Веселин МАТОВИЋ

Нешто о томе како је све почело…

Већ је тридесет година откако је на Филозофском факултету у Никшићу – Одсјек за српски језик и књижевност (сада подијељен на Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности и Студијски програм за црногорски језик и јужнословенске књижевности), установљен наставни предмет црногорска књижевност. Учињено је то у вријеме настанка (почетак осамдесетих година прошлог вијека) познатог Предлога о заједничком минимуму програмских основа за наставу књижевности у средњим школама у Југославији а у склопу тзв. Шуварове реформе школства, која би нас и сама, и да није било рата и распада (не мало потпиреног и тим Предлогом), заједничке нам државе, и културно, и морално, и економски стрмоглавила у амбис одакле се још за много деценија не бисмо извадили. (Видјети о томе познати чланак Драгољуба Петровића Писмо министру за памет, Књижевна реч, 10. октобар 1982, Школа немуштог језика, Нови Сад, 1996.)

Запостављајући све основне критеријуме (језик, историјски развој, национална припадност, културни контекст итд.) за разграничење националних књижевности, а прихватајући посљедњи од могућих – мјесто рођења писца, али и њега недосљедно: Јелена Балшић, на примјер, није рођена на простору данашње Црне Горе па је ипак сврстана у „црногорску књижевност“, односно методологијом „стављања писаца у надлежност република и аутономних покрајина“ (В. Милинчевић), тадашња политичка врхушка Југославије извршила је (и уградила је у све школске програме и у Енциклопедију Југославије) безобзирну дезинтеграцију српске књижевности, по тадашњој административној подјели државе, на: босанскохерцеговачку (сви најважнији српски писци рођени на територији БиХ), војвођанску (сви најважнији српски писци рођени на територији Војводине), затим косовскометохијску и црногорску књижевност, а само оно што је претекло – углавном из слива двије Мораве – припало је српској књижевности. По истој матрици је касније, у крвавим ратовима, „разбуцана“ постојећа држава, а с њом и српско национално биће. Ускоро – и српски књижевни језик. Списак његових преименовања и нових стандардизација по регијама изгледа да још није коначан.

На основу „методологије“ тог Предлога, прихваћеног од свих тадашњих републичких и покрајинских књижевничких удружења, осим српског, као што рекох, 1982. године, група, на југословенском књижевном простору „неконјунктурних“, писаца из Црне Горе прогурала је и наставни предмет црногорска књижевност. (Радило се о писцима који су се више старали о томе како да се нађу у школским програмима и читанкама него о томе како да напишу књиге које ће их препоручити за те програме, и који су очекивали да ће установљењем овог предмета то и остварити, што, додуше, неки и јесу.)

Зачудо, иако је то било полагање сјемена овоме што данас имамо – установљењу непостојећег језика као службеног и наставног језика у школама, и упркос томе што је више него очигледно да у Црној Гори ни дан-данас, у оквиру заједничког нам српског језика, не постоји никакав изворни, домаћи, књижевни модел, ништа што има свој историјски развој и континуитет изван контекста српске књижевности, ништа чиме би се, макар и условно, могао образложити и дефинисати термин „црногорска књижевност“, установљење таквог наставног предмета готово је прећутано у научној јавности. Ваљда је то, у том времену, дјеловало толико неутемељено да се нико није ни хтио озбиљно бавити тим провинцијским ексцентричностима „неиживљених полукњижевника црногорских“ (Д. Петровић).

Тако је, а да то готово нико није примијетио (или јесте па није хтио да каже) „немоћ конјуктуре“ (П. Зорић[1]), у почетку (док се није примила, док није „узрела“ до државног програма), увијена у наиву републичке равноправности и језичког заједништва, у овој, по природи њене концепције најелитнијој научно-образовној установи у Црној Гори, ипак, „преко ноћи“, очерупала српску књижевност. Писци се, „преко кољена“ (чак и они који су, оставили јасне исказнице о томе којој књижевности припадају – Његош, Љубиша, Булатовић итд.), измјештају из корпуса српске и сврставају у програм црногорске књижевности, који ће се ускоро, у пракси, показати као програм за промјену српског језичког, културног и националног идентитета и цијепања већинског, јединородног и државотворног народа у Црној Гори.

Неспорно је да су у Црној Гори и много прије њеног осамостаљивања многи ствараоци себе називали црногорским писцима, а оно што су стварали црногорском књижевношћу. Додуше, тада је то, осим код неколико појединаца, индоктринираних идеологијом хрватског маспока, ипак, било само „наивно“ територијално-републичко одређење. Данас се то, мада увијено у фолију некакве „државне књижевности“, поима искључиво као национално и национално-језичко одређење, коме се на све начине настоји прибавити и књижевноисторијско, па и етичко и естетско оправдање. Разумије се, право је сваког писца, па и оних који су до јуче носили друкчије књижевне легитимације, да себе заведе у каталоге црногорске националне књижевности, и то им нико не може оспорити, нити оспорава. Као ни оснивање катедара за изучавање њихових књига и књижевности.

Међутим, ако се већ „црногорска национална књижевност“ узима као готова чињеница, било би логично (и поштено) да се она коначно једном, на основу провјерених научних параметара, измјери и дефинише. Па да се зна: има ли је или је нема; колика је, и гдје су њени језички, историјски, културолошки, национални, естетски, духовни и територијални коријени и медници. И колико катедара и специјалних курсева треба за њено изучавање.

И онда да нико више не дира у њене кругове. И да нико више не пита шта је, која су јој обиљежја и како је препознати.

Прије тога, свакако, поштујући макар основни методолошки предуслов за заснивање историје једне националне књижевности, а то је њена укоријењеност у историју властитог народа и његов језик, треба одговорити на питање: у чију је то историју, ког то народа, укоријењена књижевност која је настајала у Црној Гори? Чијом су то историјом заокупљени Његош, Љубиша, Марко Миљанов и краљ Никола, а посебно творац народне књижевности као њихов претходник, у својим књижевним дјелима? И са каквом националном свијешћу су их стварали? При том да не пројектујемо нашу памет у њихову, да им не импутирамо наше мишљење и наша „знања“ него да се држимо онога што су они мислили и осјећали. Бар толико да будемо интелектуално поштени. И идеолошки релаксирани. Наравно – и да будемо озбиљни, да се манемо фолирања, те да са појмом национална књижевност не идентификујемо флоскулу „државна књижевност“, као што се то у посљедње вријеме чини с језиком. Не постоји „државна књижевност“, као ни „државни језик“, па ни „државна црква“. Књижевност се, прије свега, именује по имену народа који је ствара и коме припада и по језику на коме је настала: српска, руска, француска итд., а затим типолошки – по књижевним епохама и књижевним правцима, односно књижевним школама у којима настаје: античка, или књижевност старог вијека, па средњовјековна, па књижевност хуманизма и ренесансе, барока, класицизма итд., али ни у историји, ни у теорији књижевности не постоји појам „државна књижевност“. (Додуше, оно што се данас ствара у Црној Гори и назива црногорском књижевношћу, по диктату државе, тј. актуелне власти, за њене интересе и као потпора њеној идеологији, и могло би се, добрим дијелом, ако не у књижевнотеоријском смислу, а оно метафорично, назвати „државна књижевност“.)

До тада, саму чињеницу, дакле, што неко себе сматра црногорским писцем, и уопште писцем (јер, као што неко рече, „прво треба бити писац па се тек онда сврставати тамо или овамо“), нити било какав државни или „виши“ разлог (највиши разлог и крајњи циљ науке је научна истина!), не можемо узети као аргумент да се, посебно у научним и образовним институцијама, писци чије је књижевно (или, као што је случај са Његошем и краљем Николом, и књижевно и државничко), дјело парадигма српског културног, језичког, националног, духовног, па и државног интегрализма у њиховом и нашем времену, аутоматски сврставају у ту „књижевност“, нити критеријум за разграничење те од српске књижевности. Посебно не за порицање постојања код тих писаца, у свим временима, „јасне свијести о заједничком извору, традицији и имену“, тј. „њиховој припадности јединственој српској књижевности“ (Деретић 1983: 16).

…а чиме се завршава.

А посебно не онако како се то од 2004, када је, у овдашњим школама преименован наставни предмет Српски језик у „матерњи“, чини у новим школским програмима, уџбеницима и читанкама, чији су аутори, служећи се разним кривотворствима, полуистинама, флоскулама и фалсификатима, уз благослов Министарства просвјете и Националног савјета за образовање, тридесет процената грађана Црне Горе, који се национално изјашњавају као Срби, и четрдесет три посто, који говоре српским језиком, „развластили“ од Мирослављевог јеванђеља, од Октоиха, од Његоша и од цјелокупног културног насљеђа, које су вјековима њихови преци стварали на овом простору. Наиме, све што је икада написано на простору данашње Црне Горе, и све што су икада написали писци рођени на том простору и све што се данас пише у Црној Гори, они су безусловно укњижили у црногорску књижевност. А писце који не пристају на такав етатомански концепт, разумије се, прекрижили су (Бећковића, Команина, Б. Шћепановића, Р. Јововића…) или игнорисали, тако да се ниједан стваралац из Црне Горе који се јавно легитимисао као припадник српске књижевности и писац српског језика – није нашао у тим њиховим канонима. И не само њих, него и бројне српске писце са простора данашње Србије, чије дјело најдубље и најцјеловитије изражава духовно, историјско и језичко биће српске књижевности, тј. који би могли, по ријечима једне овдашње универзитетске професорице, да црногорску младеж усмеравају према Српству, искључили су из тих програма. Разумије се, њихова мјеста заузеле су десетине локалних писаца, чије дјело није провјерила ни књижевна критика ни књижевна историја, заправо – „којима по вредности њиховог дела“, како је давно одмјерио Павле Зорић, „није место ни у једној књижевности“[2] (видјети Прилог бр. 1).

Такав аксиолошки систем, давно још именован као „надмоћ људскости“, почео се примјењивати у школским програмима од 2005. године (Прилог бр. 2), који су, иако са већ јако израженом тенденцијом потискивања српског идентитета у Црној Гори, и игнорисања српске књижевности, посебно оне која чини темељ српске народносне свијести и српског језичког идентитета на овом простору (средњовјековне и народне), ипак били само „припрема терена“, боље рећи нека прва етапа на путу ка програмима који су услиједили 2011. (Прилог бр. 3), након проглашења тзв. црногорског – прво за службени, па државни, а онда и прворазредни и обавезујући наставни језик у школама.

Састављени без икаквих критеријума: књижевноисторијских, естетских, педагошких, па и етичких, самим тим што су без ових претходних – јер ко пише ђачки уџбеник претпостављајући при том идеолошко-политичке циљеве научним критеријумима, чини, нема сумње, најтежи морални прекршај – ти нови програми и по њима написани уџбеници показују, увјерљивије од било чега другог, шта је учинила петнаестогодишња антисрпска кампања у Црној Гори. Спремност њихових аутора да из гимназијских програма избаце Миодрага Павловића, Милорада Павића, Драгослава Михаиловића, Матију Бећковића и Горана Петровића, или макар само једнога између њих – показује нам какав се набој анимозитета према српском народу и српској књижевности развио код дијела младих, тобоже евроатлантски оријентисаних црногорских интелектуалаца, који су у том периоду стасали, школовали се и духовно оформили у условима агитпроповског пресинга у црногорским образовним, научним и културним институцијама, у којима је „немоћ конјуктуре“, уграђена у њихове темеље, одавно евалуирала у надмоћ етатоманије и етато-национализма. А начин на који они настоје да та своја остварења, тврдећи како она нијесу рађена по националноме критеријуму, негo по квалитету писаца и књижевних дјела, потуре, као идеално рјешење које „обезбјеђује“, ништа мање него „апсолутну равноправност свих ученика у Црној Гори“, јесте хипокризија од које би се и њихов омиљени писац, узорити просвјетитељ Стјепан Зановић, засигурно не мало посрамио.

Педагошко лицемјерје

„Nastavu književnosti slušaće svi učenici zajedno, bez obzira na nacionalnu ili jezičku pripadnost jer ona nije zamišljena kao nacionalna književnost(као настава нацоналне књижевности, ваљда, настава није књижевност!– прим. В. М.),već kao književnost koja obuhvata južnoslovenski prostor i obuhvata(сувишно обухвата! – прим. В. М.)reprezentativne pisce – predstavnike epoha(књижевних епоха, требало би – прим. В. М.)u evropskoj i svjetskoj književnosti. Program za nastavu književnosti dakle nije rađen po nacionalnome kriterijumu. Kvalitet pisaca i književnih djela bio je odlučujući faktor pri njihovu uvođenju u zajednički Program.“

Oво, између осталог, стоји у уводној напомени за програм наставе књижевности за основне и средње школе у црногорском образовном систему, који је у примјени од 1. септембра 2011. године (Прилог бр. 3).

Чак и када би било тачно (а није – него је, видјећемо, управо обрнуто) да овај програм „није замишљен“ као програм за наставу националне књижевности, он би с педагошке стране, као такав, био неоправдан. Не би био у функцији остваривања основних образовно-васпитних циљева због којих и постоји предмет у оквиру кога се изучавају матерњи језик и национална књижевност, у свим школама и на свим нивоима образовања, а са становишта људских слобода и права био би недопустив. Дјеци се не смије ускраћивати право изучавања националне књижевности (уосталом, то им је загарантовано и Повељом УН о правима дјетета, члан 30) јер им се тиме ускраћује и право на спознају, развијање и слободно испољавање њиховог националног, језичког и културног идентитета, а тиме и здравог односа према посебности, тј. колективним и индивидуалним вриједностима других. Дијете напросто треба, да би се развило у слободну, социјализовану и хуманизовану личност, без комплекса и предрасуда према другима, да одмалена упознаје културне и духовне вриједности (прије свега из књижевности, али и из других стваралачких подручја) настале на његовом матерњем језику, да на њима развија и утврђује, у сталном поређењу с другима, и етички и естетски и сваки други систем вриједности, тј. да у њима налази подстрек за властита морална, стваралачка, интелектуална и естетска опредјељења и усмјерења, и то је основна претпоставка здравог развоја његових креативних способности и остварења његове личности.

Откако, дакле, постоје ђаци и учитељи, односно школе и наставни програми, код свих цивилизованих народа постоји тежња да се настава матерњег језика, као темељног наставног предмета, заснива на најбољим књижевним дјелима насталим на том језику, дакле на репрезентативним дјелима националне књижевности (подразумијевајући ту и њихов књижевноисторијски значај, а не само књижевноумјетничку вриједност), наравно, и на великим дјелима из других књижевности, и то из више разлога. Прво – јер су књижевноумјетничка дјела најсавршенија и најразуђенија употреба језика на коме настају, друго – књижевна дјела су најсигурнија свједочанства о свеукупном животу народа у коме настају, треће – јер је рецепција умјетничког текста од стране ученика најинтензивнија када су у питању дјела написана на њиховом матерњем језику, четврто – као и језик, национална књижевност је симбол етничке, националне, вјерске… припадности, па се за њу вежу најснажнија колективна осјећања, пето – национална књижевност је мјерило естетских и етичких вриједности народа у коме настаје.

Итд.

Према томе, понављам, нити је педагошки допустиво, нити је могуће организовати наставу било ког матерњег језика без националне књижевности, тј. књижевности која је настала на томе језику.

Састављачи наставних програма око тога не могу имати дилему. Могу се премишљати око обима и избора писаца и дјела која ће бити обухваћена тим програмима, али никако око тога да ли ће се изучавати национална књижевност и да ли ће њено име бити саставни дио назива наставног предмета у оквиру кога се изводи настава матерњег језика.

Локалшовинистичка петљавина

Таква дилема може се јавити само као резултат нездравих политичких калкулација у народима у којима је дошло до неке суштинске духовне забуне или који нијесу изградили, нити јасно дефинисали, свој национални, културни и језички идентитет па ни критеријуме (језички, културни, историјски) на основу којих могу утврдити шта уопште спада у њихову националну књижевност. А народ који нема историју властите књижевности, нити историју властитог језика, који не зна њихов оквир и садржај, нема, дакле, суштинске одреднице, тј. координате свог идентитета, што значи да нема ни културно-историјског утемељења, а онда – ни цивилизацијске перспективе. И обратно: бивало је народа (јеврејски и неки словенски, Срби, нпр.) који су услијед историјских околности остајали без својих држава и државних институција, и у веома дугим временским периодима, али су, захваљујући јасној самосвијести о свом језичком идентитету и културном насљеђу, успијевали да опстану и остваре своју националну еманципацију.

Језик је, и књижевност као најсавршенија реализација свих његових функција (сазнајне, културне, симболичке, естетске, итд.), најснажнија интегративна сила у свакој друштвеној заједници (и на синхроном и на дијахроном плану), посебно када је ријеч о стандардном или књижевном језику, и сваки покушај његове дестабилизације и цијепања нужно води цијепању те заједнице, па је то, самим тим, деструктиван и антицивилизацијски чин. Разбијање српскохрватске језичке заједнице претходило је, као што се зна (иако је можда није узроковало), разбијању југословенске државе.

Актуелни црногорски режим је, међутим, прије десетак година свјесно и циљно започео такав субверзиван и антицивилизацијски процес и у Црној Гори, што је довело до њеног дубинског цијепања (и националног, и језичког, и културног, и политичко-идеолошког) са несагледивим посљедицама. Покушавајући да вјештачки и насилно изгради нови идентитет, изван свог историјског контекста и насупрот властитом културном и духовном насљеђу, Црна Гора је тиме себе довела у апсурдну ситуацију, у којој, као што видимо, не само што не може направити одговарајући програм за наставу језика и књижевности у свом образовном систему, него не може ни именовати тај предмет.

Свјесно те чињенице и знајући о каквом се нелегалном и опасном пртљагу ради, Министарство просвјете покушало је, почетком текуће школске године, да под етикетом некакве национално неутралне књижевности („koja obuhvata južnoslovenski prostor“), прокријумчари у школске учионице локалшовинистичку, културоцидну и страначку петљавину, назвавши је програмом за наставу књижевности у црногорском образовном систему (иако у оквиру предмета црногорски језик и књижевност, накнадно преименованог у: црногорски – српски, бошњачки, хрватски језик и књижевност), тврдећи чак како је „kvalitet pisaca i književnih djela (а не„nacionalni kriterijum“) bio odlučujući faktor“ при њеном састављању.

А колико је та изјава тачна довољно нам говоре чињенице да од укупног броја књижевних дјела аутора са бившег југословенског простора, предвиђених за обраду у основној школи, половина припада ауторима рођеним у Црној Гори (који се, самим тим, по црногорском културноисторијском концепту, сматрају црногорским писцима – тако су распоређени у новим, а и у ранијим, гимназијским читанкама); да се међу њима налазе десетине локалних писаца, непознатих како широј јавности тако и књижевној критици; да се њима даје више простора, понекима и у више разреда, него најзначајнијим српским књижевницима, али да нема ниједног савременог ствараоца из Црне Горе који себе види у контексту српске књижевности и ствара на српском језику; да су заобиђени или маргинализовани многи велики српски књижевници како из старије тако и из савремене књижевности; на крају – да је у свим гимназијским читанкама јасно означено оно што се сматра црногорском књижевношћу: барок у црногорској књижевности, просвјетитељство у црногорској књижевности, романтизам у црногорској књижевности, реализам у црногорској књижевности, позни модернизам у црногорској књижевности итд., али то није случај са српском и другим књижевностима. Све то, и поред тврдње да „Programom nije favorizovana nijedna nacionalna književnost“.

Статистички, то изгледа овако:

Од 172 текста аутора са простора бивше Југославије предвиђена за обраду у основној школи, 86 припада ауторима рођеним у Црној Гори, а свима осталима исто толико. Од тога писцима рођеним у Србији и БиХ, а који припадају српској књижевности – 51. Писцима који су по националности Бошњаци или Муслимани, а рођени су и стварају у Црној Гори, припада седам текстова, али, као што је већ речено, нема ниједног који припада неком Србину (или Црногорцу) који живи, и на српском језику ствара, у Црној Гори. Што би, по процјени Министарства просвјете, вјероватно требало да значи да у Црној Гори има бошњачког језика, бошњачких писаца и бошњачког народа, али нема ни српског језика, ни српске књижевности, ни српског народа.

Слични односи су и у дијелу програма за средње школе: од 105 предвиђених текстова, 57 припада ауторима из Црне Горе, а 34 српским писцима из Србије односно БиХ. У првом разреду, рецимо, тај однос је 24 из Црне Горе, а само четири из Србије. С тим што је потпуно изостављена српска средњовјековна књижевност, почевши од Св. Саве, Доментијана, Теодосија итд., и остало – све до Доситеја Обрадовића. Такође је изостављена и српска епска народна поезија. Нема ниједне пјесме из Косовског, Покосовског и осталих циклуса, осим пјесме Женидба Милића барјактара и двије пјесме Старца Милије, које они, иначе, сврставају у црногорску књижевност!

(У програму за основне школе сретамо Мајку Југовића, Косовку дјевојку и пјесму Марко Краљевић и Муса Кесаџија, раније: Марко Краљевић укида свадбарину. Марко је, ваљда, као турски вазал, само ако се држи даље од Косова, безопаснији за црногорску демократију и независност црногорске државе од Милоша, Лазара и Карађорђа, који су јој увијек нешто „о глави радили“.)

Kритеријум малог провинцијског ја

Прескочени су, дакле, темељи српске књижевности, српске културе и уопште српског идентитета, али су зато, вјероватно као темељи црногорског идентитета, укључени: Ђорђе Бизанти и Људевит Пасквалић (писали на латинском), Крсто Ивановић (писао на италијанском), Стјепан Зановић (писао на италијанском и француском).

Видан је изостанак и других знаменитих српских књижевника.

Умјесто њих, локалшовинистичко сљепило и интелектуално медиокритетство малог провинцијског ја, које се привремено угнијездило у испражњену чауру црногорског „чојства“, изабрало је:

 Миленка Ратковића, Јанка Ђоновића, Слободана Вукановића, Вука Минића, Јова Кнежевића, Спасоја Лабудовића, Војислава Вулановића, Бранка Бањевића, Љубишу Ђокића, Михаила Газиводу, Ивана Цековића, Михаила Ражнатовића, Драгану Кршенковић Брковић, Чеда Вулевића, Сретена Перовића, Сретена Асановића, Вељка Радовића, Младена Ломпара, Стефана Митровића, Вељка Мандића, Андреја Николаидиса, Јеврема Брковића, Балшу Брковића, Љубомира Ђурковића, Огњена Спахића, Драгана Радуловића (прозаисту), Јова Кнежевића, Зорана Поповића, Благу Журић, Ђорђину Радивојевић итд. (Неки од ових писаца били су обухваћени и програмима важећим до 2004. године.) Занимљиво је да нема Новака Килибарде (он је, изгледа, „изгубио обадва свијета“), али ни Жарка Ђуровића и Радоње Вешовића (оба академици ЦАНУ). Нема, опет, ни краља Николе!

Не мислим да извјестан број писаца са овог списка не треба да се нађе у школским програмима, али, ако су узорити Стјепан Зановић, Бранко Бањевић, Љубомир Ђурковић, Вељко Мандић, Андреј Николаидис, Чедо Вулевић, Спасоје Лабудовић, Јово Кнежевић, Љубиша Ђокић, Зоран Поповић, Блага Журић, Ђорђина Радивојевић (о ово троје посљедњих нијесам нашао никаквих података у мени доступним библиотекама, чак ни на интернету, осим да је извјесна Блага Журић, као „просвјетна надзорница“, била својевремено у неком жирију у Беранама), изабрани по квалитету њихових дјела, а не по националном кључу и идеолошкој подобности, а рецимо: Св. Сава, Јован Јовановић Змај, Миодраг Павловић, Иван В. Лалић, Матија Бећковић, Бранимир Шћепановић, Ранко Јововић, Миодраг Ћупић и толико других, тај критеријум нијесу задовољили, било би поштено да Министарство објасни о каквом критеријуму се ради. На основу којих књижевноисторијских, књижевнотеоријских и естетских постулата је установљен, и ко га је установио?

А ево још неких поређења:

Најзаступљенији пјесник, послије Бранка Ћопића, у овом програму је Драган Радуловић (чији дар дјечјег пјесника овим никако не оспоравам). Заступљен је у пет разреда са седам пјесама, Ћопић у седам разреда са исто толико текстова, али је, рецимо, поред изостављеног Ј. Ј. Змаја, Душко Радовић заступљен у четири разреда, Мирослав Антић у три разреда, Милован Данојлић у два, Десанка Максимовић у два разреда (мада је била заступљена у седам разреда), Љубивоје Ршумовић у једном разреду са једном пјесмом, али нема ниједног текста Доситеја Обрадовића. Међутим, опет, Душан Костић је заступљен у пет разреда, Чедо Вуковић у четири, па онда: Миленко Ратковић у три, Бранко Бањевић у три, Вук Минић у два, Љубиша Ђокић у два, Јово Кнежевић у два, Спасоје Лабудовић у два, Драгана Кршенковић Брковић у два итд.

Или, нпр.:

Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Милан Ракић, Јован Дучић, Владислав Петковић Дис, Стеван Раичковић, заступљени су само у једном разреду са по једном односно по двије пјесме, али: Јеврем Брковић, у основној и средњој школи, са три пјесме, Михаило Газивода, у два разреда, са двије пјесме, Јанко Ђоновић са двије пјесме, Радован Зоговић, у три разреда, са три пјесме, Вито Николић са четири пјесме итд. Сретен Асановић је заступљен у четири разреда (8. и 9. основне и 1. и 4. средње школе), а Миодраг Булатовић, Борислав Пекић, Добрица Ћосић и Исидора Секулић само у 4. разреду средње школе!

Ето, тако. Баш као што недавно изјави пред ТВ камерама једна овдашња универзитетска професорица: „Погледала сам нове програме и читанке и видим да су очишћени од писаца који дјецу усмјеравају према Српству. И то је добро“. Додуше, уважена професорица није објаснила према чему то треба да се усмјеравају ученици који говоре српским језиком и чине 43 процента од укупног броја ученика у црногорским школама и оних 30 процената који се национално изјашњавају као Срби, ако не према Српству? И зашто је то добро, а зло бити Србин, говорити српским језиком и „упражњавати своју културу“, макар била и српска? Није нам рекла ни како се зове идеологија која забрањује такво усмјеравање и такво мишљење.

„Прочишћени“ програм за основну школу

То „чишћење од Српства“ почело је поодавно – прво у програмима и читанкама за тзв. матерњи језик 2005, а затим – у новом програму 2011, и оно сада изгледа овако:

Основна школа

Први разред

Избачени су (тј. очишћени): Ј. Ј. Змај, Десанка Максимовић, Стеван Раичковић, Драган Лукић и Доситеј Обрадовић, а уведени: Патриша Анђелковић (пише на енглеском), Слободан Вукановић, Кемал Цоцо, Ратко Зврко.

Други разред

Избачени су: Доситеј Обрадовић, Ј. Ј. Змај, Душан Радовић, Стеван Раичковић, Десанка Максимовић, Александар Поповић, Брана Црнчевић, Петар Кочић и Добрица Ерић, а замијенили их: Вук Минић, Јово Кнежевић, Спасоје Лабудовић, Шимо Ешић, Ениса Османагић Ћурић, Исмет Бекрић.

Трећи разред

Избачени: Александар Поповић, Брана Црнчевић, Десанка Максимовић, Слободан Станишић, Бранко Радичевић, Бранко В. Радичевић, Стеван Раичковић, Добрица Ерић, Мира Алечковић.

Уведени: Бранко Бањевић, Војислав Вулановић, Луко Паљетак, Ђорђина Радивојевић, Исмет Бекрић.

 Четврти разред

Избачени: Љубивоје Ршумовић, Брана Црнчевић, Доситеј Обрадовић, Јанко Веселиновић, Милутин Ђуричковић, Вук Церовић.

Уведени: Вук Минић, Јово Кнежевић, Спасоје Лабудовић, Блага Журић.

Пети разред

Избачени: Јанко Веселиновић, Бранислав Црнчевић, Љубивоје Ршумовић, Ђура Јакшић, Александар Вучо, Милован Глишић, Бранко Радичевић, Алекса Шантић, Војислав Илић, Славко Вукосављевић, Љубомир Ненадовић, Мирослав Антић, Бранислав Нушић, народна пјесма о Св. Сави, пјесме преткосовског циклуса – лектира.

 Замијенили их: Миленко Ратковић, Шукрија Панџо, Саит Ораховац.

 Шести разред

Избачени: Алекса Шантић, Петар Кочић, Ђура Јакшић, Доситеј Обрадовић, поезија и проза о Косовском боју и Марку Краљевићу – лектира, Драгутин Тадијановић.

Уведени: Хаснија Муратагић Туна, Кемал Хусић, Сафет Хадровић Врбички, Михаило Газивода.

Седми разред

Избачени: Бора Станковић (Коштана), Антоније Исаковић, Меша Селимовић, Милан Ракић, Стеван Сремац, Војислав Илић, Петар Кочић, народне пјесме покосовског, хајдучког и ускочког циклуса – лектира, Десанка Максимовић (Тражим помиловање).

Уведени: Јеврем Брковић, Авдија Авдић, Вида Огњеновић, Игор Бојовић.

Осми разред

Избачени су: Стеван Сремац (Вукадин), Војислав Илић, Мирослав Антић, Ј. Ј. Змај, Јован Дучић, Јован Стерија Поповић, Матија Бећковић, Миодраг Павловић, Љубомир Симовић – сценарио за филм Косовски бој, Добрица Ћосић, народне пјесме о ослобођењу Србије и Црне Горе – лектира.

Замијенили их: Симо Шобајић, Азим Аземовић, Марко Каваја.

Девети разред

Избачени: Миодраг Павловић, Бранимир Шћепановић, Матија Бећковић.

Замијенили их: Сретен Асановић, Вељко Радовић, Ратко Ђуровић.

Међутим, скоро цијела ова „сјеча“ српских писаца извршена је већ 2005. године, у програму за тзв. матерњи језик. Тада су потпуно избачени из програма за основну школу: Доситеј Обрадовић, Ј. Ј. Змај, Брана Црнчевић, Добрица Ерић, Бранко В. Радичевић, Мира Алечковић, Јанко Веселиновић, Милован Глишић, Славко Вукосављевић, Љубомир Ненадовић, Љубомир Симовић, Антоније Исаковић, Миодраг Павловић. Избачена су и сљедећа књижевна дјела: народна пјесма о Св. Сави, Крвава бајка Д. Максимовић, народне пјесме покосовског, хајдучког и ускочког циклуса, Стојанка мајка Кнежопољка Скендера Куленовића, Јама Ивана Г. Ковачића, Време смрти (одломак) и Далеко је сунце Добрице Ћосића итд. (Прилогбр. 1). У програму из 2011. извршено је само „чишћење терена“, па су уклоњени: Матија Бећковић (Два пилота – 9. раз.), Милутин Ђуричковић (Нико неће да се игра – 2. раз.), Десанка Максимовић (Бајке, као лектира – 1. раз.), Александар Поповић (Пепељуга – 2. раз.), Миодраг Павловић (Лов), и епске пјесме Почетак буне против дахија и Марко Краљевић укида свадбарину (Прилог бр. 2).

Из тога програма искључени су и неки велики писци и дјела из свјетске књижевности, нпр. Лав Толстој (био заступљен у другом, у трећем и у осмом разреду, сада само у осмом), Франк Баум с његовим Чаробњаком из Оза, Карло Колоди, с његовим Пинокиом, Жил Верн (20.000 миља под морем), Гогољ (Ревизор, Тарас Буљба је, нажалост, одавно искључен, био у програму до 2004), Хомер (одломци из Одисеје), Иван Крилов (Басне), Хенрик Сјенкјевич (Кроз пустињу и прашуму), Едгар Алан По, Александар Дима.

Нажалост, у нашим школским програмима поодавно нема Сјенкјевичевог романа Qwo wadis, ни Богородичне цркве у Паризу Виктора Игоа, ни Чича Томине колибе, ни Слуге Јернеја Цанкаревог… (О Библији да и не говоримо. Она је и даље врло селективно заступљена. Посебно Нови завјет.) Замијенили су их Господар прстенова, Хари Потер и друга бјелосвјетска, а посебно домаћа, књижевна бижутерија. Ових десетак великих наших писаца (Андрић, Ћопић, Селимовић, Кочић, Станковић, Нушић, Д. Радовић, Раичковић, па и сам Његош итд.) стоје међу њима као споменици зарасли у коров и растиње па се скоро и не примјећују. Преко 460 књижевних дјела, домаћих и страних (130) аутора, од чега преко 280 за основну и преко 170 за средњу школу, заступљено је у овим програмима. Рецимо – за седми разред основне предложена су 44, за осми 50, за девети 51 и за први гимназије 63 књижевна дјела! У читанкама их је чак много више. У читанци за четврти разред основне школе, нпр. више је чак десет аутора него што је предвиђено програмом! А с обзиром на то да су у примјени и програми из 2005. и нови из 2011, можемо претпоставити у какав су препрограмирани хаос данас запали и ђаци и наставници у Црној Гори.

Гимназија и средње стручне школе

(у односу на програм за српски језик

који је био у примјени до 2004. године)

Први разред

Избачени су: Св. Сава (Житије Св. Симеона), Теодосије (Житије Св. Саве), Јефимија (мада се у Читанци за први разред налази одломак из њене Похвале), Стефан Лазаревић (Слово љубве), Константин Филозоф (Житије деспота Стефана Лазаревића), Алекса Шантић, ДесанкаМаксимовић, Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Добриша Цесарић, Јован Ст. Поповић.

Унесени: Лукреција илити ждеро (непознати аутор), Ђорђе Бизанти, Људевит Пасквалић, Авдо Међедовић, Есад Мекули, Сретен Асановић, Вељко Радовић, Вељко Мандић, Јеврем Брковић, Радован Зоговић, Јанко Ђоновић, Душан Костић, Младен Ломпар, Сретен Перовић, Мирко Ковач, Хусеин Башић, Бранко Бањевић, Вито Николић.

Избачене су и епске народне пјесме: Женидба краља Вукашина, Косовка дјевојка, Марко Краљевић укида свадбарину, Диоба Јакшића, Ропство Јанковић Стојана, Освета Батрића Перовића, Почетак буне против дахија, Хасанагиница. [У напоменама уз програм из 2004. године избацивање епске народне књижевности из програма за гимназије правда се тиме што су дјеца ту књижевност, наводно, добро упознала у основној школи. Али како то нијесу добро упознала драму Ромео и Јулија (сретамо је у програмима и за основну и у првом и другом раз. гимназије) или Љетопис попа Дукљанина, а народну епску поезију јесу? И многа друга дјела и из домаће и стране књижевности се обрађују и у основној и у средњој школи, на различитом нивоу – разумије се. Настава у основној школи не обухвата (или обухвата сасвим незнатно) историју језика и историју књижевности. Такође, у основној школи се при обради књижевних дјела примјењује углавном тзв. унутрашњи приступ књижевном дјелу, а у средњој имамо и унутрашњи и спољашњи итд. Уосталом, зар не би требало оно што се научило у основној продубити и проширити мало и у средњој школи? Зашто то правило не би важило и за српску епску народну поезију? А за наводно „црногорску усмену“, ипак, важи?]

Занимљиво је да је број писаца, односно књижевних дјела предвиђених за обраду повећан са 32, плус 13 народних умотворина, на 55, плус осам народних умотворина, иако је недјељни фонд часова остао исти (четири). Унесено је, рецимо, поред Библије, Хомера, Епа о Гилгамешу, Кур’ана, и Антигоне, још 11 писаца из античке књижевности, што се, и поред њиховог значаја, тешко може оправдати са становишта оптерећености дјеце у том узрасту. Ученици им тешко могу попамтити имена, а камоли остварити дубљи увид у њихова дјела. За похвалу је, рецимо, укључивање Аристотела (О песничкој уметности), Андрића (Аска и вук), Гогоља (Шињел, Туга), Еурипида (Медеја), али не видим разлог зашто су укључени и Анакреонт, и Пиндар, и Катул, и Тибул, и зашто Маркес, и Селинџер и Борхес, када се они могу обрађивати и у старијим разредима.

Други разред

Избачени су: Г. Ст. Венцловић, Захарије Орфелин, Милован Видаковић, Лукијан Мушицки, Вук Ст. Караџић (као писац), Ј. Ј. Змај, Никола Петровић (краљ Никола).

Унесени: Крсто Ивановић, Стјепан Зановић, Хусеин Башић, Чедо Вулевић, Чедо Вуковић.

Нејасно је зашто је у програму за први разред предвиђена обрада Шекспирове драме Ромео и Јулија у цјелини, а у програму за други разред само одломак из ње, и зашто је у првом разреду предвиђен први дио Дон Кихота, а у другом само одломак из истог романа?

Трећи разред

Избачени су: Богдан Поповић, Јован Скерлић, Милутин Бојић (Плава гробница), Душан Васиљев, Момчило Настасијевић, Станислав Винавер, Оскар Давичо (Хана), Иван Горан Ковачић (Јама), Скендер Куленовић (Стојанка мајка Кнежопољка).

Унесени: Муса Ћазим Ћатић, Мирко Бањевић, Стефан Митровић, Лесо Ивановић, Драган Николић.

Четврти разред

Избачени: Десанка Максимовић (враћена у трећи), Миодраг Павловић, Антоније Исаковић, АлександарТишма, Матија Бећковић, Милорад Павић, Бранимир Шћепановић, Жарко Команин, Ранко Јововић.

Замијенили су их, успјешно: Сретен Асановић, Драган Николић, Зувдија Хоџић, Љубомир Ђурковић, Али Подримлија, Балша Брковић, Драган Радуловић (прозаиста), Огњен Спахић, Андреј Николаидис.

У односу на програм који је у примјени од 2004, избачени су: деспот Стефан Лазаревић, Вукова устаничка проза, Горан Петровић, Богдан Поповић, Јован Скерлић, Сима Пандуровић, Момчило Настасијевић, Миодраг Павловић, Александар Тишма, Матија Бећковић, Драгослав Михаиловић, Милорад Павић. Да наведемо и двије-три позитивне новине: враћен је Марко Миљанов (други разред), Исидора Секулић (трећи разред) и Његош – Луча микрокозма (четврти разред).

 Свеукупно: од 2004. до данас, из наставних програма за основну и средње школе, у потпуности су избачени сљедећи знаменити српски писци: Св. Сава, Теодосије, Стефан Лазаревић, Константин Филозоф, Гаврил Стеф. Венцловић, Захарије Орфелин, Милован Видаковић, Лукијан Мушицки, Ј. Ј. Змај, краљ Никола I Петровић, Јаков Игњатовић, Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Љубомир Ненадовић, Богдан Поповић, Јован Скерлић, Милутин Бојић, Душан Васиљев, Станислав Винавер, Оскар Давичо, Александар Вучо, Скендер Куленовић, Миодраг Павловић, Антоније Исаковић, Александар Тишма, Драгослав Михаиловић, Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Милорад Павић, Бранко В. Радичевић, Мира Алечковић, Брана Црнчевић, Александар Поповић, Бранимир Шћепановић, Добрица Ерић, Жарко Команин, Горан Петровић, Ранко Јововић. Из читанки – још и Бранко Миљковић (Прилог бр. 3)!

А највише имена са овог списка, на челу са Св. Савом, да поновимо, дисквалификовано је већ 2004. године.

Додајмо још и то да су у читанкама, новим а дијелом и у оним ранијим, Његош, Стефан Митров Љубиша, Михаило Лалић, Миодраг Булатовић итд., смјештени у црногорску књижевност, а Иво Андрић, Меша Селимовић, Борислав Пекић и Данило Киш у јужнословенску. И да су у тим читанкама Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Стеван Раичковић, Момчило Настасијевић заступљени само са по једном пјесмом (Настасијевић само у програму за основну школу). Нијесу много боље прошли ни Сима Матавуљ, Лаза Лазаревић, Петар Кочић, Јован Дучић, Милан Ракић и Радоје Домановић. Из програма за средњу школу избачен је и Бранко Ћопић. Држе се још увијек, до првог сљедећег поспремања: Д. Обрадовић са Прикљученијима (али само у средњој школи),Милош Црњански са Сеобама, Бора Станковић са Нечистом крви и Коштаном, Ћосић са Коренима, Стерија и Нушић са по једном комедијом и – Попа и Десанка са по неколико пјесама. Kao и Д. Радовић, М. Антић и М. Данојлић у основним школама, премда су и они одавно другоразредни у односу на домаће прваке.

Александар Чогурић, члан Комисије за израду школских програма и аутор нових гимназијских читанки, овакву селекцију оправдава тиме што у Србији, у српским историјама књижевности и читанкама, нема ниједног црногорског писца (www.vesti-online.com/23.08.2011), заборављајући, разумије се, да је у Црној Гори 43% грађана који говоре српским језиком и 30% Срба, којима је држава Црна Гора дужна да обезбиједи школовање на њиховом матерњем језику, као и упознавање и „упражњавање“ њихове националне културе, а да у Србији нема ни 0,01% оних који говоре тзв. црногорским, а мало је више и оних који се национално изјашњавају као Црногорци, али и да ни у америчким историјама књижевности и читанкама нема ниједног црногорског писца, па се у његовим програмима нашло америчких писаца скоро исто колико и српских. Али и да има, па да у Србији влада најтежи погром над припадницима црногорске националне заједнице, зар због тога треба да буду кажњени Срби и говорници српског језика у Црној Гори? Заборавио је да објасни и по ком критеријуму је он утврдио да су српски писци које је ипак колико-толико задржао у читанкама то „своје мјесто обезбиједили дјелима трајне вриједности“, а Св. Сава, Ј. Ј. Змај, Милорад Павић, Драгослав Михаиловић, Миодраг Павловић и Матија Бећковић – нијесу. Заборавио је да нам каже како је измјерио да је дјело Бранка Бањевића вредније од дјела Матије Бећковића, или дјело Сретена Асановића од дјела Мира Вуксановића, или Марка Каваје од Жарка Команина… И на крају, заборавио је да објасни зашто је у преамбули Програма, као члан комисије за његову израду, записао да он није рађен по националноме критеријуму, те да на корицама читанки, чији је он аутор, не стоји национално одређење, а сâм ипак каже да су то „читанке за црногорски језик и књижевност“.

Хоћу да вјерујем да све ово збиља није рађено по националном(е) критеријуму. И да црногорска нација, шта год под тим појмом подразумијевали, није толико духовно посрнула да би ово био њен критеријум.

Међутим, више је него јасно да је прихватањем оваквог програма и његовим наметањем свим ученицима, „без обзира на националну и језичку припадност“, како се наглашава у цитираној декларацији, Министарство просвјете још једном показало прозелитистичку намјеру да злоупотребом образовног система, односно школских програма и идеолошки конципираних уџбеника, изврши темељну језичку, културну и националну преидентификацију школске популације у Црној Гори.

Уосталом, ако се на једној страни инсистира на томе да је тзв. „црногорски језик службени језик свих црногорских грађана без обзира на њихову вјерску или националну припадност“ (Црногорски језик за други разред гимназије, стр. 27), а на другој, лицемјерно избјегава национално именовање књижевности, односно прећуткује постојање српских писаца и српске књижевности у Црној Гори, зар је тешко прозрети шта се тиме жели постићи.

Па ипак, врхунац цинизма, којим је натопљено цијело образложење (преамбула) овога програма, постигнут је у реченици:

„Da bi se obezbijedila apsolutna ravnopravnost svih učenika u Crnoj Gori, odlučeno je da čitanke u svim razredima osnovne i srednje škole budu štampane kao posebni udžbenici (bez dijela o jeziku!), a na koricama nema nacionalnoga određenja već je samo naznačeno „Čitanka za prvi razred“, „Čitanka za drugi razred itd.“

Ако заиста онај ко је ово написао мисли да је тиме обезбиједио „апсолутну равноправност свих ученика у Црној Гори“, било би лијепо да нам објасни које су то читанке на чијим је корицама стајало „национално одређење“ и које су то садржавале и „дио о језику“? Односно, да ли је икада имао у рукама било какву читанку? А за писменост га нећемо питати.

Прилог 1

Програм за основне школе до 2004. године

Први разред[3]

Лав и миш – народна басна

Цврчак и мрав – басна

Два друга – Лав Толстој

Бакино писмо са села – Душан Ђуришић

Непослушни мали миш – Доситеј Обрадовић

Голуб и пчела – народна прича

Шумска љуљашка – Десанка Максимовић

Мајка Јову у ружи родила – нар. лирска пјесма

Смеха деци – Драган Лукић

Развигора – Бранко Ћопић

Ала је леп овај свет – Јован Јовановић Змај

Здравица – Душан Радовић

О далекој колиби

Домаћа лектира:

Пјесме за дјецу и о дјеци – Ј. Ј. Змај

Избор пјесама и прича – Бранко Ћопић

Избор из усмене књижевности (брзалице, успаванке, шаљиве пјесме…)

Други разред

У гостима – Десанка Максимовић

Јабука – Драган Лукић

Лија и ждрал – народна басна

Три лептира – народна прича

Дјевојчица и крчаг – Лав Толстој

Гавран и лисица – народна басна

Радознало врапче – Брана Црнчевић

Љетње јутро (одломак) – Петар Кочић

Дјечак лажљивац – Езоп

Седам прутова – народна приповијетка

Јесење вече – Ф. Г. Лорка

Ја не волим да сам сâм – Драган Радуловић

Бакина Ракита – Станко Ракита

Музика – Александар Поповић

Моја кћи – Добрица Ерић

Прича о незахвалном мишу – Душан Радовић

Домаћа лектира:

Бајка о рибару и рибици – А. С. Пушкин

Бајке (избор) – Х. К. Андерсен

Избор из усмене књижевности (лирске нар. пјесме, басне, загонетке, пословице)

Избор из поезије – Душан Радовић

Трећи разред

Магарац у лављој кожи – Доситеј Обрадовић

Вук и јагње – народна басна

Чардак ни на небу ни на земљи – народна бајка

Дјечак са празном саксијом – корејска народна бајка

Корњача и зец – басна

У лову – Иван Тургењев

Септембар – Душан Костић

Вожња – Десанка Максимовић

Рибарчета сан – Бранко Радичевић

Врапчић – Максим Горки

Све, све, али занат – народна приповијетка

Мајчин дар – Ела Пероци

Зрно пијеска – Видое Подгорец

Ледена гора – Ахмет Хромаџић

Мој дечак – Бранко В. Радичевић

Бајка о белом коњу – Стеван Раичковић

Дај ми крила један круг – Владимир Андрић

Моје село – Добрица Ерић

Извор – Драгољуб Јекнић

Луцкаста пјесма – Ф. Г. Лорка

Књегиња на зрну грашка – Х. К. Андерсен

Домаћа лектира:

Избор из поезије за дјецу – Десанка Максимовић

Избор из пјесама за дјецу – Душан Ђуришић

Бајке и басне разних народа (избор)

Звездане баладе – Мира Алечковић

Доживљаји мачка Тоше – Бранко Ћопић

Четврти разред

Домовина се брани лепотом – Љубивоје Ршумовић

Босоноги и небо – Брана Црнчевић

Писак локомотиве – Миленко Ратковић

Медвјед, свиња и лисица – народна басна

Биберче – народна бајка

Трнова ружица – Браћа Грим

Бобиљ и друшкан – С. Јесењин

Цврчак тражи сунце – Бранко Ћопић

Славуј и орао – Доситеј Обрадовић

Застидио се мајке – Иван Цанкар

Нећу да порастем – Драган Радуловић

Повратак из Босне – Мирко Бањевић

Кујунџија и хитропреља – нар. лирска пјесма

Ако је вјеровати мојој баки – Десанка Максимовић

Тратинчица – Х. К. Андерсен

Шуме, шуме – лирска нар. пјесма

Писмо мојој учитељици – Витомир Николић

У сунчаним брдима – Михаило Ражнатовић

Бамби упознаје свијет – Фелике Салтен

Град – Јанко Веселиновић

Џемпер – Михаило Газивода

Плави зец – Душан Радовић

Домаћа лектира:

Морски јастреб – Мирко Вујачић

Алиса у земљи чуда – Луис Керол

Избор из савремене црногорске поезије за дјецу

Игралиште у парку – Миленко Ратковић

Тим Лавље срце – Чедо Вуковић

Приче из домовине – Ивана Брлић Мажуранић

Пети разред

Висока жута ружа – Драгутин Тадијановић

Сурово срце – Бранко Ћопић

Десетица – Иван Цанкар

Еро с оног свијета – народна приповијетка

Кањош Мацедоновић – Стефан Митров Љубиша

Прва бразда – Милован Глишић

Путник на уранку – Бранко Радичевић

Бока – Алекса Шантић

Моје поштовање, врапци – Витомир Николић

Женидба краља Вукашина – нар. пјесма

Лав и бикови – Езоп

Ђурђевак – Прежихов Воранц

Зимско јутро – Војислав Илић

Кадињача (одломак) – Славко Вукосављевић

Отац и син – Ћура Јакшић

Покошена ливада – Десанка Максимовић

Књига – Иво Андрић

Ловћен – Љубомир Ненадовић

Јесен – Мирослав Антић

Дрвореди – Драган Лукић

Јабланова моба – нар. пјесма

Свети Саво – нар. пјесма

Дјевојка цара надмудрила – нар. бајка

Биљарда – Александар Ивановић

Смијешно чудо – нар. лирска пјесма

Мост на Тари – Јанко Ђоновић

Домаћа лектира:

20.000 миља под морем – Жил Верн

Робинзон Крусо – Данијел Дефо

Разговор уз огањ – Михаило Газивода

Избор из усмене књижевности

Хајдуци – Бранислав Нушић

Шести разред

Ђуља и Ивеза – Марко Миљанов

Данак у крви – Иво Андрић

Златоруни ован – нар. бајка

О, класје моје – Алекса Шантић

Јаблан –Петар Кочић

На Липару (Вече) – Ђура Јакшић

Сељак и његови синови – Езоп

Пјесма о керуши – С. Јесењин

Смрт мајке Југовића – нар. епска пјесма

Орање Марка Краљевића – нар. епска пјесма

У Напуљу – Душан Костић

Поп Мићо међу црногорским главарима – П. П. Његош

Ја узмем гвозден кључ – народне загонетке

Лијепи Иве – нар. пјесма

Вук и пас – Доситеј Обрадовић

Момак и дјевојка – нар. пјесма

Гиздав паун – нар. поређења

Кад се Сунце рађа – нар. питалица

Каже мој дјед (Башта сљезове боје) – Бранко Ћопић

Дедал и Икар – Густав Шваб

Путовање у непознато – Јуриј Гагарин

На Кордуну гроб до гроба – нар. пјесма

Плава звијезда – Мирослав Антић

Домаћа лектира:

Орлови рано лете – Бранко Ћопић

Зов дивљине – Џек Лондон

Том Сојер – Марк Твен

Избор из усмене књижевности (поезија и проза о Косовском боју, М. Краљевићу, легенде, новеле)

Савремена поезија за дјецу

Седми разред

Кашика – Антоније Исаковић

Прича о кмету Симану – Иво Андрић

Мост од речи – Меша Селимовић

Бепова пјесма – Сретен Асановић

Имање (одломак) – Никола Лопичић

На Гази-Местану – Милан Ракић

Ропство Јанковић Стојана – нар. пјесма

Покондирена тиква – Ј. С. Поповић

Вањка – А. П. Чехов

Диоба Јакшића – нар. пјесма

Поп Ћира и поп Спира – Стеван Сремац

У позну јесен – Војислав Илић

Аговање – Иван Мажуранић

Слеђене тишине Виситора – Душан Костић

Очију твојих да није – Васко Попа

Џефердар Мандушића Вука – П. П. Његош

Антигона – Софокле

Мали Радојица – нар. пјесма

Крвава бајка – Десанка Максимовић

Љубавни растанак – нар. пјесма

Фрула – Момчило Настасијевић

На Ободу – Бошко Пушоњић

Свадба (одломак) – Михаило Лалић

Кроз мећаву – Петар Кочић

Домаћа лектира:

Тарас Буљба – Н. В. Гогољ

Смрт Смаил-аге Ченгића – Иван Мажуранић

Плави чуперак – Мирослав Антић

Народне пјесме покосовског, хајдучког и ускочког циклуса

Гора Коштанова – Душан Костић

Кроз пустињу и прашуму – Хенрик Сјенкјевич

Јазавац пред судом – Петар Кочић

Осми разред

Носач Самуел – Исак Самоковлија

О народним пјевачима – В. Караџић

Хасанагиница – нар. балада

Стојанка мајка Кнежопољка – С. Куленовић

Мост на Жепи – Иво Андрић

Пилипенда – Симо Матавуљ

Све ће то народ позлатити – Л. Лазаревић

Људи сјенке – Александар Ивановић

Три сужња – нар. пјесма

Јабланови – Јован Дучић

Светли гробови – Ј. Ј. Змај

Поп Андровић нови Обилић – Стефан Митров Љубиша

Црнци и Црногорци – Јанко Ђоновић

Нечиста крв (одломак) – Бора Станковић

Рече ми један човјек – Матија Бећковић

Немушти језик – нар. приповијетка

Камелеон – А. П. Чехов

Огрлица – Ги де Мопасан

Лов – Миодраг Павловић

Вече на шкољу – Алекса Шантић

Сценарио за филм Косовски бој (одломак) – Љ. Симовић

Јабука на вјетру – Радован Зоговић

Горски вијенац (Писмо Селима везира и отпоздрав на писмо ) – П. П. Његош

Време смрти (одломак) – Добрица Ћосић

Мртво море (одломак) – Радоје Домановић

Домаћа лектира:

Сумњиво лице – Бранислав Нушић

Избор из усмене књижевности (пјесме о ослобођењу Црне Горе и Србије)

Горски вијенац – П. П. Његош

Далеко је сунце – Добрица Ћосић

Јама – И. Г. Ковачић

Хајка (одломак) – М. Лалић

Програм из књижевности за гимназије, из 1998. – вријеме Савезне Републике Југославије (сачињавале су је Србија и Црна Гора

Први разред

Алекса Шантић: Вече на шкољу (у основној школи)

Добриша Цесарић: Балада из предграђа

Десанка Максимовић: Весела јесен

Александар Лесо Ивановић: Кари Шабанови

Скендер Куленовић: Стојанка мајка Кнежопољка

Хомер: Илијада (одломци)

Иво Андрић: Мост на Жепи

А. П. Чехов: Чиновникова смрт

Михаило Лалић: Зло прољеће

Ј. С. Поповић: Покондирена тиква (одломак у основној школи)

Еп О Гилгамешу

Софокле: Антигона

Библија (одломци)

Св. Сава: Житије Св.Симеона

Теодосије: Живот Св. Саве

Деспот Стефан Лазаревић: Слово љубве

Јефимија: Похвала кнезу Лазару

Константин Филозоф: Живот деспота Стефана Лазаревића

Народна књижевност (епске пјесме): Женидба краља Вукашина, Косовка дјевојка, Марко Краљевић укида свадбарину, Диоба Јакшића, Ропство Јанковић Стојана, Освета Батрића Перовића, Бановић Страхиња, Почетак буне против дахија, (балада Хасанагиница); Преостале од ових пјесама сретамо у програму за основну школу.

Књижевност хуманизма и ренесансе, барок и класицизам: Петрарка, Бокачо, Шекспир, Ш. Менчетић, Х. Луцић, Држић, Гундулић, Молијер)

Лектира:

Данте: Божанствена комедија – Пакао (одломци)

Сервантес: Дон Кихот (одломци)

Д. Киш: Рани јади

Хемингвеј: Старац и море

Други разред

Књижевност епохе просвјетитељства, барокне тенденције, сентиментализам и класицизам:

Г. Стеф. Венцловић,

Орфелин, М. Видаковић,

Л. Мушицки

Доситеј Обрадовић: Писмо Харалампију, Живот и прикљученија (први дио)

Романтизам:

Романтизам у европским књижевностима (Гете, Бајрон, Пушкин, Иго)

Вук Ст. Караџић. Реформатор језика и правописа (из предговора Српском рјечнику), лексикограф (Српски рјечник); сакупљач народних умотворина (о подјели и постанку народних пјесама); књижевни критичар и полемичар (критика на роман „Љубомир у Јелисиуму“), писац, историчар, биограф (Житије Хајдук Вељка Петровића)

Људевит Гај: Проглас (Даница Илирска – одломак)

Петар II Петровић Његош: Ноћ скупља вијека, Горски вијенац

Бранко Радичевић: Кад млидијах умрети, Ћачки растанак, Туга и опомена

Ђура Јакшић: Отаџбина, Вече, Поноћ, Падајте браћо

Јован Јовановић Змај: Ђулићи (избор), Ђулићи увеоци (избор), Светли гробови

Лаза Костић: Међу јавом и мед сном, Santa Maria della salute

Иван Мажуранић: Смрт Смаил-аге Ченгићa

Франце Прешерн: Сонетни венац

Стефан Митров Љубиша: Приповијести приморске и црногорске

Аугуст Шеноа: Сељачка буна

Никола Петровић: Онамо, онамо

Реализам:

(Балзак, Гогољ, Мопасан)

Светозар Марковић: Певање и мишљење

Јаков Игњатовић: Вечити младожења

Милован Глишић: Глава шећера

Лаза Лазаревић: Први пут с оцем на јутрење (основ. школа)

Радоје Домановић: Данга, Вођа

Стеван Сремац: Зона Замфирова

Бранислав Нушић: Народни посланик

Симо Матавуљ: Бакоња фра Брне, Пилипенда

Војислав Илић: Сиво суморно небо, Тибуло, Јутро на Хисару

Анте Ковачић: У регистратури

Силвије Страхимир Крањчевић: Мојсије, Господскому Кастору

Лектира:

Петар II Петровић Његош: Луча микрокозма

Лав Н. Толстој: Ана Карењина

Иво Андрић: Приповијетке (избор)

Ћамил Сијарић: Рашка земља Расција

Трећи разред

Модерна у европским књижевностима:

Бодлер, Рембо, Маларме, Верлен, Чехов;

Модерна у југословенским књижевностима:

Богдан Поповић, Јован Скерлић;

Јован Дучић: Сунцокрети, Залазак сунца (избор из поезије)

М. Ракић: Љубавна, мисаона и родољубива лирика (избор)

А. Шантић: Избор из поезије

Б. Станковић: Нечиста крв, Коштана

В. П. Дис: Избор из поезије

А. Г. Матош: Избор из поезије

В. Назор: Шума спава, Цврчак

О. Жупанчић: Избор

И. Цанкар: Краљ Бетајнове

Петар Кочић: Мрачајски прота, Јазавац пред судом (одломак у основној школи)

М. Бојић: Плава гробница

М. Црњански: Сеобе, Суматра, Стражилово

Р. Ратковић. Избор из поезије

Јанко Ђоновић: Црнци и Црногорци

Иво Андрић: Ex Ponto, На Дрини ћуприја

Душан Васиљев: избор

Момчило Настасијевић: избор

С. Винавер: избор

О. Давичо: Песма, Хана

И. Секулић: Хроника паланачког гробља

Чедо Вуковић: Мртво дубоко

Д. Максимовић: Крвава бајка, Стрепња

М. Крлежа: Господа Глембајеви

И. Г. Ковачић: Јама

С. Куленовић: Стојанка мајка Кнежопољка

Н. Лопичић: приповијетке (избор)

Д. Костић: избор

Четврти разред

Дјела за обраду

Васко Попа: Каленић, Очију твојих да није, Кора (избор)

Бранко Ћопић: Башта сљезове боје (одломак у основ. школи)

Владан Десница: Прољеће Ивана Галеба

Самјуел Бекет: Чекајући Годоа

Албер Ками: Странац

Десанка Максимовић: Тражим помиловање (избор)

Миодраг Павловић: Научите пјесан, Реквијем

Блаже Конески: Везиља

Иво Андрић: Проклета авлија

Меша Селимовић: Дервиш и смрт

Добрица Ћосић: Корени

Михаило Лалић: Лелејска гора

Радован Зоговић: Жилама за камен (избор)

Чедо Вуковић: Мртво дубоко

Миодраг Булатовић: Црвени петао лети према небу

Антоније Исаковић: Кроз грање небо

Ранко Маринковић: Руке

Александар Тишма: Употреба човека

Матија Бећковић: Рече ми један чоек

Лектира:

Виљем Шекспир: Хамлет

Фјодор Достојевски: Браћа Карамазови

Милорад Павић: Хазарски речник

Избор из савремене југословенске књижевности:

Бранимир Шћепановић

Борислав Пекић

Жарко Команин

Бранко Миљковић

 Ранко Јововић.

(Наставни програм за српски језик и књижевност у гимназијама, Министарство просвјете и науке, Подгорица, 1998, шапирографисано)

Напомена: Овај програм је примјењиван од 1992. до 2004, тј. у времену када се наставни предмет у црногорским школама звао српски језик и књижевност, и када је, Уставом из 1992, српски језик ијекавског изговора установљен као језик у службеној употреби и наставни језик у овдашњим школама. С овим програмом сравњивао сам програме из 2004, у којима је, након преименовања наставног предмета Српски језик у матерњи (српски, црногорски, бошњачки, хрватски) – тада се држава звала Србија и Црна Гора – први пут дошло до драстичне редукције српске књижевности (али су били унесени као лектира Драгослав Михаиловић и Горан Петровић), и програме из 2011, када је, након проглашења црногорског за службени и наставни језик у школама (држава Црна Гора), тај процес знатно оснажен.

Примједба како је, наводно, „почетком деведесетих, декретом власти из Београда, из црногорских школских програма уклоњен велики број хрватских писаца, чија су мјеста заузели писци из Србије“, без икаквог је оправдања. Сви хрватски писци који су били у програму и за вријеме тзв. Шуварове реформе, тј. оног фамозног Предлога о минимуму заједничких основа…, налазе се у овом програму. Заправо, било их је више него у садашњим програмима.

Прилог бр. 2

Програм за матерњи језик и књижевност –

основна школа (2005)

Prvi razred

Ela Peroci: Maca papučarka

Sunčana Škrinjarić: Plesna haljina žutog maslačka

Ruska nar. priča: Tri medvjeda

Patriša Anđelković: Ničija kuca

Milenko Ratković: Čamac za žabe

Dragan Radulović: Roda u porodilištu, Naočari moga deda

Slobodan Vukanović: Kako to može

Dušan Đurišić: Apri-li-li

Kemal Coco: Štamparska greška

Ljubivoje Ršumović: Deset ljutih gusara

Dušan Radović: Strašan lav

Ratko Zvrko: Bijele pčele

Halid Kadrić: Prije prvog školskog sata

Branko Ćopić: Ježeva kućica

Braća Grim: Crvenkapa, Vuk i sedam jarića

Andersen: Sniježna kraljica

Desanka Maksimović: Bajke

Drugi razred

La Fonten: Cvrčak i mravi

Grim: Pepeljuga

Šimo Ešić: Kako je procvjetala prva visibaba

Narodna priča: Golub i pčela

Vuk Minić: Naša velika livada

Ju Sun Đin: Svitac traži prijatelja

Dragan Radulović: Zelena pjesma

Dušan Đurišić: Bakino pismo sa sela

Jovo Knežević: Orah

Enisa Osmančević-Ćurić: Za sretan put po dukat žut

Dragan Lukić: Šuge

Radomir Andrić: Tražim poštovanje

Ismet Bekrić: Tri sunca

Milutin Đuričković: Niko neće da se igra

Aleksandar Popović: Pepeljuga

Frank L. Baum: Čarobnjak iz Oza

Astrid Lindgren: Pipi duga čarapa

Karlo Kolodi: Pinokio

Treći razred

Ezop: Dječak

Andersen: Ružno pače

Dragan Lukić: Jabuka

Grigor Vitez: Ogledalce

Branko Ćopić: Sunčev pjevač

Narodna basna: Gavran i lisica

Narodna pripovijetka: Sedam prutova

Narodna priča: Đe pojedeš, tu ne ukradi

Dragan Radulović: Ja ne volim da sam sâm

VojislavVulanović: Niko ne može

Velimir Milošević: Djeca su vojska najjača

Luko Paljetak: Kesteni

Dragan Kulidžan: Srnin potočić

F. G. Lorka: Jesenje veče

Ismet Bekrić: Dječakova sreća

Nar. lirska pjesma: Majka Jova u ruži rodila

Ljubiša Đokić: Djevojčica i mrak

Đorđina Radivojević: Cirkuske vještine

Džejms Beri: Petar Pan u Kensingtonskom parku

Kornej Čukovski: Doktor Joj-boli

1. Aleksander Milne: Medvjed Pu

Astrid Lindgren: Vragolan sa krova

Četvrti razred

Vuk Minić: Ljutiša

Vidoe Podgorec: Zrno pijeska

Stevan Raičković: Bajka o belom konju

Ahmet Hromadžić: Ledena gora

Dragoljub Jeknić: Izvor

Basna: Kornjača i zec

Narodna bajka: Čardak ni na nebu ni na zemlji

Narodna pripovijetka: Sve, sve, ali zanat

Narodna priča: Putnik i čobanče

H. K. Andersen: Kneginja na zrnu graška

Maksim Gorki: Vrapčić

Dušan Kostić: Septembar

Dragan Radulović: Crvenkapa u taksiju

Jovo Knežević: Dovoljno smo bili mali

Spasoje Labudović: Mjesečeva krađa

Vladimir Andrić: Daj mi krila jedan krug

F. G. Lorka: Luckasta pjesma

Grigor Vitez: Kakve je boje potok?

Nasiha Kapidžić-Hadžić: Trčimo za suncem

Dragan Radulović: Vitez u patikama

Dušan Radović: Zubobolja

Luis Kerol: Alisa u zemlji čuda

1. Puškin: Bajka o ribaru i ribici

Vuk Cerović: Dječak Dronjo

Branko Ćopić: Doživljaji mačka Toše

Sunčana Škrinjarić: Priče (izbor)

Bajke i basne raznih naroda

Peti razred

Mihailo Gazivoda: Džemper

Mihailo Ražnatović: U sunčanim brdima

Milenko Ratković: Pisak lokomotive

Branko Ćopić: Cvrčak traži sunce

Desanka Maksimović: Ako je verovati mojoj baki

Dušan Radović: Zelena moda

Šukrija Pandžo: S druge strane rijeke

Sergej Jesenjin: Bobilj i Druškan

Braća Grim: Trnova Ružica

Feliks Salten: Bambi upoznaje svijet

Narodna bajka: Biberče

Narodna basna: Medvjed, svinja i lisica

Vitomir Nikolić: Pismo mojoj učiteljici

Dragan Radulović: Neću da porastem

Jevrem Brković: Bašta starca Radosava

Ivan Ceković: Moja kuća

Tin Ujević: Ptići

Sait Orahovac: Jesenji pastel

Narodna lirska pjesma: Kujundžija i hitroprelja

Vladimir Andrić: Ah, ti dječaci

Ljubiša Đokić: Biberče

Čedo Vuković: Svemoćno oko

Milenko Ratković: Igralište u parku

I. B. Mažuranić: Priče iz davnine

P. L. Travers: Meri Popins

Šesti razred

Ivo Andrić: Knjiga

Branko Ćopić: Surovo srce

Prežihov Voranc: Đurđevak

Hasnija Muratagić Tuna: Sat

Džonatan Svift: Guliver među patuljcima

Šel Silverstejn: Dobro drvo

H. K. Andersen: Djevojčica sa šibicama

M. Ende: Beskrajna priča

Vilijem Sarojan: Tata, ti si lud

Narodna basna: Pobratimstvo vuka i psa

Narodna bajka: Djevojka cara nadmudrila

Vitomir Nikolić: Moje poštovanje, vrapci      

Dragomir Brajković: Gradovi u meni

Vojislav Ilić: Zimsko jutro

Miroslav Antić: Tajna

Vesna Parun: Djedove obrve

Narodna pjesma: Ženidba kralja Vukašina

Narodna lirska pjesma: Smiješno čudo

 Narodna lirska pjesma: Jablanova moba

Romska narodna pjesma: Bog i robija                                   

Dušan Radović: Kapetan Džon Piplfoks                                

Zoran Popović: Slučaj poštanskog sandučeta

Dragana Kršenković Brković: Hozentaurus

Danijel Defo: Robinson Kruso                                               

Mihailo Gazivoda: Razgovor uz oganj

Branislav Nušić: Hajduci

Erih Kestner: Emil i detektivi

Crnogorske narodne bajke: Vatra samotvora

Herbert Dž. Vels: Rat svjetova

Sedmi razred

Marko Miljanov: Primjeri čojstva i junaštva (izbor)

Sula Radov: Anegdote

Čedo Vuković: Pripovijetke (izbor)

Narodna bajka: Zlatoruni ovan

Homer: Odiseja (odlomak)     

Ibrahim Hadžić: Livada u ornici

Gustav Švab: Orfej i Euridika

Branko Ćopić: Bašta sljezove boje

Ivo Andrić: Deca (odlomak)

Stefan Mitrov Ljubiša: Kanjoš Macedonović

Prežihov Voranc: Potolčeni Kramoh

Nazmi Rahmani: Malisorka (odlomak)

Dinko Šimunović: Duga

Husein Bašić: Izlazak na sunce (odlomak)

Romska narodna priča: O mudrom romskom dječaku

Žan-Mari Leprens de Bomon: Ljepotica i zvijer

Milo Bošković: Naš profesor i mi

Jan Lari: Dnevnik učenice (odlomak)

Čingiz Ajtmatov: I duže od vijeka traje dan (odlomak)

Petar Petrović Njegoš: Draško u Mlecima (odlomak iz Gorskoga vijenca)

 Narodna epska pjesma: Smrt majke Jugovića

 Narodna epska pjesma: Marko Kraljević ukida svadbarinu

 Narodna lirska pjesma: Lijepi Ive,

Narodna lirska pjesma: Momak i djevojka

Velimir Milošević: Crna Gora

Milo Kralj: Umro je dobar čovjek

Žak Prever: Zabušant                                     

Miroslav Antić: Plavi čuperak

Vitomir Nikolić: Prvi snijeg

Jevrem Brković: Ljubav je

Dušan Kostić: U Napulju

Avdija Avdić: Moj otac                                 

Dragutin Tadijanović: Nosim sve torbe a nisam magarac

Milovan Danojlić: Starinska pesma

Jovan Sterija Popović: Pokondirena tikva

Vida Ognjenović: Kanjoš Macedonović (odlomak)

Nikolaj Vasiljević Gogolj: Revizor (odlomak)

Branko Ćopić: Orlovi rano lete

Radjard Kipling: Knjiga o džungli

Džoan Rouling: Hari Poter

Mark Tven: Tom Sojer

Oskar Vajld: Bajke

Džek London: Zov divljine

Ferenc Molnar: Dječaci Pavlove ulice

Selma Lagerlef: Saga o Nilsu Holgersonu

Elza Morante: Arturovo ostrvo

Osmi razred

Stefan Mitrov Ljubiša: Pričanja Vuka Dojčevića (odlomak)

Čedo Vuković: Sudilište (odlomak – Žed za knjigom)           

Boško Pušonjić: Na Obodu

Anton Pavlovič Čehov: Vanjka          

Ivo Andrić: Aska i vuk (odlomak)

Somerset Mom: Ručak           

Dušan Kostić: Gora Koštanova (odlomak)

Stevan Sremac: Vukadin (odlomak)   

Meša Selimović: Most od riječi (odlomak)

Zuvdija Hodžić: Povratak

Nikola Lopičić: Imanje (odlomak)

Sreten Asanović: Bepova pjesma

Migel Servantes: Don Kihot (Don Kihotova borba sa vjetrenjačama, odlomak iz romana)

Branislav Nušić: Autobiografija (odlomak)

Lang: Mač kralja Artura (odlomak)

Aleksandar Beljajev: Čovjek amfibija (odlomak)

Petar Kočić: Jazavac pred sudom (odlomak)

Mir Jam: Ranjeni orao (odlomak) – primjer trivijalne književnosti

Simo Šobajić: Mirovi jadi                                                                                

Petar Petrović Njegoš: San Vuka Mandušića (Gorski vijenac)

Vladimir Majakovski: Zaključak     

Vasko Popa: Očiju tvojih da nije

Risto Ratković: Ikona                     

Janko Đonović: Crmnici pod jesen

Zaim Azemović: Crna Gora

Kosta Racin: Vatromet           

Ivan Vidrić: Jutro

Antun Gustav Matoš: Jesenje veče

Milovan Danojlić: Šta su izmedu ostalog radili stari Sloveni

Radjard Kipling: Pjesma lovca koji se vraća

Žak Prever: Za tebe ljubavi      

Desanka Maksimović: Strepnja

Aleksandar Ivanović: Kari Šabanovi

Narodna lirska pjesma: Ljubavni rastanak

Narodna epska pjesma: Ropstvo Janković Stojana

Narodna epska pjesma: Novak i Radivoje prodaju Grujicu

Narodna epska pjesma: Pjesma o Baju Pivljaninu

Branislav Nušić: Sumnjivo lice (odlomak)

Čedo Vuković: Poruke (odlomci)

A. Dima: Crni tulipan

Ana Frank: Dnevnik

Džek Loridon: Priče sa sjevera i juga

Žil Vern: Petnaestogodišnji kapetan

Grozdana Olujić: Glasam za ljubav

Džon Ronald Rejel Tolkin: Gospodar prstenova (odlomak, I dio)

Deveti razred

Petar Prvi: Poslanice

Ivo Andrić: Put Alije Đerzeleza

Gi de Mopasan: Ogrlica                          

Radoje Domanović: Mrtvo more

Anton Pavlovič Čehov: Kameleon

Pavle Ugrinov: Stara porodična kuća

Ismail Kadare: General mrtve vojske (odlomak)

Laza Lazarević: Prvi put s ocem na jutrenje

Simo Matavulj: Pilipenda                 

Ćamil Sijarić: Stajanje starca pod prozorom

Crnogorske anegdote (izbor iz čitanke)

Jug Grizelj: Crni biseri (scenario)

Toma Janić: Crni biseri (knjiga snimanja)

Danilo Kiš: Rani jadi (odlomak)

Petar II Petrović Njegoš: Monolog vladike Danila

Jovan Dučić: Jablanovi

Miroslav Antić: Nepovratna pesma

Aleksandar Ivanović: Ljudi sjenke

Miodrag Pavlović: Lov                               

Blažo Šćepanović: Ljubavlju izmjereno vrijeme

Dobriša Cesarić: Balada iz predgrada

Dušan Kostić: Sleđena tišina Visitora             

Fehim Kajević: Granica                                  

Momčilo Nastasijević: Frula

Miroslav Krleža: Čežnja, Nemir

Matija Bećković: Dva pilota

Pero Zubac: Mostarske kiše

Mak Dizdar: Zapis o izvoru

Vladimir Visocki: Crna Gora

 Narodna pjesma: Hasanaginica

 Narodna epska pjesma: Tri sužnja

 Narodna epska pjesma: Početak bune protiv dahija

 Narodna epska pjesma: Ženidba Maksima Crnojevića

 Narodna lirska pjesma: Sinoć sam sanak usnila

 Viljem Šekspir: Romeo i Julija (odlomak)

Antoan de Sent Egziperi: Mali princ (dramatizacija: Jurislav Korenić)

Veljko Radović: Podanici                  

Ričard Bah: Galeb Džonatan Livingston

Nikola Lopičić: Glad i kamen

Žak Prever: Neke stvari i ostalo

Antoan de Sent Egziperi: Mali princ

(Наставни предмет Матерњи језик и књижевност, предметни програм _ српски, црногорски, бошњачки и хрватски језик и књижевност I, II, III, IV, V, VI, VII, VIII, IX разред основне школе, Завод за школство, Подгорица 2005)

Прилог 3

Nastava književnosti u crnogorskome оbrazovnom sistemu od 1. septembra 2011.

Nastavu književnosti slušaće svi učenici zajedno, bez obzira na nacionalnu ili jezičku pripadnost jer ona nije zamišljena kao nacionalna književnost, već kao književnost koja obuhvata južnoslovenski prostor i obuhvata reprezentativne pisce – predstavnike epoha u evropskoj i svjetskoj književnosti. Program za nastavu književnosti dakle nije rađen po nacionalnome kriterijumu. Kvalitet pisaca i književnih djela bio je odlučujući faktor pri njihovu uvođenju u zajednički Program. Budući da tim Programom nije favorizovana nijedna nacionalna književnost, odlučeno je da se ni za jednu nacionalnu skupinu u Crnoj Gori (računajući tu i crnogorsku) ne izdvaja poseban program za nastavu književnosti.

Da bi se obezbijedila apsolutna ravnopravnost svih učenika u Crnoj Gori, odlučeno je da čitanke u svim razredima osnovne i srednje škole budu štampane kao posebni udžbenici (bez dijela o jeziku!), a na koricama nema nacionalnoga određenja već je samo naznačeno „Čitanka za prvi razred“, „Čitanka za drugi razred“ itd.

S obzirom da svaki profesor, škola ili lokalna zajednica – u skladu s potrebama i zahtjevima – ima pravo na samostalno kreiranje nastave do 20%, to bi moglo značiti da će u pojedinim školama ili lokalnim zajednicama za nastavu maternjega jezika biti izdvojeno više časova nego za nastavu crnogorskoga jezika kao službenog – što je mogućnost koju ne pruža nijedna zemlja u bližem ili širem okruženju.

1. Spisak djela i pisaca predloženih Programom

Osnovna škola

Prvi razred [4]

Ela Peroci: Maca papučarka                                          

Sunčana Škrinjarić: Plesna haljina žutog maslačka

Ruska narodna priča: Tri medvjeda                                

Patriša Anđelković: Ničija kuca

Milenko Ratković: Čamac za žabe

Dragan Radulović: Roda u porodilištu, Naočari moga đeda
Slobodan Vukanović: Kako to može

Dušan Đurišić: Apri-li-li                              

Kemal Coco: Štamparska greška

Ljubivoje Ršumović: Deset ljutih gusara

Dušan Radović: Strašan lav

Ratko Zvrko: Bijele pčele

Branko Ćopić: Ježeva kućica        

Braća Grim: Crvenkapa, Vuk i sedam jarića

Hans Kristijan Andersen: Dani u nedjelji

 Slovačka narodna bajka: Bajka o dvanaest mjeseci

Drugi razred

La Fonten: Cvrčak i mrav                                                                          

Šarl Pero: Pepeljuga                                                      

Šimo Ešić: Kako je procvjetala prva visibaba

Narodna priča: Golub i pčela

Vuk Minić: Naša velika livada

Ju Sun Đin: Svitac traži prijatelja

Dragan Radulović: Zelena pjesma

Dušan Đurišić: Bakino pismo sa sela

Jovo Knežević: Orah 

Enisa Osmančević-Ćurić: Za sretan put po dukat žut

Dragan Lukić: Šuge                 

Radomir Andrić: Tražim poštovanje

Ismet Bekrić: Tri sunca

Spasoje Labudović: Bura       

Treći razred

Ezop: Dječak lažljivac

Hans Kristijan Andersen: Ružno pače

Dragan Lukić: Jabuka

Grigor Vitez: Ogledalce

 Branko Ćopić: Sunčev pjevač

 Narodna basna: Gavran i lisica

Narodna pripovijetka: Sedam prutova

Narodna priča: Đe pojedeš, tu ne ukradi

Narodna priča: Pošto, Vlaše, vaša kikoš

Florans Kadije: Ko je Loret

Dragan Radulović: Ja ne volim da sam sâm

Vojislav Vulanović: Niko ne može

Velimir Milošević: Djeca su vojska najjača

 Luko Paljetak: Kesteni

Dragan Kulidžan: Srnin potočić

Federiko Garsija Lorka: Jesenje veče             

Ismet Bekrić: Dječakova sreća

Branko Banjević: Boka; Pjesma

Narodna lirska pjesma: Majka Jova u ruži rodila

Ljubiša Đokić: Djevojčica i mrak

Đorđina Radivojević: Cirkuske vještine

Džejnis Beri: Petar Pan u Kensingtonskom parku (odlomci)

Kornej Čukovski: Doktor Joj-boli (odlomci)

Alan Aleksander Milne: Medvjed Pu (odlomci)

Astrid Lindgren: Vragolan sa krova (odlomci)

Četvrti razred

Vuk Minić: Ljutiša

Vidoe Podgorec: Zrno pijeska

Ahmet Hromadžić: Ledena gora

Dragoljub Jeknić: Izvor

Basna: Kornjača i zec

Narodna bajka: Čardak ni na nebu ni na zemlji

Narodna pripovijetka: Sve, sve, ali zanat

Narodna priča: Putnik i čobanče

Hans Kristijan Andersen: Kneginja na zrnu graška

Maksim Gorki: Vrapčić

Narodna priča: Sestra i brat

Dušan Kostić: Septembar

Dragan Radulović: Crvenkapa u taksiju

Jovo Knežević: Dovoljno smo bili mali

Spasoje Labudović: Mjesečeva krađa

Vladimir Andrić: Daj mi krila jedan krug

Federiko Garsija Lorka: Luckasta pjesma

Grigor Vitez: Kakve je boje potok?

Nasiha Kapidžić-Hadžić: Trčimo za suncem

Narodna pjesma: Uspavanka

 Dragan Radulović: Vitez u patikama

Dušan Radović: Zubobolja                                           

Dragana Kršenković Brković: Dječak s čarobnim prstima

Hans Kristijan Andersen: Mala sirena

Aleksandar Puškin: Bajka o ribaru i ribici                                 

Blaga Žurić: U kraljevstvu slova

Branko Ćopić: Doživljaji mačka Toše

Sunčana Škrinjarić: Priče (izbor)

Bajke i basne raznih naroda

Peti razred      

Mihailo Gazivoda: Džemper

Mihailo Ražnatović: U sunčanim brdima

Milenko Ratković: Pisak lokomotive

Branko Ćopić: Cvrčak traži sunce      

Desanka Maksimović: Ako je verovati mojoj baki

Dušan Radović: Zelena moda

Šukrija Pandžo: S druge strane rijeke

Sergej Jesenjin: Bobilj i Druškan

Braća Grim: Trnova Ružica

Feliks Salten: Bambi upoznaje svijet

Narodna bajka: Biberče

Narodna basna: Medvjed, svinja i lisica

Narodna priča: Gazda i nadničar       

Vitomir Nikolić: Pismo mojoj učiteljici

Dragan Radulović: Neću da porastem

Jevrem Brković: Bašta starca Radosava

Ivan Ceković: Moja kuća             

Tin Ujević: Ptići

Narodna lirska pjesma: Kujundžija i hitroprelja

Narodna lirska pjesma: Nadžnjeva se momak i đevojka

Vladimir Andrić: Ah, ti dečaci

 Ljubiša Đokić: Biberče (dramatizovana bajka)

Čedo Vuković: Svemoćno oko

Milenko Ratković: Igralište u parku

Ivana Brlić-Mažuranić: Priče iz davnine

Luis Kerol: Alisa u zemlji čuda

P. L. Travers: Meri Popins

Šesti razred

Ivo Andrić: Knjiga

Branko Ćopić: Surovo srce             

Prežihov Voranc: Đurdevak

Hasnija Muratagić Tuna: Sat

Džonatan Svift: Guliver medu patuljcima (odlomak)

Šel Silverstejn: Dobro drvo

Hans Kristijan Andersen: Djevojčica sa šibicama

Mihael Ende: Beskrajna priča

Vilijem Sarojan: Tata, ti si lud                    

Kemal Musić: Zasjeda (odlomak, II cjelina)

Narodna basna: Pobratimstvo vuka i psa

Narodna bajka: Djevojka cara nadmudrila

Narodna priča: Uvreda dobrom vraćena   

Vitomir Nikolić: Moje poštovanje, vrapci

Aleksandar Ivanović: Biljarda        

Safet Hadrović Vrbički: Razlog za moju pjesmu

Dragomir Brajković: Gradovi u meni

Vojislav Ilić: Zimsko jutro

Miroslav Antić: Tajna

Vesna Parun: Djedove obrve

Narodna pjesma: Ženidba kralja Vukašina

Narodna pjesma: Kosovka djevojka

Narodna lirska pjesma: Smiješno čudo

Narodna lirska pjesma: Jablanova moba

Romska narodna pjesma: Bog i robija                                   

Dušan Radović: Kapetan Džon Piplfoks                                

Zoran Popović: Slučaj poštanskog sandučeta

Dragana Kršenković Brković: Hozentaurus

Danijel Defo: Robinson Kruso                                               

Mihailo Gazivoda: Razgovor uz oganj

Branislav Nušić: Hajduci

Erih Kestner: Emil i detektivi

Bajke: Baš-čelik, Devojka brža od konja, Mustafa i Merima, Ćoso i divovi, Međedović, Zla braća, Tica devojka (Vatra samotvora)

Sedmi razred

Marko Miljanov: Primjeri čojstva i junaštva (izbor)

Anegdote o Suli Radovu

Čedo Vuković: Šal

Narodna bajka: Zlatoruni ovan          

Ibrahim Hadžić: Livada u ornici

Gustav Švab: Orfej i Euridika

Branko Ćopić: Bašta sljezove boje

Ivo Andrić: Deca (odlomak)

Stefan Mitrov Ljubiša: Kanjoš Macedonović

Prežihov Voranc: Potolčeni Kramoh

Nazmi Rahmani: Malisorka (odlomak)

Dinko Šimunović: Duga

Husein Bašić: Izlazak na sunce (odlomak)

Romska narodna priča: O mudrom romskom dječaku

Žan-Mari Leprens de Bomon: Ljepotica i zvijer

Milo Bošković: Naš profesor i mi

Jan Lari: Dnevnik učenice (odlomak)

Čingiz Ajtmatov: I duže od vijeka traje dan (odlomak)

Petar Petrović Njegoš: Draško u Mlecima (odlomak iz Gorskoga vijenca)

 Narodna epska pjesma: Smrt majke Jugovića

 Narodna epska pjesma: Marko Kraljević i Musa Kesedžija

 Narodna lirska pjesma: Lijepi Ive,

Narodna lirska pjesma: Momak i djevojka

Tin Ujević: Stari baštovan

Velimir Milošević: Crna Gora

Milo Kralj: Umro je dobar čovjek

Žak Prever: Zabušant                                     

Miroslav Antić: Plavi čuperak

Vitomir Nikolić: Prvi snijeg

Jevrem Brković: Riječ rečena

Dušan Kostić: U Napulju

Avdija Avdić: Moj otac

Dragutin Tadijanović: Nosim sve torbe a nisam magarac

Milovan Danojlić: Starinska pesma

Jovan Sterija Popović: Pokondirena tikva (odlomak)

Vida Ognjenović: Kanjoš Macedonović (odlomak)

Igor Bojović: Ženidba kralja Vukašina (odlomak)  

Branko Ćopić: Orlovi rano lete

Radjard Kipling: Knjiga o džungli

Džoan Rouling: Hari Poter

Mark Tven: Tom Sojer

Oskar Vajld: Bajke

Džek London: Zov divljine

Ferenc Molnar: Dječaci Pavlove ulice

Selma Lagerlef: Saga o Nilsu Holgersonu

Osmi razred

Stefan Mitrov Ljubiša: Pričanja Vuka Dojčevića (odlomak)

Čedo Vuković: Sudilište (odlomak – Žed za knjigom)           

Boško Pušonjić: Na Obodu

Anton Pavlovič Čehov: Vanjka          

Ivo Andrić: Most na Žepi (odlomak)

Somerset Mom: Ručak           

Dušan Kostić: Gora Koštanova (odlomak)

Stevan Sremac: Pop Ćira i pop Spira (odlomak)       

Meša Selimović:Derviš i smrt (Most od riječi, odlomak)

Zuvdija Hodžić: Povratak

Nikola Lopičić: Imanje

Sreten Asanović: Bepova pjesma

Migel Servantes: Don Kihot (Don Kihotova borba sa vjetrenjačama, odlomak iz romana)

Borhes: Dva kralja i dva lavirinta

Branislav Nušić: Autobiografija (odlomak)

Lang: Mač kralja Artura (odlomak)

Aleksandar Beljajev: Čovjek amfibija (odlomak)

Petar Kočić: Jazavac pred sudom (odlomak)

Mir Jam: Ranjeni orao (odlomak) – primjer trivijalne književnosti

Simo Šobajić: Mirovi jadi

Petar Petrović Njegoš: San Vuka Mandušića, Pjesma o Stambolu (Gorski vijenac)

Vladimir Majakovski: Zaključak     

Vasko Popa: Očiju tvojih da nije

Risto Ratković: Ikona                     

Janko Đonović: Crmnici pod jesen

Radovan Zogović: Jabuka na vjetru

Zaim Azemović: Crna Gora

Kosta Racin: Vatromet           

Aleksa Šantić: O klasje moje  

Antun Gustav Matoš: Jesenje veče

Milovan Danojlić: Šta su izmedu ostalog radili stari Sloveni

Radjard Kipling: Pjesma lovca koji se vraća

Žak Prever: Za tebe ljubavi      

Desanka Maksimović: Strepnja

Aleksandar Ivanović: Kari Šabanovi

Narodna lirska pjesma: Ljubavni rastanak

Narodna epska pjesma: Ropstvo Janković Stojana

Narodna epska pjesma: Novak i Radivoje prodaju Grujicu

Narodna epska pjesma: Pjesma o Baju Pivljaninu

Branislav Nušić: Sumnjivo lice (odlomak)

Vilijam Šekspir: Romeo i Julija (odlomak)

Maksim Gorki: Malograđani (odlomak)                    

Marko Kavaja: Barba Barova trabakula (odlomak)

Čedo Vuković: Poruke (odlomci)

Ana Frank: Dnevnik

Džek Loridon: Priče sa sjevera i juga

Žil Vern: Petnaestogodišnji kapetan

Grozdana Olujić: Glasam za ljubav

Džon Ronald Rejel Tolkin: Gospodar prstenova (odlomak, I dio)

Deveti razred

Petar Prvi: Poslanice (izbor iz čitanke)

Ivo Andrić: Put Alije Đerzeleza

Gi de Mopasan: Ogrlica                          

Radoje Domanović: Mrtvo more

Anton Pavlovič Čehov: Činovnikova smrt

Pavle Ugrinov: Stara porodična kuća

Ismail Kadare: General mrtve vojske (odlomak)

Laza Lazarević: Prvi put s ocem na jutrenje

Simo Matavulj: Pilipenda                 

Ćamil Sijarić: Stajanje starca pod prozorom

Crnogorske anegdote (izbor iz čitanke)

Jug Grizelj: Crni biseri (scenario)

Toma Janić: Crni biseri (knjiga snimanja)

Sreten Asanović: Gandi

Ljetopis popa Dukljanina: Vladimir i Kosara

Narodna priča: Djevojka cara nadmudrila

Danilo Kiš: Rani jadi (odlomak)

Petar II Petrović Njegoš: Monolog vladike Danila (Đe je zrno klicu zametnulo); Monolog Igumana Stefana (Ja sam proša sito i rešeto)

Jovan Dučić: Jablanovi

Miroslav Antić: Nepovratna pesma

Aleksandar Ivanović: Ljudi sjenke

Aleksa Šantić: Veče na školju

Radovan Zogović: Mrtva priroda                   

Blažo Šćepanović: Ljubavlju izmjereno vrijeme

Dobriša Cesarić: Balada iz predgrađa

Dušan Kostić: Sleđena tišina Visitora             

Fehim Kajević: Granica

Stanko Rakita: Bakino proljeće

Momčilo Nastasijević: Frula

Miroslav Krleža: Čežnja, Nemir

Pero Zubac: Mostarske kiše

Mak Dizdar: Zapis o izvoru

Vladimir Visocki: Crna Gora

Narodna pjesma: Hasanaginica

Narodna epska pjesma: Tri sužnja

Narodna epska pjesma: Osveta Batrića Perovića

Narodna epska pjesma: Bajo Pivljanin i beg Ljubović

Narodna lirska pjesma: Sinoć sam sanak usnila

Bernard Šo: Ljekar u nedoumici

Henrik Ibzen: Lutkin dom (Nora)

Antoan de Sent Egziperi: Mali princ (dramatizacija: Jurislav Korenić)

Veljko Radović: Podanici

Igor Bojović: Izvanjac

Ratko Đurović: Zle pare

Ričard Bah: Galeb Džonatan Livingston

Ernest Hemingvej: Starac i more

Čedo Vuković: Mrtvo duboko

Žak Prever: Neke stvari i ostalo

Antoan de Sent Egziperi: Mali princ

Džordž Orvel: Životinjska farma

Gimazija i srednje stručne škole

Prvi razred

Ep o Gilgamešu

Sofokle: Antigona

Homer: Ilijada (VI i XVIII pjevanje)

Biblija (Legenda o potopu, Psalmi Davidovi, Pjesma nad pjesmama, O sijaču sjemena, Hrist o djeci, Na Maslinskoj gori)

Kur‘an (103. El’ Asr i El Fatiha, Jusuf)

Ljetopis popa Dukljanina (Vladimir i Kosara)

Roman o Aleksandru  

Đurađ Crnojević: Testament (odlomak)

Jelena Balšić: Odgovor svom duhovnom učitelju Nikonu

Starac Milija: Ženidba Maksima Crnojevića

Čovjek paša i Mihat čobanin; Ljubavni rastanak, Viša je gora od gore

Vuk S. Karadžić: Predgovor Srpskim narodnim pjesmama

Djevojka cara nadmudrila

Narodne poslovice (izbor)

Dante Aligijeri: Pakao (odlomak)

Petrarka: Kanconijer (izbor)

Bokačo: Dekameron (novela o sokolu)

Šekspir: Romeo i Julija

Servantes: Don Kihot (prvi dio)

Šiško Menčetić: Prvi pogled

Marin Držić: Novela od Stanca

Nepoznati autor: Lukrecija iliti Zdero

Kotorski petrarkisti: Đorđe Bizanti: Dok ugodno dane živio sam sive

Ljudevit Paskvalić: Sladost u srcu, nikad   

Ivo Andrić: Aska i vuk

Lesing: Laokoon

Aristotel: O pjesničkoj umjetnosti 

Starac Milija: Banović Strahinja   

Avdo Međedović: Ženidba Smailagić Meha (odlomak)

Artur Rembo: Samoglasnici

Esad Mekuli: Veče

Antun Gustav Matoš: Jesenje veče

Vojislav Iić: Veče

Ženidba Milića Barjaktara

N. V. Gogolj: Šinjel

A. P. Čehov: Tuga

Danilo Kiš: Rani jadi

Sreten Asanović: Putnik

Dž. D. Selindžer: Lovac u raži

G. G. Markes: Hronika najavljene smrti

Aristofan: Žabe

Euripid: Medeja                 

Veljko Radović: Jakov grli trnje

Borhes: Borhes i ja

Veljko Mandić: Snaha je doputovala

Zlatna jabuka i devet paunica

Jevrem Brković: Pismo sa Grahovca

 Radovan Zogović: Pjesme Ali-Binaka (Pjesma prva)

Janko Đonović: Crnci i Crnogorci (prvi dio)

Dušan Kostić: Tamne su moje riječi

Mladen Lompar: Nevrijeme u prirodi

Sreten Perović: Lovćen

Mirko Kovač: Sećanje na šarenu pticu

Husein Bašić: Tica bez neba

Branko Banjević: Banović Strahinja (odlomak)

Vito Nikolić: Očaj

Sapfo: Himna Afroditi

Anakreont: Ne bježi od mene zato… (prijevod Smerdel)

Pindar: Moj narod pjeva (prijevod Smerdel)

Katul: Jadni Katule (prijevod Šop); O svojoj ljubavi

Vergilije: Smrt Cezarova (prijevod Milićević)

Ovidije: Zlatom se ljubav osvaja (prijevod Milićević)

Albije Tibul: Moj život (prijevod Šop)

Drugi razred

Šekspir: Romeo i Julija (odlomak)

Servantes: Don Kihot (odlomak)

Gundulić: Osman (odlomak)

Krsto Ivanović: Pozorišne uspomene iz Venecije

Ž. P. Molijer: Tartif

Petar Prvi Petrović Njegoš: Poslanice, Zakonik

Dositej Obradović: Život i priključenija (odlomak)

J. S. Popović: Kir-Janja

Stjepan Zanović: Turska pisma

Viktor Igo: Predgovor Kromvelu

Dž. G. Bajron: Hodočašće Čajlda Harolda

A. S. Puškin: Cigani, Evgenije Onjegin

J. V. Gete: Faust (odlomak), Kralj Vilovnjak

Edgar Alan Po: Gavran

P. P. Njegoš: Gorski vijenac

Branko Radičević: Kad mlidijah umreti

Đura Jakšić: Ponoć

Laza Kostić: Među javom i med snom, Santa Maria della Salute

France Prešern: Sonetni vijenac

Ivan Mažuranić: Smrt Smail-age Čengića                                                                   

S. M. Ljubiša: Pripovijesti crnogorske i primorske (izbor – Kanjoš Macedonović, Krađa i prekrađa zvona)

Nikolaj Vasiljevič Gogolj: Revizor

 Lav Nikolajevič Tolstoj: Ana Karenjina

Viktor Šklovski: Energija zablude (odlomci)

Gi de Mopasan: Dva prijatelja

Svetozar Marković: Pevanje i mišljenje (odlomci)

Laza Lazarević: Sve će to narod pozlatiti

Simo Matavulj: Bilješke jednog pisca                

Radoje Domanović: Vođa                                  

Branislav Nušić: Narodni poslanik

Vojislav Ilić: Sivo sumorno nebo, Tibulo

Marko Miljanov: Primjeri čojstva i junaštva (izbor)

Tomas Man: Tonio Kreger

Ivo Andrić: Pripovijetke (Put Alije Đerzeleza; Pismo iz 1920. godine; Jelena, žena koje nema)

Husein Bašić: Tuđe gnijezdo

Ćamil Sijarić: Bunar   

Čedo Vulević: Makarije ot Černije Gori

Dž. Barns: Floberov papagaj (Oči Eme Bovari)

Čedo Vuković: Sudilište

Kristijana F.: Mi deca sa stanice Zoo

Justejn Gorder: Djevojka sa pomorandžama

Paolo Koeljo: Alhemičar

Treći razred

Hugo Fridrih: Struktura moderne lirike (odlomak)

Šarl Bodler: Albatros, Saglasja

Artur Rembo: Pijani brod

Stefan Malarme: Labud

Pol Verlen: Mesečina, Pesnička umetnost

A. P. Čehov: Ujka Vanja

Aleksa Šantić: Pretprazničko veče, Jedna suza

Jovan Dučić: Pesma ženi, Suncokreti

Milan Rakić: Iskrena pesma, Jasika

Vladislav Petković Dis: Možda spava, Nirvana

Anton Gustav Matoš: Utjeha kose

Musa Ćazim Ćatić: Zaboravljeni otoci, Pejzaž

Ivan Cankar: Šeširići

Petar Kočić: Mračajski proto

Borisav Stanković: Nečista krv, Koštana

Mirko Banjević: Balada vjetra, Tama

Janko Đonović: Krajina, Crmnica pod jesen

Stefan Mitrović: Vrh tišine, Balada o maslinki

Aleksandar Leso Ivanović: Jutra jugova, Slomljenom oknu, Žalba mrtvom drugu

Risto Ratković: Ponoć mene, Bivši anđeli

V. V. Majakovski: Oblak u pantalonama

Federiko Garsija Lorka: Romansa mjesečarka

Franc Kafka: Proces

Miloš Crnjanski: Sumatra, Objašnjenje Sumatre, Seobe, Serenata

Ivo Andrić: Na Drini ćuprija

Isidora Sekulić: Njegošu, knjiga duboke odanosti (odlomak)

Augustin Tin Ujević: Jablani, Svakidašnja jadikovka

Dobriša Cesarić: Povratak, Balada iz predgrađa, Slap

Miroslav Krleža: Gospoda Glembajevi

Nikola Lopičić: Glad i kamen (izbor)

Risto Ratković: Zoraj (tragedija)

Mihailo Lalić: Zlo proljeće

Dobrica Ćosić: Koreni

Desanka Maksimović: Tražim pomilovanje

Ćamil Sijarić: Bihorci

Dragan Nikolić: Ulište

Četvrti razred

Mihailo Lalić: Lelejska gora

Ivo Andrić: Prokleta avlija

Vladan Desnica: Proljeće Ivana Galeba

Sreten Asanović: Igra

Horhe Luis Borhes: Vavilonska biblioteka, Čekanje

Milovan Đilas: Besudna zemlja

Meša Selimović: Derviš i smrt                       

Miodrag Bulatović: Crveni petao leti prema nebu

Dragan Nikolić: Ulište

Viljem Fokner: Krik i bijes (Нема га у читанци!)

Alber Kami: Stranac

Danilo Kiš: Enciklopedija mrtvih (izbor), Esej (izbor)

Borislav Pekić: Novi Jerusalim (izbor – Čovek koji je jeo smrt),

Zuvdija Hodžić: Davidova zvijezda

Semjuel Beket: Čekajući Godoa

Ljubomir Đurković: Otpad

Mihail Bulgakov: Majstor i Margarita

Vasko Popa: Kora (izbor)

Stevan Raičković: Kamena uspavanka

Branko Miljković: Balada (Нема га у читанци!)

Ali Podrimlija: Vrati se stihu Homerovu, Itaka

Radovan Zogović: Instrukcija maslini, Kosa

Balša Brković: Jedan dan Antonija Adžića

Dragan Radulović: Auschwitz caffe (odlomak)

Ognjen Spahić: Hansenova djeca (odlomak)

Andrej Nikolaidis: Mimezis (odlomak)

Vilijam Šekspir: Hamlet

Njegoš: Luča mikrokozma (posveta), Noć skuplja vijeka

F. M. Dostojevski: Braća Karamazovi

(Настава књижевности у црногорскоме образовном систему од 1. септембра 2011, Министарство просвјете и спорта, Подгорица, 2011, компјутеризовано)

Четири у један или један начетворо?

(Како сачинити јединствен наставни програм за црногорски–српски, босански, хрватски језик и књижевност?)

Да је у Црној Гори немогуће, у оквиру постојећих уставно-правних рјешења, не само сачинити заједнички наставни програм за наставу језика и књижевности, него чак и именовати тај предмет, показали су недавни преговори власти и опозиције, чији је резултат, како се већ показало, био никакав. „Потпуно лингвистички неутемељен и семантички (значењски) бесмислен“, како рече проф. М. Ковачевић[5], назив који је том приликом усвојен, не може бити име наставног предмета, нити као такав полазиште за израду наставног програма, као будућег интегративног фактора у нашем образовном систему. То је само провизорна политичка нагодба, која донекле одражава тренутне позиције и интересе политичких странака, али којом се ништа не дефинише, и која никада неће и не може бити реализована у наставној пракси. У практичном смислу, то је било само гурање проблема под тепих, а не његово рјешавање. Свакако, на штету говорника српског језика, будући да се настава у црногорским школама и даље изводи углавном према званично суспендованом програму за предмет црногорски језик и књижевност и за тај предмет приређеним уџбеницима.

У називу наставног предмета уз национално име језика подразумијева се и име књижевности настале на том језику, нпр. српски језик и књижевност, француски језик и књижевност итд. У недавно усвојеном називу наставног предмета, међутим, набројано је више „језикâ“, али само једна (дословно читано: хрватска) књижевност, или ако не хрватска, онда књижевност у општем значењу те ријечи, дакле: црногорски–српски, босански, хрватски језик и књижевност. А било би нормално и језички исправно да је ријеч књижевност употријебљена у множини, јер ако се у првом дијелу синтагме набрајају различити језици (црногорски–српски, босански, хрватски), онда би било природно да уз те „језике“ иду и њихове (националне) књижевности, па би, умјесто и књижевност требало да стоји и књижевности. Но, уколико се мислило на један језик са четворочланим именом, онда је требало да то буде написано као полусложеница: црногорско-српско-босанско-хрватски језик и књижевност, и тако би, макар формално-језички, испуњавало услов да буде име наставног предмета, што би омогућило израду и колико-толико задовољавајућег програма за такав предмет.

Да би се, међутим, сачинио ваљан наставни програм из било ког матерњег језика и књижевности, мора се поћи од имена језика, будући да оно антиципира и оквир и садржај предмета. Рецимо: ако кажемо црногорски језик – национална књижевност се подразумијева. Исто важи за српски и за било који други језик. Али ако кажемо црногорски – српски, а при том нијесмо разграничили шта подразумијевамо под једним, а шта под другим чланом таквог имена, тј шта подразумијевамо под тим именом у цјелини, је ли то један језик или су два језика, подразумијева ли то једну или двије књижевности, и ако су два језика и двије књижевности, гдје су њихове границе, како је онда могуће сачинити програм који ће бити усклађен с таквим именом, а истовремено и с педагошким захтјевом о заступљености у настави најзначајнијих књижевних остварења, написаних на тим језицима? Како, рецимо, при избору писаца и књижевних дјела, успоставити паритет, а сачувати квалитет? Како да буду заступљена дјела која и једна и друга страна сматрају својим културним насљеђем и доживљавају их као одреднице сопственог језичког, културног и националног идентитета? И даље:

За разлику од наставног плана, који се усклађује с политиком образовања у свакој држави, а ова опет с укупним друштвеним амбијентом и потребама времена, наставни програм није и не може бити ствар страначких нагодби, него струке и науке, што значи да се сва питања у вези с њим рјешавају принципијелно, на основу јасних научних постулата и чињеница. Међутим, ако је име наставног предмета резултат политичке нагодбе и компромиса, како је могуће направити програм а да и он не буде такав, тј. како при његовој изради остварити принципијелност?

Ово су питања (боље рећи апорије) са којима ће се суочити и која ће морати априорно да ријеши свако ко буде приступио изради јединственог наставног програма, предвиђеног септембарским споразумом, за овако именован наставни предмет. Уколико, разумије се, мисли да остане у оквирима научне и стручне компетенције.

Полазећи, дакле, од претпоставке да свако име језика, тј. сваки језик поменут у имену наставног предмета, подразумијева и књижевност насталу на том језику, неопходно би било, да би се сачинио конзистентан и свим ученицима прихватљив програм, на основу неких (али којих) параметара, извршити разграничење, превасходно између српске и црногорске књижевности, а затим, успоставити њихов паритет у настави[6]. Након тога, да са јединственим књижевноисторијским и књижевноумјетничким критеријумима, приступимо изради наставних програма и читанки, мислећи прије свега на интерес ученика и њихову будућност. Па да не правимо више једнопартијске, нациоманске, етатоманске, и какве све не, идеолошке програме, који неминовно воде деградацији образовања, урушавању система вриједности, тј. системском спутавању културног развоја младих генерација, њиховом интелектуалном умртвљивању и тривијализацији, да бисмо их учинили што подложнијим политичкој манипулацији и потчињавању интересима протагониста владајуће идеологије, ма која то била.

Међутим, сви знамо да то није могуће учинити. Поред свих доказа да је, рецимо, Његош српски пјесник, да је писао, како и сâм свједочи, српским језиком, да је његово дјело историјски и духовно дубоко укоријењено у биће српског народа, нико не може одузети право другој страни да га сматра црногорским пјесником. Ми се можемо дијелити око Његоша, али не можемо подијелити Његоша. Уосталом, ко би и у чије име могао извршити такву подјелу?

Друго, могуће, полазиште било би да се избјегне национално именовање књижевности, као што је то учињено у, сада актуелном, програму за црногорски језик и књижевност, а то је, из више разлога, неприхватљиво рјешење: коси се и с педагошким принципима, али и са правима дјеце да слободно испољавају свој национални и језички идентитет, тј. стичу научно утемељена знања о свом културном насљеђу и његовим вриједностима. Дјеца имају неспорно право да знају оквире своје националне књижевности. То им је, као што је већ речено, загарантовано и Повељом о правима дјеце. У ствари, то лицемјерно скривање било би (као што је и сада) само параван за бескрајне политичко-идеолошке манипулације, каква је, рецимо, укључивање мноштва безначајних, али политички добро позиционираних писаца, као узор писаца, у наставни програм. И не би рашчистило основни проблем – питање језика на коме је настајала та књижевност.

И треће, евентуално полазиште, било би да се утврди некакав минимум заједничког програма, који неће бити национално именован, дакле, да се одабере одређен број писаца које обје стране сматрају својим насљеђем, а остали – углавном они који су данас активни, распореде према њиховом националном и језичком опредјељењу. Но, то би само додатно искомпликовало (као што се увијек дешава када се на нешто примјењују двострука мјерила), питање синхронизације квалитета и паритета заступљених писаца, али се, у битним стварима, не би много разликовало у односу на претходну концепцију. И овдје би се, као у претходном случају, поставило питање језика на коме су стварали национално неименовани писци.

Као што видимо, свако од ових полазишта, а сумњам да се може измислити још неко, или је неоствариво или води у ћорсокак. Наиме, сва три заједно несумњиво показују сву бесмисленост идеје о заједничком наставном програму за четири језика, тј. четири књижевности, које подразумијева постојеће име наставног предмета.

Сваки покушај да се ово питање ријеши страначким нагодбама и калкулацијама унапријед је осуђен на неуспјех. Ако се страначким нагодбама и компромисима дошло до овако накарадног имена наставног предмета, какав ли може бити тек његов програм састављен на исти начин.

---

(Веселин Матовић, Ноћ дугих маказа, Матица српска-Друштво чланова у Ц. Гори, Октоих, Атив професора српског језика, Никшић, 2012)

[1] Павле Зорић, Немоћ конјунктуре, Књижевне новине, бр. 346, 1. фебруар 1969.

                [2] Павле Зорић, цитирани текст.

                [3] Осјенчена су имена српских писаца и књижевна дјела којих више нема у школским програмима.

                [4] Подвучени су писци, и књижевна дјела, са бившег југословенског простора, а највише их је из Црне Горе, који се први пут појављују у програмима од 2005. године.

                [5] Слово, бр. 34–35, новембар 211, стр. 21.

                [6] Број говорника тзв. црногорског језика је вјештачки створен и директно је зависан од степена популарности одређених политичких странака, дакле веома релативан, па се не може узети као одлучујући фактор при рјешавању овога проблема.