Била једном Црна Гора

Пише: Милутин Мићовић

Иако је унижавајуће гледати расправе у парламенту Црне Горе, понекад чујеш нешто, што ти јасно покаже на каквој идејној и идеолошкој гротески стоји наша држава. Односно, колико наша држава није држава, а хоће да је то. У томе је та гротеска, та озбиљност историјске гротеске, да човјеку може да растури крвоток. Устаје хрватски посланик (који има загарантован мандат) и српском посланику скреше у лице: „Ми смо већина у Црној Гори“. Помислим, да ли је овај опсједнут Стјепаном Радићем, а у српском посланику види Пунишу Рачића, каже ми саговорник, док га слушам и не слушам. Историјске асоцијације увијек раде, тј. раде културни, национални и посебно националистички кодови, а све у складу с пародијом и иронијом историје. Хрватски посланик, цинично је рекао, у ствари: ви Срби у Црној Гори сте већ мањина, ваше историјске заслуге су се истопиле, вама је остала само мегаломанска прича. Ми од данас усмјеравамо историјско кретање Црне Горе, која ће постати нешто друго, од онога што је била, па већ једном прецркните од јада. Наплатићемо вам овдје у Црној Гори Стјепана Радића, српску хегемонију – изгледа, вама Србима је мало један Јасеновац? Полудим, каже ми саговорник, једна варница ми освијетли цијелу тмушу историјску, све видим у моменту јасно, да ми та јасноћа скоро обесмисли живот. Не само мој него и живот мога народа. Кад се мало смирим, и опет саберем, кажем себи – у праву је овај хрватски посланик, те он овако сигурно говори о хрватској доминацији у Црној Гори. Зар му нијесу подршка Секуле Дрљевић, Савић Штедимлија, Анте један, и други, и трећи, Стефан Саркотић, војвода од Ловћена Иван Мештровић. Али, све би то било прах и пепео, да му иза леђа не стоји метални предсједник ЦГ Мило Ђукановић, и његов злокобни устав. Неко каже још мало па неће бити најхибриднијих државица, као Босне, побошњене Црне Горе, Маћедоније и сл. него ће бити ипак „Велика Србија”, „Велика Хрватска” и „Велика Албанија”. Хајде тако мало да размишљамо – тај ток времена, протиче кроз наше дане, у којима понекад видимо да је илузија мислити да ће нас сјутра бити. „Каква Црна Гора, какви јади, Црна Гора била па је нема“. Не говоре пјесници из самодовољства, Платон је рекао да пјесници, иако не знају, говоре истину. Ма, у ствари, има памет да ти стане ако почнеш мислити, нема краја ничему… црњему ни горему, али ја не бих могао живјети да ми се понекад небо не осмијехне, и не освијетли ад и пакао, и не подигне лице човјеково из ништожности, и сведе на мјеру наше зебње и стрепње, које тек мало вире из глиба. Само се треба борити за Човјека, пушти све друго. Нека све иде ђавољијем трагом, ти се држи Искре. Змијарник је ово велики, и воденица смрти, како је рекао пречисти Јустин Поповић, који је у ствари био Срна у изгубљеном рају. Неки је Римљанин запалио скупштину у стара времена, је ли? Па Нерон је запалио Рим, па шта, па смијао се и гријао гледајући тај пламен. Кад најави глиб у душе, до тога мора доћи, јер је пламен једини лијек. Ко живи без пламена, он је мртав, а чини му се још да живи.

Такви су ми ови у скупштини. Мило је зло, али се у глибу сналази царски. Још се питамо што је овако заглибила и заћорила Црна Гора? А не би ни оволико могли видјети да је однекуд не обасјава Јеванђеље. Да, Јеванђеље обасјава и овакву Црну Гору! И послије тамних бура, и демонских слика из Јовановог откровења по нашим градовима, зачујеш пјесму анђела на улицама, на којима за моменат завладају опојни мир и тишина. Ипак је лијеп живот, на крају каже ми саговорник, којега слушам заливен и опчињен. Примијетим да се кроз оволико разговора преобразио, лице му се напунило тишином, љепотом и праштањем.

(Аутор је књижевник)