ЊЕГОШЕВ ЈЕЗИК У КОНТЕКСТУ ВРЕМЕНА И ВРЕМЕНА

9. маја 2020.9. маја 2020. Jugoslav Blagojevic Вук Стефановић Караџић, Његош

Јелица СТОЈАНОВИЋ

1. Циљ мог говорења, а (рекла бих) и овог скупа Дани Његошеви није неко ново, нити најновије читање и виђење Његоша, односно Његошева стваралаштва и језика (каква се у овом времену у Црној Гори потенцирају намећу и подмећу, – тј. читање Његоша без Његоша и великих Његошолога). Колико је интересовање за Његоша и Његошево дјело и колико је Његош дубоко, темељно и широко проучаван најбоље говори то што је тај опус добио статус једне праве и велике науке, која је добила име Његошологија. Не могу се сјетити да ли има још таквих писаца у српској књижевности, а ријетко и шире. Одрицање и бјежање од праве и истинске Његошологије и Његоша, зарад неког тзв. новог (из основе погрешног и кривог) читања и тумачења представља само спотицање и тумарање у тами[1].

Његош је одавно тема највећих филолога (србиста и слависта), књижевних критичара, историчара, филозофа… Правилно разумијевање и приступ Његошу могу бити релевантни једино ако проистичу и наслањају се на обимни и дубоки опус посвећен Његошу и његовом дјелу; и ако се, прије свега, ослањају на Његоша (а не на фалсификат и фалсификатима Његоша, – а и свега осталог што уз то иде и што је са тим повезано).

Његош је израстао из дубоке, оригиналне, неуништиве традиције, из богатства српског књижевног и језичког стваралаштва. Везано за то покушаћу да Његошев језик прикажем у (кон)тексту и континуитету дуге, непатворене и препознатљиве историје српског језика и језичких процеса; – што није ни мало тешко јер Његошев језик одсликава сву слојевитост, пуноћу и кретања унутар и око српског језика. Носи и репрезентује, како оно што собом подразумијева тзв. унутрашња историја српског језика (својим структурно-генетским и типолошким особеностима), тако и оно што представља спољашња историја српског језика (својим етнокултурним контекстом). Отуда проистиче и језичка слојевитост, богатство и пуноћа Његошевог језика и израза.

2. Српски језик је у дугој историји трајања и развитка одликовала функционална раслојеност, што се у историји српског језика манифествовало начелно постојањем два функционално раслојена и у знатној мјери диференцирана језичка типа и израза у писмености: један црквено-словенски, прије свега црквени и књижевни тип (тип везан за цркву, за књиге вјерске садржине, богослужбене текстове, дјелимично и црквену администреацију и књижевност) и, други, српски народни језик (који је паралелно коришћен и постојао и опстајао на цијелом српском говорном подручју од најстаријих писаних споменика па до Вука, и после Вука). Српски народни језик је имао свој постојан континуитет у писаној грађи (разноврсној и разнородној). Њиме су писане различите повеље, писма, правна акта, законици, даровнице, разна обраћања црквених великодостојника народу, текстови са пополарном и научнопопуларном садржином, белетристика и сл. Наравно, у многим текстовима карактеристично је преклапање (и мање или веће присуство) ова два језичка типа.

2.1. У дугој културној, књижевној и језичкој историји српски језик карактеришу четири типа књижевног језика (који су се /мање или више/ наслањали на живи српски народни језик). Прва, и најранија фаза представља старословенски језик и старословенско језичко наслеђе. Друга фаза јесте период српскословенског: то је српска редакција старословеснког језика (настала негдје у 11. вијеку, као плод утицаја црквенословенског језика у српској говорној средини и прилагођена живим процесима српског народног језика). Ова фаза је трајала отприлике до почетка 18. вијека. Трећи тип књижевног језика код Срба био је славеносрпски (настао након Велике сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем). Чеврти је период Вуковог и вуковског српског књижевног језика[2].

2.2. Срби су и у XVIII вијек ушли са два језичка израза у писмености, српскословенским и народним. То двојство је око 1700. године имало већ петовјековну традицију… Од овог периода почиње уплив рускословенског језика. Након Велике сеобе, када је под патријархом Арсенијем 3. Чарнојевићем дошло до познате сеобе Срба (са југа) у предјеле сјеверно од Саве и Дунава, један дио Срба се нашао у оквиру Аустроугарске, хришћанске католичке земље, гдје се тежило и католизацији Срба и латинизацији писма. Увиђајући нову и другачију опасност по Српску православну цркву (у односу на ону под турским ропством) митрополит Мојсије Петровић се обратио словенској, православној и ћириличној Русији за помоћ која је подразумијевала слање књига, учитеља… Језичке промјене условљене су црквеним, националним, политичким и просвјетним разлозима. Усвајањем рускословенског није се прекинула пракса писања на српском народном језику.

Славеносрпски језик настао је као последица жеље српских стваралаца, прије свега књижевника, да пишу језиком који ће бити разумљив читаоцу. Разумљивост, сагледана у контексту дотад владајуће рускословенске писмености, морала је подразумијевати приближавање народном језику, тј. посрбљавање црквенословенског језика. То се огледало углавном у прилагођавању и превођењу рускословенских језичких елемената, прије свега лексике; најчешће је рускословенска или руска ријеч замјењивана српском или је фонетски и морфолошки адаптирана према српском језику, док је рјеђе замјењивана српскословенском ријечју. Србизирањем рускословенског језика настаје славеносрпски језик, који је (као богато наслеђе) задржао рускословенску апстрактну лексику. Иако се српскословенски у великој мјери напушта у 18. вијеку, он је, ипак, у знатној мјери учествовао у србизирању рускословенског језика.

Тако је управо и настао славеносрпски језик: мијешањем црта рускословенског језика и српских језичких елемената. Овај језички тип је, опет, уз значајне промјене, живио до коначне велике модификације – Вукове реформе. Сви језички процеси започети у неком већем (или за одређени период највећем) центру српске културе и писмениости, ширили су се на све српске земље и на цјелокупно српско језичко подручје (почев од српскословенког, преко рускословенског и славеносрпског, па до Вуковог српског језика). Тако се и рускословенки (а са њим и славеносрпски) у Црној Гори стабилизује у својој употреби током 18. вијека.

Дакле, у предвуковском, и предњегошевском, периоду језик се испољавао и остваривао на три донекле различита начина: као црквени (са доминацијом рускословенских елемената); грађански (славеносрпски) и народни.

2.3. Вукова језичка реформа значила је донекле одступање у односу на затечену књижевнојезичку ситуацију, али (највише) у односу на славеносрпски као језички образац који је доминирао прије свега у књигама црквене садржине, а у знатној мјери и у текстовима са књижевно-умјетничким садржајем. Вукова језичка реформа представљала је фаворизовање другог језичког типа (заснованог на народном говору). Споменици писани народним језиком присутни су на свим просторима српског језика.

Споменици писани народним језиком имају континуитет за све вријеме трајања како српскословенског периода, тако и славеносрпског. Сви ови типови, са благим варијацијама повезују цјелокупан простор српских земаља и српског језика (од Рашке, Зете / Црне Горе; Хума / Херцеговине, Босне; Дубровника) кроз дугу историју и традицију. Од самих почетака српске писмености народни језик се често употребљавао да би допунио, а каткада и замијенио црквену ријеч. Вук се умногоме, када је недостајала форма у народном говору користио црквенословенизмима, црпио је језичко благо из црквенословенског, надомјештао и удопуњавао „недовољност“ народног језика.

Према томе, Вукова реформа не представља некакав прекид са традицијом, нити рез, већ један донекле нови ток, односно фаворизовање једног од језичких типова, српског народног језика, који је дубоко израстао из историје српског језика и утемељен у њеној традицији. Наравно, Вук Стефановић Караџић, језик на чијој је норми и кодификации радио, није именовао никако другачије него српски, назив српскохрватски дошао је и долазио са запада (зарад познатих пројеката и процеса разградње српског језика, и његовог имена).

3. Његош је једна од најљепших спона у српском језику – у простору и у времену. Сви поменути типови, изрази и слојеви присутни су и препознатљиви у Његошевом језику и дјелу. Оно што је сабрано у српском језику кроз временā па све до Његошевог времана најљепше је заискрило кроз Његошево дјело и језик. Његошев језик је бриљантна синтеза иначе тешко спојивих елемената: црквенословенског и народног језика. У Његошевом језику садржане су особине и српскословенског, и рускословенског, и славеносрпског и, више од свега, српског народног језика; – дакле, све што је српски језик кроз дугу историју сабрао и собом носио.[3]

3.1. Иако се, у знатној мјери, прекида континитет употребе српскословенског језика негдје од 18. вијека, српскословенски елементи су наставили да живе у језику и писмености уопште, а неки су постали одлика живог народног језика. Имамо их и у Његошевом језику. Тако, као српскословенизме можемо посматрати (сатворити, сајединити, сабор, Васкрсеније, покајаније, битије, Сачинитељ, бесамртан, отачаство, миротворац, вјенценосац; вожд; рождество; освештава; паметник; богомрски; громодржац; немоштни, општи творац; маштаније; бденије; савезали…). Нијесу ријетке комбинације српскословенских и српских народних елемената (нпр. наслаждење; заблуждење; просвештење…).

3.2. У Његошевом језику нијесу ријетке рускословенске форме (често комбиноване са српским народним језичким елементима, нпр): возвишених душах; воздушни; вознеси ме; слово… возљубљено; вопрос; воскреснула; Создатељ; Сочинитељ; совершенство; внутреност; созда; боженствени, отачество; божество; величество, љубезан, чест, љубов; љубовцах, зачатије; зањат, Јазическоје; учасник; Књажевство; књаз; жертва, начертана; волнама, полкови; восхишчават; блистателан, Славјанин; Воскрсење; восклицањем.

3.3. Честе су, наравно, и славеносрпке особине: форме у којима имамо комбинацију рускословенских и српских језичких елемената: восхићава (поред восхиштава и восхишчава); воображење, васкреснула; отачество; преосвјаштенство; сокровишта; корабљекрушење; заблуђење; прочитање…

3.4. У четвртој и петој деценији 19. вијека, у вријеме кад су публикована Његошева дјела, у српском књижевном језику већ је увелико преовладао народни језик. Његошев језик је, прије свега, заснован на српском народном језику (у складу и са Вуковим начелом о употреби народног језика, и народне ријечи, за потребе писмености и књижевности), са многим дијалекатским особинама: „Тако е найпречïй и единый начин, истиче Вук, – коим се може подигнути наша литература: да почне писати свакïй Списатель онако, као што се говори у ономъ пределу, гдье се онъ родïо и узрастао“[4] . И иначе, дијалекатске црте у српском народном језику присутне су мање-више у бројним текстовима са широког српског језичког простора од најстаријих времена (кроз сву историју језика) – па и до Вуковог и Његошевог времена. Оне се могу срести (иако спорадично) и у текстовима црквене (и богослужбене) садржине. Зато су сасвим природн у Његошевом језику облици: ђе, виђети, ђевојка; овђе; виђети, прађедовску (вјеру), ђетињаху, душе прађедовске; те од куле поћерасмо Турке; вадит (очи живе), обидимо, ватренијех, бојнијех (пољана), кудијен; тице, сипље; Не кће Србин издати Србина; на знање ви главари с владиком; У главу им маглу ућерао; Чуј, народе, куд смо замлитали: / Своју срећу под ноге турисмо / Да се с нама вас свијет калижи… – дакле, дијалекатски облици српског језика који су и данас карактеристика (неки мање, неки више) широког ареала српских говора ијекавског типа: од Баније и Кордуна, Лике, преко Босне и Херцеговине, југозападне Србије, Црне Горе.

5. И српскословенске, и рускословенске, и славеносрпске црте, и црте српског народног језика у Његошевом језику представљају показатељ богатог наслеђа и дуге историје и континуитета српског језика, одсликавају његову свеобухватност, разуђеност и богатство, – кроз времена и у Његошевом времену и дјелу.

Међутим, неријетко се у последње вријеме може чути од заговорника и одборника тзв. црногорског језика, да „црногорски језик“ јесте (и треба да буде) управо онај којим је Његош писао. А којим је језиком Његош писао види се и из претходног прегледа (и анализе). Којим се језиком говорило у Његошево вријеме и који је то језик био, и који јесте (и једино може бити) види се и по томе како се он и за Његошево вријеме (и прије Његоша; а и послије), – именовао… У првој деценији Његошевог владиковања на Цетињу је 1836. године штампан Српски буквар ради учења младежи црковному и гражданскому читању, а 1838. године Милаковићева Српска граматика састављена за црногорску младеж. Име свог језика Његош је и стиховима опјевао, (у посвети на књизи Вукова даница из 1826. године): «Српски пишем и зборим, сваком громко говорим: народност ми србинска, ум и душа славјанска».

Давно је речено (Ријечи су великог београдског лингвисте из Орје Луке, Радослава Бошковића): „Нико није ћарио ко је Вука исправљао“, а тако се може рећи и – да нико није ћарио ко је Његоша исправљао, али јесте ко се Његошем исправљао и поправљао.

(Слово, бр.24, децембар 2009)

[1] О томе илустаривно говори скуп који су назвали Његошеви дани, који се по други пут одржва на Цетињу и чији је основни циљ „прекодирање“ Његошевог дјела, читање Његоше без Његоша. Основни „мото“ скупа одржаног 2009. године гласио је: „’Опрати Његоша од националистичке прљавштине (односно од свега онога што не одговара протагоностима ‘новог читања Његоша’ и што они прогласе ‘прљавштином’, Ј. С.) и претворити га у симбол интеркултурног дијалога и толеранције – то је сврха ’Његошевих дана’, који су осмишљени првенствено као сусрет и дијалог култура – казала је на отварању скупа професор Татјана Бечановић, председница организационог одбора те манифестације“, Његош – канонска вредност црногорске културе, 27. август 2009. | 14:56 | Извор: Тањуг. „Ново читање“ можда треба да изгледа овако: „Мјесто Горског вијенца у црногорској традицији толико је стабилно, његове семантичке структуре су чврсте и аутоматизоване у оквиру црногорске књижевности у толикој мјери да их не може угрозити деканонизовано читање, па оне служе као корисна редуданца у оквиру нових семантичких система који су у актуелном метатекстуалном дијалогу са Горским вијенцем“, казала је Татјана Бечановић, Књижевно дјело као знак. Међународни научни скуп „Његошеви дани“ на Цетињу, Вијести, 28. јун 2008, 2

[2] Правописне и језичке тенденције везане за црквени (књижевни) језик, без обзира у ком су преписивачком центру настале, брзо се шире и прихватају (негдје раније, негдје касније) на широком ареалу српског језика, док споменици писани народним језиком у знатној мјери носе црте говора (и дијалекта) на којем су настале; и истовремено, у знатној мјери, прате и одсликавају стање у књижевном језику. У црквеном и књижевном језику, такође, у мањој или већој мјери, могу се запазити и неке дијалекатске црте… И једно и друго подједнако су наслеђе српског језика.

[3] О слојевитости и разнообразности Његошевог језика видјети и: Радмило Маројевић, Петар II Петровић Његош, Горски вијенац. Критичко издање. Текстологија, Подгорица 2005.

[4]Вук Стефановић Караџић, О језику и књижевности, књ. 1, Београд, 2001, 76