Епископ Јоаникије – светло у тами

ПОЧЕТАК: рођен је 20. априла 1959. године у Велимљу, у Бањанима, надомак Никшића. Световно име му је Јован Мићовић. Отац Саво и мајка Видосава (Копривица) изродили су и ишколовали шесторо деце – свако је завршило факултет. “Венчали су се 1943. године, у цркви, тихо, скромно, али благословено. Било је много тешкоћа, родити шесторо деце у послератном периоду, ишколовати их, упутити у свет са села, из забити, планине. Било је напорно, велики је то крст. Кад бих се ја данас ставио у улогу мојих родитеља, мислим да не бих имао снаге све то да изнесем, ту одговорност и подвиг. Мислим да нико од моје браће и сестара не би могао да се стави у њихову позицију. Моји родитељи су били људи мало јачег кова“. Владикин брат Млађен, био је угледни адвокат, дугогодишњи правни заступник и члан Правног савета Митрополије црногорско-приморске, Момчило је радио као професор српског језика и књижевник, а Милутин је књижевник.

ДЕТИЊСТВО: најмлађе дете у породици. Старији брат Момчило имао је 14 година кад је он рођен. Сестре Нада и Даница трудиле су се да га од свега заштите. “Одрастао сам на селу, у здравој, патрирајхалној атмосфери, уз гусле, где се много читало, али, богами и радило”.

ПРЕЦИ: Мићовићи су са Дурмитора, али су давно прешли у село Приградина у Бањанима, најмлађем црногорском племену. Мајка владике Јоаникија, такође, потиче из Бањана, из братства Копривице које је дало много свештеника, а један од њих је патријарх Арсеније ИВ Јовановић звани “Шакабента”, син попа Јована Копривице (отуд Јовановић) из села Шака у Бањанима. “Према легенди, која има и историјску основу, ми Копривице смо од Јеле, кћерке цара Лазара и Милоша Обилића. Бежећи од Турака, Јела се породила у реону Бањана, а тек рођено мушко дете предала је једној чобаници која је то чедо подигла”, препричава се са колена на колена у овом најбројнијем бањском братству.
“Мајка ми је причала и о овом предању, али су јој драже биле теме из религије… Читала је у свакој прилици, а научила је да чита и пише, сама, под старе дане, кад је све нас ишколовала. Најдражи јој је био владика Николај”. Кад је умро њен супруг Саво, 1995, пожелела је да оде у манастир и неколико година касније то је и урадила – прво код сина у Ђурђеве ступове, потом са мати Агнијом у манастир Шудикова, такође у Беранама, где је до краја живота била искушеница. Жеља да се замонаши није јој је, нажалост, остварила. У порти овог манастира је и сахрањена 2005. године.

ОБРАЗОВАЊЕ: завршио је основну школу “Раде Перовић” на Велимљу, гимназију у Никшићу. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1990. године, апсолвирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду. Говори руски, грчки, немачки.

ВЕРСКА ОПРЕДЕЉЕНОСТ: православна, слави Светог архангела Михаила. “Сви смо ми преко крштења постали чланови цркве Божје, учлањени у ту заједницу којој је глава Исус Христос. А заједница цркве божје је најскупља, највреднија, вечна и неуништива, све друге заједнице, па и породичне, буду привремене… Зато што верујем у Бога, верујем и у човека. И не само оног који долази у цркву, већ сваког, јер сваки човек је боголик и има потенцијале којих није ни свестан”.

НАЦИОНАЛНОСТ: српска. “Некад на литургијама кажем само Срби, други пут Црногорци. За мене је то једно. Недељиво!”.

ПУТ КА ВРХУ: замонашио се 30. октобра 1990. у манастиру Ћелија Пиперска, кад је узео име Јоаникије, по Преподобном Јоаникију Великом, светитељу из деветог века који је, према хришанском веровању, од Бога добио велики дар – чудотворства. Иначе, име Јоаникије је настало од грчке речи “иоанникиос”, у значењу “носилац свете благодети”.
“Мајка је одувек имала предосећај да ћу се замонашити. Радовала се кад сам уписао Теолошки факултет и кад је видела да посећујем светиње, идем у манастир Острог и да познајем доста духовника и свештеника, али је говорила: ‘Нећеш се ти замонашити, не дао Бог.’ Кад сам јој, после дугог размишљања и кад се то више није могло одлагати, саопштио да је све спремно да се замонашим, примила је то са великим, мајчинским узбуђењем. ‘Сине, ако је то твој избор, нека је благословено и нека ти је срећно’, рекла ми је са сузама у очима. Био сам радостан што је тако брзо успела да савлада себе. Отац ми је исто тако рекао и заплакао је. То ми је било јако тешко. Мајка је сто пута заплакала, али то сам некако могао да поднесем, њој је било лако заплакати. Али, кад сам видео да ми је отац заплакао било ми је веома тешко. Ипак, одлучено је, све је било јасно и тих неколико тренутака је прошло. После никад више није било никаквих коменатара на то. Касније су моји родитељи били радосни и то много пре него што сам постао епископ. Чувши да ћу постати владика, отац је знао да прокоментарише ‘Остави ти ту причу, и то што си примио, и то ти је много’. Наравно, захвалан сам му за усмеравање, а годинама касније сам закључио да то јесте тешко за родитеље. Родитељски инстикт ради. Међутим, кад родитељи виде да је то избор њиховог детета и да је оно сигурно на том путу, њихово се срце помири, а касније и разум. Разум се мало буни, али срце је дубље од разума”.
У чин ђакона рукоположен је 7. фебруара 1991, десет дана касније и у чин јеромонаха – кад је постављен и за в.д. настојатеља манастира Савина. Наредне, 1992. године, 1. септембра постављен је за настојатеља Цетињског манастира, наставника и главног васпитача у новообновљеној Цетињској богословији. Септембра 1995. унапређен је у чин протосинђела и постављен за в.д. ректора Цетињске богословије.
За викарног епископа будимљанског изабрао га је Свети архијерејски сабор СПЦ, на редовном заседању, маја 1999, а у чин епископа га је хиротонисао патријарх српски, господин Павле, 3. јуна 1999. на Цетињу. “Моја хиротонија је обављена у време кад су бомбе трештале над нашом отаџбином”.
Маја 2001, на заседању Светог архијерејског сабора изабран је за админситратора Епархије будимљанско-никшићке, а у трон епископа будимљанско-никшићких, као 23 архијереј, устоличен је 2002. године, на празник Свете Марије Магдалене.
“Овим данашњим свечаним чином преузимам пуну одговорност епископске службе, не изоловано, него у литургијском и канонском јединству са свим православним архијерејима једне Свете, саборне и апостолске цркве. Примам на себе, са унутрашњим трепетом, бригу о људским душама, које ми Бог у цркви својој поверава, да би добре у добру утврђивао, слабе крепио, сиромахе помагао и младе васпитавао”.
За две деценије колико је на трону ове епархије у њој су обновљени и изграђени многи храмови, основано је удружење “Кнез Мирослав”, бројна кола српских сестара, црквени хорови, покренут је часопис “Свевиђе”. Са компанијом “Мона” 2007. године установио је престижну књижевну награду “Извиискра Његошева” која се од те године додељује сваког 12. маја, на Дан Светог Василија Острошког. Поводом двадесетогодишњице његове архијерејске службе прошле године је објављена његова књига “Светлост светли у тами”.
Две године, од 2015. до 2017. био је и главни администратор Епархије милешевске.
Члан Светог архијеријског Синода СПЦ био је у два мандата (2004-2006. и 2012-2014.).
Откад је у Црној Гори усвојен Закон о слободи вероисповести најчешће предводи народ у молебанима и литијама, а после оне 12. маја, која се традиционално организује у част великог светитеља Светог Василија Острошког, епископ Јоаникије је ухапшен заједно са свештеницима: Слободаном Јокићем, Драганом Крушићем, Василијем Брборићем, Данилом Зиројевићем, Жељком Ројевићем, Остојом Кнежевићем, Николом Маројевићем и Мирком Вукотићем.
“Никакав проблем ја немам с тим. Мене је понекад срамота што сам на слободи, што нисам у затвору, с обзиром на све што се догађа”, изјавио је само неколико сати пре него што су му припадници полиције наредили да скине панагију и мантију и сместили га у ћелију.
Саслушани су у Основном државном тужилаштву у Никшиц́у, на “душу” им је стављено да су прекршили члан 287 Кривичног законика Црне Горе (у преводу, кршење мера за сузбијање вируса корона). Овакав потез црногорске власти многи су протумачили као аутогол у врло важној “утакмици”. А кад је епископ, после 72 сата и огромног притиска домаће и светске јавности пуштен – у готово свим градовима Црне Горе на улицама је организован протест, а полиција је реаговала брутално употребљавајуц́и силу – народ у Никшићу и Беранама му је приредио величанствен дочек.
“Ако је цркви поверено старање о људским душама, а јесте, о заштити традиције, морала, духовних и културних вредности, а јесте, црква се увек изјашњавала и то за цивилизоване земље није ништа необично, него је чак пожељно. У европским земљама, Немачкој, Енглеској и другим, од цркве се очекује да учествује у друштвеном животу и да се изјашњава поводом свих важних питања која се додирују судбине народа и државе. Наравно, ми нисмо политичари, они одлучују о кључним државним питањима, и ми то знамо, али нам нико не може одузети глас као грађанима да слободно и по савести кажемо оно што мислимо”.

ОН О СЕБИ: “Епископ сије реч божију, сабира и надахњује народ, обједињује његове силе, мора да има иницијативу, одређује циљеве које треба постићи и, што је веома важно, треба да се труди око свега у славу божију заједно са својом паством”.
*“Све што је урађено у обновљеној Епархији будимљанско-никшићкој од 2001. до данас резултат је саборног рада целог њеног свештенства, монаштва и благочестивог народа. Чинио сам оно што сам био дужан да чиним, а у досадашњим плодовима рада видим божију милост и народни труд, жртву и љубав. Гледали смо да држимо равнотежу између, с једне стране, градње нових и обнове старих храмова и црквених здања, и с друге, унапређења духовног живота, подмлађивања свештенства и многобројних културних активности”.

ДРУГИ О ЊЕМУ: “Неки желе моју столицу, неки јој се надају, а ти само желиш да послужим још цркви српској. Дао Бог да те удостоји да седнеш на престо Српске православне цркве”. Патријарх српски, господин Павле.
*Достојан! Својим држањем, одмереним, али мудрим и оштрим речима кад то треба, али и висином од скоро два метра, владика Јоаникије некако умногоме подсећа на владику Рада, великог Његоша Петровића. Осим скромношћу, мудрошћу и одмереношћу, владика Јоаникије велики углед међу народом и верницима је стекао јер се никада не бави политиком, нити прави неки излет и сувишан коментар у дневној политици, али је тврд и непоколебљив бранилац цркве, вере и народа”. Небојша Вукановић
*”Наш владика је ту да нас благослови, да се моли за нас, да нас утеши, са дивном људском топлином да пригрли старо и младо, болесне, сирочад; да утеши породице у жалости, да дође и са љубављу духовног пастира увећа нашу радост. Владика Јоаникије, уз монашку смиреност зна да подигне свој глас, а кад подигне глас, уздигне своју мисао као што је било на Тројичинданском сабору у Подгорици, испред Саборног храма Христовог васкрсења, позивајући верне “у име Бога љубави – да се заветујемо и закунемо да ћемо чувати, обнављати своје светиње, ћивоте наших светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове наших предака”. Двадесет година служења у архијерејском чину у духу Јеванђеља, духован, пун љубави према свима нама. Владика нас често учи да добро није добро ако се чини само својим, већ и другима. Да буде мира међу браћом, комшијама, другима који имају другачије мишљење. У разговору са владиком Јоаникијем никакав кључ вам не треба – све је отворено. Сви разговори “ сусрети са њим остављају неизбрисив траг у човеку”. Др Хаџи Јова Медојевић

НАЈПОНОСНИЈИ ЈЕ НА: народ који се вратио вери. “Безбожници у наше време желе да праве своје цркве… Кад су почели да гурају Дедеића и његову дружину у свако село, нама су учинили корист, јер наш народ се пробудио. Многи су били потпуно равдноушни према вери, а кад су ове почели да гурају, људи су рекли: ‘Ово нећу’. Наш народ се пробудио.

НАЈРАДИЈЕ БИ ЗАБОРАВИО: “Није лако наћи се на мети снајперске паљбе док седите у друштву верника и великог добротвора Српске православне цркве какав је Миодраг Дака Давидовић. Добро смо прошли, Богу хвала”. Овим речима прокоментарисао је немили догађај од средине децембра прошле године у хотелу Краун плаза, у Београду, кад је бизнисмен Давидовић погођен у руку.

ЗАНИМЉИВОСТИ: први је епископ који је на друштвеним мрежама добио своју страницу под називом: “Епископа Јоаникија за патријарха”. Узме ли се у обзир да је и у црквеним круговима познат као сталожен и тих човек кога би многи у СПЦ радо видели на њеном челу и да је у анале црногорске новије историје већ уписан као први српски владика који је ухапшен у 21. веку у овој бившој југословенској републици, о владици Јоаникију ћемо тек слушати. А у притвор га је послао тужилац Стеван Шекарић, кога је епископ-будимљанско никшићки крстио. Браћа архијереји зову га Молитвеник.
Међународна кадровска академија из Кијева доделила почасни докторат у децембру 2002. године.

АДРЕСА: манастир Ђурђеви ступови, Беране.

Текст: Зорица Зарић / Фото: Принтсцреен ТВ Храм