О ПИТАЊИМА ЈЕЗИКА У САВРЕМЕНОЈ ЦРНОЈ ГОРИ
Драга БОЈОВИЋ
Апстракт: У раду је ријеч о актуелним процесима у Црној Го-ри у вези с језичким питањима. Посљедица таквих процеса – идеолошких, друштвених, антинаучних и научних је постојање чак три науке о језику државотворног народа У Црној Го-ри – србистика и двије монтенегристике. У цијелом друштву дошло је до пометње: просвјети, науци, култури, као и народном бићу, издијељеном и збуњеном.
Кључне ријечи: србистика, монтенегристика, језик, Црна Гора.
- УВОД
Приступ овој тематици је веома сложен и постоји за-видна литература о овим питањима. Да бисмо на ваљан и што концизнији начин представили актuелно стање одлучили смо се за синтетички приступ из само неких релевантних извора у којима се по принципима научних критеријума говори о овим питањима. У књизи Пут српског језика и писма, тј. у једној од њених студија(Српски језик и државно-национални пројекти у 19. и 20. вијеку) аутор анализира утицај политичких, национално-државних пројеката на језичка кретања па и кретања у језику, најприје у Хрватској, па Босни и Херцеговини, и најзад у Црној Гори. Анализом тих процеса, тј. пројеката показује да је „на просторима на којима је у званичној употреби био српскохрватски језик, настајање и(ли) формирање различитих на-ција и држава (на старим, дјелимично новим, или готово но-вим основама) доводило до усложњавања језичке политике, што је не ријетко доводило до потирања (и)ли занемаривања научних критеријума зарад политичких (а и политиканских) пројеката (за што је језик служио као једно од најважнијих средстава“ (Стојановић, 2016).
Што се пак српскохрватског периода тиче са аспекта стандардног језика и његовог имена најупечатљивија је синтеза, синхронијског карактера, коју изводи Сњежана Кордић у књизи Језик и национализам: „Govornici standardnog jezika iz Hrvatske, Srbije, BiH i Crne Gore se daleko bolje razumiju nego unutar same Hrvatske govornici različitih dijalekata: kajkavskog i čakavskog… To je u skladu sa zapažanjem da su u rječničkom blagu unutar Srbije razlike znatno veće nego između zapadne i istočne varijante srpskohrvatskog standardnog jezika …Sve to znači da iako između standradnog jezika u Hrvatskoj, Srbiji, BiH i Crnoj Gori postoje razlike, njihov udio je malen naspram svega onoga što je jednako u standardnom jeziku tih zemalja. Osim toga radi se o sistemski nebitnim razlikama jer one ne ometaju sporazumijevanje. Zbog svega toga ne može se govoriti o nekoliko standradnih jezika, nego o standardnim varijantama jednog te istog policentričnog standardnog jezika.Takva naša situacija potvrđuje Amonovo zapažanje da jezičko ili kulturno zajedništvo nekog stanovništva može biti veće s onim grupama s kojima nije nacionalno spojen, nego je-zička i kulturna podudarnost s onim grupama s kojima čini jednu naciju. Standardni jezik Hrvata, Srba, Bošnjaka i Crnogoraca zato navodi sa drugim jezicima takvog tipa kao „policentrični standardni jezik (hindskiurdski, srpskohvratski)“ (Kordić 2010: 79-80).
Синронијски и дијахронијски посматрано, а то је једино научно цјеловито гледиште, судбина српскога језика, тачније самог његовог имена има своје коријене у томе што је „у стопедесетогодишњем “ходу“ српскога језика (од Вука) све више долазило до раскорака између његовог имена и његове етно-лингвистичке суштине“. Вратоломије с именом српскога језика у „вртлогу политике“ садржане су у тврдњи основаној на фактографији и обимној литератури: „Данашњи српски је-зик на плану номинације представља враћено име српском (Вуковском) језику, односно успостављање континуитета са српским и кад се он звао српски и кад се звао српскохрватски. „Језици“ названи хрватски, босански и црногорски, ако су „но-минацијска замјена“ српскохрватском, нити су, нити могу ишта друго бити осим преименовани српски. Они, дакле, на неки начин јесу равноправни српскохрватском, јер представљају преименовање српског, али нису нити могу бити равноправни српском јер је српски њима суперординиран, или речено терминима лексичке семантике: српски је њима хипероним“ (Ковачевић-Шћепановић 2011:72).
У литератури у који се разматрају историјски оквири језичких и књижевних односа народа и земаља српскохвратског језичког подручја увијек се истиче јединство Црне Горе и Србије, које се може пратити почев од средњег па све до краја двадесетог вијека. Тако нпр. говорећи о раним процесима књи-жевнојезичке стандардизације и о процесима унификације и кодификације у Основима фонологије српскога књижевног је-зика се каже: „Књижевнојезичко јединство Србије и Црне Го-ре никада није долазило у питање. Старословенски језик српске редакције, затим славеносербски и у XIX вијеку, Вуков књижевни језик, сматрани су заједничким гласилом од Котора и Цетиња до Београда и Сент-Андреје, без обзира на одређене варијације“ (Симић-Остојић 1998:29). Што се назива језика ти-че, Вуков књижевни језик је српски, о чему најочитије свједочи његова стандардолошка литература (Српски речник и Српски рјечник, Српска граматика …) као и цијело његово књижевнојезичко насљеђе, а што се самих варијација тиче, оне су подједнако присутне и тада и данас, можда више унутар самих говорних подручја и Србије, и Црне Горе него на нивоу варијација, прецизније варијаната стндардног језика у једној и другој држави. Никада се чак није издвајала нека варијанта у Цр-ној Гори везана за духовни или административни центар (Це-тиње, Подгорица) из најпростијег разлога што ти центри нијеси носиоци прогресивног источнохерцеговачког дијалекта, тј. оног говорног идиома који је у основици стандардног српскохрватског тј. српског језика.
Деконструкције српског језичког идентитета и деструкција самог имена језика у Црној Гори, након стварања „државних, националних и политичких“ језика у окружењу, након фазе српскохвратског, који се у Црној Гори и у том периоду незванично именовао као српски, од краја двадесетог стољећа па до дан данас потичу из многобројних праваца: од лингвиста и нелингвиста, од институција, од медија, уредника, писаца… На који се начин одвија пригушивање историјске истине и истине духа времена у Црној Гори (а слично је и у другим сре-динама), изразио је наш познати социолог и социолог културе: „Самозвани црногорски лингвисти, забарикадирани државни чиновници, интелектуалци природно-научне провенијенције, придружена техничка интелигенција и ко све још не са позиција голе силе прекрајају један лингвистички језик који је још и друштвено прихваћен. Баш овдје нам добро дође једна Вукова опаска која је добро примјењива на данашњи однос према српском језику: ’Доста пута у друштву луд поквари што паметан начини; а доста пута и паметан онаково што напише што под својим именом не би издао’. […] Зато то представља право насиље над језиком, неки облик ’менталног’ насиља над људским (спо)разумијевањем и над човјековом стваралачком природом“ (Божовић, 2009).
2. СТАЊЕ У ДРЖАВИ
Смисао овог текста није приказивања свих процеса ко-ји су се до краја двадесетог вијека дешавали око питања науке о језику и имена језика у Црној Гори, јер би то далеко превазишло садржај једног прилога, него да покажемо на неким примјерима садашње стање хаоса и неодговоран начин понашања државе Црне Горе и њених институција по питањима језика.
Оно што карактерише издвајање свих политичких је-зика у окружењу, хрватског, босанског и бошњачког је идеолошке и вјерске (религијске) природе, изван критеријума науке о језику, али оно што се око питања језика догађа у Црној Гори достигло је степен потпуног дилентантизма и у његовој основи нема нити једног системског разлога, па чак ни вјерског. Већина грађана у Црној Гори свој матерњи језик назива српским, а то становништво је по националности различито: српско, црногорско, муслиманско, хрватско. Симптоматично је да и припадници мањинских народа углавном говоре како уче српски језик у циљу описмењавања. Генетски и ментални инжењериг је преко двије деценије на дјелу у Црној Гори и то подједнако на два поља, пољу имена језика, потискивањем имена српског језика, и писма, потискивањем ћирилице као примарног и изворног писма српског језика, манипулативно их тендеционзно раздвајајући у циљу шизофренизације, на шта почесто насједну и они који по природи ствари те вриједности не раздвајају. На тај начин се стварају неки конструисани поларитети: одбрана ћиричног писма и приклањање тзв. напреднијој варијанти монтенегристике[1], науке о црногорском језику, па се тако из српског духовног и културног круга гласно чују прогласи и захтјеви о заштити ћирилице па и од стране наше цркве, баш са разлога претјеране и неподношљиве латинизације, нарочито у администрацији, и приклањање доброг дијела јавности тзв. напреднијој варијанти црногорског језика.
Конструкције под именима – јотовани и нејотовани црногорски[2], који представљају окосницу у суштини испразне полемике о тзв. двије варијанте (назови социолингвистичке и националистичке, тј. нејотираног и јотираног црногорског) – свијест народа о језичком идентитету, а у том контексту и ин-телектуалаца па чак и филолога, удаљава од суштине питања, и води приклањању тзв. напреднијој нејотованој варијанти, због наводне сличности са српским, па и српскохрватским је-зиком. Сада већ јавност заборавља и на ту назови полемику и полако прихвата и назив језика и двије његове варијанте. Из-манипулисана и уморна свијест народа временом отупи, а ин-телектуална јавност нам никад није ни била јача страна по овим питањима, нажалост. На другој страни заборавља се и на измијењене планове и програме и избацивање већине најбољих писаца српског језика, и уопште најквалитетнијих садржаја из планова и програма у школама Црне Горе, што је заправо и дјело „социолингвистичке“ струје, која је подједнако као и друга фаворизовала црногорску „јотацију“.
Суштина те, назови полемике, заснована је на борби за лични престиж око рефарматорског престола појединаца, па су главни ривали Рајка Глушица („нејотована“ варијанта) и Ад-нан Чиргић („јотована“ варијанта) смислили конструкције: цр-ногорска језичка заједница (Глушица)[3] (општецрногорски језички слој (Чиргић)[4]. Ове конструкције су унапријед у науци о језику негиране, и не зато да би се негирале него зато што је наука о језику у Црној Гори имала природан континуитет и увелико допринијела развоју србистике уопште. Те конструкције су научно неодрживе јер се чак не могу извести из термина црногорски говори, које су наши врсни истраживачи говора, махом поријеклом из Црне Горе везивали за значење које ис-кључује значење придјевског дијела синтагме „свој“, зато што на овом подручју скоро да и нема појаве коју није могуће наћи на другим подручјима српског језика (нпр. Ћупић, 1984). Су-штински, Чиргићева наука о црногорском језику заснована је на прекрајању историје српског језика, а Глушице у плагирању сегмената из књиге Сњежане Кордић, Језик и национализам, гдје је само замијењен „националистички“ објекат.[5] У ствари, Кордићеву, која оправдава и донекле с правом, назив српскохрватски језик, осуђујући све национализме, и српски, и хр-ватски, и црногорски, и бошњачки, преузима Глушица која заступа црногорски језик и осуђује у црногорским приликама тзв. српски и црногорски национализам.
Иначе су највећи напади од стране монтенегриста, и од оних који су се данас приклони напреднијој „нејотираној“ верзији долазили преко квалификације да је Вукова и Белићева филологија „моногенетско моноцентрична“ (нпр. Nikčević, 2004). Дакле, ту је све супротно од онога што је у основи Ву-ковог генијалног дјела. А Вук нам је у насљеђе оставио све и то смо прилагођавали модерној терминологији и ситнијим до-радама, у духу времена: стандардни српски полицентрични је-зик, морфолошки и фонолошки правопис, фонолошки систем и фонетске реализације, итд.
Једна струја своју историју накнадно изводи из постсрпскохрватског периода стварања назови језика, а друга из далеке историје, и из времена досељавања Словена на Балкан. А обје су монтенегристике!
Једина разлика која је присутна између тих паралелних струја јесте то што цетињска струја критикује „Вук-Белићеву моногенетску теорију“, не спорећи постојање осталих језика, а никшићка струја је настојала да укине студијски програм за српски језик у Никшићу, а самим тим и име српском језику у Црној Гори, да би се сада приклонила потписивању Декларације о заједничком језику, у мају 2017.[6] Та Декларација коју јавност доживљава и као помиритељску, у суштини представља номиналну гетоизацију новонасталих политичких језика под плаштом апстрактне, описне номинације у смислу постојања тих језика као варијаната безименог језика. А општепознато је да варијанте могу постојати унутар јединственог језичког система одређеног имена, али, сувишно је понављати, као његове варијанте.
У суштини и једна, и друга струја дјелују на истом „курсу“ на шта недвосмислено указују коментари главних лингвиста, протагониста и једне, и друге варијанте „црногорског“, у одговору на питање како ће се одвијати настава након увођења вишечланог назива предмета, – у којима наилазимо на исти одговор а то је да црногорском образовном систему пријете посљедице изазване мостарским моделом[7], и да је најбоље решење само црногорски, уз напомену Глушице да у свему недостаје „договор“[8]. Укупна јавност остаје збуњена и пред споразумом власти и опозоције о називу предмета за матерњи језик[9] и могућношћу реализације наставе а све то у оквиру „јединственог на-ставног процеса“. У њиховом договору стоји да „црногорски и српски имају исту лингвистичку основу“, стога између њих стоји цртица као правописни знак (што је формално и суштински неписмено направљен назив), па даље босански, хрватски, из чега проистиче да они немају „исту лингвистичку основу са „црногорским“ и српским?! Али свеједно, „настава се обезбјеђује из предмета с тим називом“! Уосталом, никоме не може бити јасно шта је то „иста
лингвистичка основа“ којом оперишу политичари у договорима, као што није јасно да „концепт грађанске државе“ обезбјеђује наставу из таквог предмета у којем доминира „црногорски језик“, а „језици у службеној употреби“[1] су, у односу на претходни закон сада заступљени на нивоу безличног назива предмета. У школама се скоро досљедно користе уџбеници црногорског језика, а и сам назив је постао уобичајен!
Србистика се његује првенствено на Студијском програму за српски језик и књижевност, Матици Српској у Црној Гори, превасходно научној невладиној институција, која се углавном труди да надомјести оно што би била обавеза државе, и неким првенствено невладиним институцијама културе, затвореним у своје пројекте, али је забрињавајуће како се ства-ра слика о одвојеном животу српског језика и културе изван државног система, као да се ради о дијаспори, а не о језику и култури која је жила куцавица Црне Горе. У том смислу дјелује и Српски национални савјет као Владина институција, која чак иде дотле да матичном државом назива Србију, а не Црну Гору. Ако српског језика нестане у образовном систему Црне Горе питање је на којем и чијем језичком и културном идентитету ће институције развијати своје пројекте?!? Подршку у државном систему за сада има једино још Студијски програм за српски језик и књижевност, стар колико и факултет тј. академија у оквиру које постоји као студијски програм за српскохрватски, па српски Педагошке академије, Филозофског, а са-да Филолошког факултета у Никшићу и „парцијалан“ назив српски кроз назив предмета за матерњи језик у основним и средњим школама, Студијском програму за образовање учитеља и Студијском програму за образовање учитења за албански језик Филозофског факултета у Никшићу. На страним филолошким програмима увелико се бране стручни и научни радови контрастивног и компаративног типа – неки страни је-зик и црногорски језик. Усамљени су случајеви са косом цр-том: српски/црногорски… У процесу акредатације студијских програма која је завршена крајем прошле школске године, до-садашњи назив предмета за матерњи језик на страним филолошким програмима, Српски језик, замијењен је називом – Црногорски језик, и то од стране идеолошки настројеног декана Филолошког факултета, Драгана Богојевића, професора француске књижевности и цивилизације, чиме је учињена велика неправда према српском језику, студентима, професорима, науци о језику и опредјељењу говорника у црногорском друштву.
У овом случају ријеч је о нечему што је више од назива предмета, о имену матерњег језика државотворног народа у Црној Гори (како год он се национално изјашњавао), који се на плану социолингвистике опредијелио за назив, тј. називе по-писом. Но, и сам попис није мјера научне истине и цјеловитог приступа овом питању. Чињеница је, међутим, како смо већ рекли, да већина грађана Црне Горе свој матерњи језик назива српским, потом иде црногорски, па редом… Елиминисањем имена српски језик из било које сфере дискриминисан је језик већине грађана, што представља пресадан који није забиљежен на лингвистичкој мапи свијета, поготову ако се зна да српски језик у Црној Гори има историјски, научни, друштвени, па чак и друштвено-политички континуитет. Јасно је да се не ради само о називу, него већ и о посебно урађеним стандардима, па чак и структурним разликама, па би добар дио часова, будићи да се ради о универзитету, могао бити попуњем поређењима, поготову спорењима двију монтенегристика. Ако би ико у Цр-ној Гори требало да баштини научни приступ овим питањима онда је то универзитет на којем постоји Студијски програм за српски језик књижевност који има научни и стручни кредибилитет у континуитету, и све до сада назив српски језик као назив предмета за матерњи постојао је на матичним програмима за стране језике Филолошког факултета у Никшићу, изузев Студијског програма за енглески гдје је предавач тог предмета самовољно, као и Декан, преименовао предмет.
Студијски програм за српски језик није увезен са стране, него се помоћу њега акредитовао млади Студијски програм за црногорски језик и књижевност. Српски језик у Црној Гори је прописан такође Уставом Црне Горе, као назив једног од „званичних“, тј. официјелних језика и ваљда око тога не би требало да буде спорења. Поставља се онда питање који је смисао брисања имена српски језик у једној фундаменталној научној и наставној сфери какве су стране филологије, што претпоставља и брисање имена из међународне кореспонденције?!? Ако на Филолошком факултету у Никшићу постоје равноправно два студијска програма, за српски и за црногорски језик, какав смисао има експеримент елиминисања српског језика из „страних“ филологија које у односу са домаћом једино имају потпун смисао. Увођење једностраног рјешења преводи србистику на нижи ниво од нивоа „страних“ филологија, па чак и нижи од статуса језика мањина у Црној Гори. То није ни дискриминација, него потпуно укидање. Аргумент „званичног језика“ који се могао чути од Декана, а што би претпостављало службени језик, чије поље употребе може би-ти и сужено с обзиром на то да службени језик може бити и језик који се везују за употребу у државној администрацији, и не мора имати везе са матерњим језиком на којем се обавезно држе предавања и који се нужно изучава у наставном и научном процесу, није научно оправдан за одређивање назива предмета за матерњи језик. Тај „проблем“ је био актуелан и раније, а захтјеви о преименовању су долазили од Владе Црне Го-ре, али је Влада уважила ставове Вијећа да назив предмета за матерњи језика буде српски језик. О овом питању није консултована ни студентска популација као кључни фактор будућности универзитета и образовања. Уочи завршних активности око акредитације студијских програма, а тиме и назива наставног предмета, у јуну 2017. године, провјерили смо каква су студентски ставови анкетом на узорку од шеснаест студената чији су одговори били овакви: дванаест студената је изабрало назив – српски језик, један студен – црногорски језик, два студента –српскохрватски језик (један од њих је у колони резервисаној за сопствени предлог исписао –југословенски), матерњи језик (српски, црногорски, босански, хрватски) изабрао је један студент. Анкета је рађена након завршеног поправног испита код студената студијских програма за руски и француски језик и рађена је у научноистраживачке сврхе. Континуираним захтјевима и апелом неколицине професора са Студијског програма за српски језик и књижевност, на челу са ше-фом тог студијског програма, Лидијом Томић, да се о овом пи-тању разговара, да се нађе добро рјешење које укључује и српски језик као матерњи, напокон је одговорио Декан на почетку ове, 2017/2018. године, и то искључиво са предлогом да то бу-де назив који постоји у основним и средњим школама и на учитељском студију. Какву судбину ће у даљој процедури доживјети тај предлог остаје да се види. Ни тај назив није адекватно рјешење за филолошке програме страних језика, колико из теоријских, толико и из практичних разлога. Универзитетском нивоу би много боље одговарао назив Матерњи језик, па би се студенти опредјељивали за име свог матерњег језика, а тзв. четвороимени назив се показао као изузетно лоше рјешење у наставној пракси основних и средњих школа. И на по-четку ове школске године студенти истих филолошких програма су у убједљивој већини свој матерњи језик именовали као српски, без обзира на назив у распореду предавања и ад-министрацији. Опомена је то да је на дјелу гушење академских слобода као и основних људских права. Евидентан је покушај брисање имена српског језика из једне фундаменталне филолошке сфере, и то у контексту иностраних филологија и међународне сарадње.
У траговима србистика се још његује У ЦАНУ, али је почетком израде стандарда црногорског језика у виду Рјечника црногорског народног и књижевног језика (1. том), објављеног ове године и ускоро повученог из јавности, и ова Академија пресјекла пут дугом и славном путу србистике у Црној Го-ри. Тај Рјечник је врло брзо повучен из јавности превасходно због реакције припадника албанског народа о „погрешном“ опису појма албанизација као и због помињања Драже Михаиловића у опису одреднице антифашиста, на шта је, између ос-талог реаговала „цетињска“ струја. И једна, и друга одредница су урађене према устаљеним лексикографским правилима и свакако су, претпоставаљамо, дјело „копипејст“ технологије, јер се ту ништа ново и друкчије не може смислити, сем фалсификата нових историчара, које тим за израду није уврстио ни као примјер за лексикографску обраду, вјероватно због журбе у изради поводом „хиљаду година државности Црне Го-ре“, а и провјереног научног ослонца у рјечницима српског је-зика. Само ови примјери указују у каквом нам је стању наука, превасходно домаћа филологија. Из јавности је повучен и Цр–ногорски буквар који је објавила Матица црногорска 2016. го-дине, због реакције родитеља који су протествовали због лексике која је архаична и неразумљива дјеци. Исто тако, и идеја Српског националног савјета о изради Српског буквара може доживјети промашај, тј. такав Буквар који се помпезно најављује као велики пројекат, може бити смјештен у витрине музеја. Буквар је прва књига о словима, а ми у историји школства имамо лијепо урађене букваре српског језика и његових слова.
Монтенегристике се „његују“ на Студијском програму за црногорски језик У Никшићу и Факултету за исти језик на Цетињу, Институту за језик на Филололошком факултету у Никшићу, Институту за црногорски језик и језикословље Фа-култета за црногорски језик са Цетиња. Активности оба студијска програма подржава Влада и државне институције кроз различите пројекте и програме. „Стандард“ црногорског језика из 2010. (Маројевић, 2005[2]) примјењује се у школама, уџбеницима, на радију Црне Горе, неким телевизијама, у Просвјетном раду, листу црногорских, просвјетних и културних радника, чији је оснивач Министарство просвјете и културе Црне Горе (први број публикован 1949), итд. Монтенегристика се данас изучава посебно једино у Хрватској. Црногорски језик није признао ни Амерички комитет, гдје се наводи да је црногорски језик варијанта српског, то јест да и не постоји као посебан језик.[3]
Као природан закључак из ове неприродне атмосфере намеће се позивање на одговорност и потезе државних црногорских институција, ако ништа, на помирењу научних и по-литичких критеријума, колико је год могуће више у корист научних. У противном, црногорском друштву пријети опасност раздробљености домаће филологије.
[1] У Уставу Црне Горе стоји да је службени језик црногорски, а језици у службеној употреби су српски, хрватски, босански. Општепознато је да службени језик и језик у службеној употреби значе једно те исто. Проблем је у томе што је српски језик као језик којим говори већина грађана Црне Горе и који има историјски и на-учни континуитет на овом простору изједначен са називима језика које је изњедрила политика и који имају много мањи проценат го-ворника.
[2] Ти гласови немају статус фонема тј. спорни су парови ко-јима се у литератури о црногорском језику доказује фонолошка опозиција (Маројевић, 2005).
[3] www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=07&dd=10&nav_id.
[1] На граматичком плану нема разлике између тих наводних варијанти. И једна, и друга нарушавају гласовни систем стандардног српског језика, уводећи два нова гласа с ҆и з҆ у систем азбуке српског језика, створивши на тај начин азбуку, или назови азбуку црногорског језика. У малој Црној Гори постоје двије катедре за црногорски језик и књижевност, међусобно супротстављене: једна на Филолошком факултету у Никшићу, друга као посебан факултет на Цетињу, обје као државне институције. Једина назови разлика тиче се гледања на историју црногорског језика. Цетињска струја заступа гледиште о аутохтоности тог језика од старословенског периода, а никшићка о издвајању црногорског језика из заједничког српскохрватског.
[2] Те конструкције су заправо измишљена разлика у оквиру варијаната, што потврђује стандардолошка литература (Правопис цр-ногорскога језика, 2010; Gramatika crnogorskog jezika, 2010) којима је ослонац тзв. цетињска струја а која заступа и јотоване и нејотоване форме (нпд. дјевојка-ђевојка…). Исто то, само у „блажем“ обиму за-ступа и тзв. никшићка струја (В. ниже Познато је да у историји српског језика имамо више врста јотовања, а најновије (јекавско) је особина која није само карактеристика народних говора у Црној Гори, него и ширих простора, а и у свим народним говорима није досљедно реализована. Све то је један беспотребни експеримент у оквиру стандарда српског језика у Црној Гори, у циљу градње назови новога језика. Те варијанте црногорског језика везују се превасходно за гласове из народних говора (с ҆и з҆ и ѕ) иако су јекавским јотовањем добијени и неки други гласови или групе гласова(тјерати-ћерати, пјевати-пљевати…) Од овог трећег гласа, гласа ѕ, се одустало због то-га што у говору скоро да нема ријечи са тим гласом, а оне које постоје су архаизми или нека образовања везана за сандхи (отаѕ би отац би…) или индивидуална образовања, обично у тепању (ѕаво-ле…). Ни гласови с ҆и з҆ нијесу у свим образовањима добијени јекавским јотовањем (козь+ји >ко ји>коз҆и…), а у народним говорима постоји и облик кођи.
[3] Рајка Глушица је лингвиста, представник тзв. никшићке ср-тује, предавач на Студијском програму за српски језик и Студијском програму за црногорски језик, члан редакције Речника црногорског књижевног и народног језика у издању ЦАНУ.
[4] Аднан Чиргић, лингвиста, проглашен у јавности првим доктором црногорског језика, иако је он као и сви остали доктор филолошких наука, декан Факултета за црногорски језик на Цетињу, прогнан са никшићког факултета од свог „ментора“ Рајке Глушице.
[5] Упореди: Kordić, 2010 i Glušica, 2011.
[6] „Сарајевска декларација о језику постала је тема ватрених лингвистичко-политичких расправа на Балкану“ (http://www.rts.rs/ page/stories/ci/story/124/drustvo/2682490/sta-donosi-de).
[7] „I dalje smatram da je crnogorski kao državni jezik jedino normalno i praktično rješenje u Crnoj Gori (ист. Д. Б.). Taj jezik kao službeni obavezan je za sve crnogorske građane. Ne vidim potrebu izvođenja nastave na kojem drugom štokavskom jeziku u Crnoj Gori jer među tim jezicima ne postoje komunikacijske prepreke. Ta potreba ne postoji i prije svega zbog toga što crnogorski jezik nije standardizovan prema uzu-su onih koji se nacionalno izjašnjavaju kao Crnogorci, već prema uzusu crnogorskih građana – bez obzira na njihovo nacionalno opredjeljenje. Svi ga oni podjednako baštine. Što se tiče ostalih štokavskih standardnih jezika, oni su standardizovani u državama u kojima se upotrebljavaju: srp-ski u Srbiji, bosanski u BiH, hrvatski u Hrvatskoj. U tim državama štampane su i gramatike i čitanke za nastavu iz tih jezika i književnosti. Ne znam zašto bi se Crna Gora time bavila jer ni okolne zemlje – koliko je meni poznato – ne štampaju udžbenike za nastavu crnogorskoga jezika i crnogorske književnosti.(Čirgić: Monitor online, petak 30. jul 2010, inter-vju –broj 1032). Чиргић, као и Глушица, заступа и јотоване, и нејотоване облике.
[8] Glušica tvrdi da insistiranje na jotovanoj varijanti nije dobro.U crnogorski pravopis srećom je ušla, kako kaže Glušicа, nejotovana varijanta, za koju smatra da je kompromis za crnogorske nacionaliste.
Taj kompromis i ne bi bio toliko loš, da je bio dogovoran (Ист. Д.Б.)“ (Vijesti: online, objavljeno: 20.08.2011 u 09:09).
[9] Тај назив гласи: црногорски-српски, босански, хрватски језик и књижевност.