СРПСКИ ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ У ОГЛЕДАЛУ ЛИНГВИСТИКЕ И ПОЛИТИКЕ

9. маја 2020.9. маја 2020. Jugoslav Blagojevic Јелица Стојановић, култура, Лингвистика, Српски језик, Црна Гора

Јелица СТОЈАНОВИЋ

Тежња за разградњом српског језика и(ли) његовог имена нигдје се није вршила и испољавала са толико насиља и толико неосновано као у Црној Гори, која је управо колијевка великих и значајних остварења кроз српски језик и српским језиком. Када се сада осврнемо десетак година уназад, дјелује невјероватно да се, што се језичких прилика тиче, формално и споља гледано, толико тога издешавало, донесено је толико аката и прописа, закона и параграфа, да се може стећи утисак да се живи у некој другој језичкој и друштвеној стварности. Али, како се језик не мијења преко ноћи, суштина језика остала је иста, стабилна и непромијењена.

Сцене и догађаји формалног „инаугурисања“ и уграђивања пројекта „црногорског језика“ низале су се брзо, површно и на силу, упркос свим ваљаним научним, стручним, културноисторијским, познатим и признатим захтјевима и потребама језика и друштва, у нескладу и са савременим цивилизацијским токовима и добрим обичајима у вези са језичком политиком, који би били на „ползу“ језику и народу (а и држави).[1] Све по диктату задатости − да се нешто треба и мора, игнорисањем језичких чињеница и науке. У Црној Гори је име за језик црногорски наметнуто, а потом је обећано стварање „језика“ (односно „стандардизација“). Али, без заснованости на било ком критеријуму лингвистике или, чак, социолингвистике, − занемарујући језичке потребе и стварност, стандарднојезичку традицију и праксу, претварајући све у пуку политизацију језика, у продукт потпуно огољене политике. Здрава и стабилна политика према језику треба да буде усклађена са лингвистичким чињеницама, да буде заснована на научним, стручним, историјско-културолошким и општедруштвеним принципима. Насупрот томе, у Црној Гори посљедњих година политика почиње директно да регулише питање језика, односно да врши атак на језичку реалност. Због тога је оваква политизација језика, као производ насиља и квазинауке, умјесто стабилности, духовног и научног поретка и напретка, водила (и водиће) само несређености, неуређености и хаосу у језику и друштву. „Политика, међутим, често излази изван назначених оквира, у којима су политичке интервенције природне, потребне, оправдане и пожељне, а самим тим и неоспорне, па арбитрира и у питањима језика која су чисто стручне, лингвистичке нарави, или, пак, у тежњи за остварењем ових или оних политичких циљева, игнорише језичке чињенице, тј. објективно утврђену језичку стварност, занемарујући при томе своје обавезе у обезбјеђивању услова за развој науке која се тиме бави – лингвистике и њених дисциплина. У тим случајевима политичке су интервенције неоправдане, наметнуте, непожељне, а у сваком случају и – штетне“ (Шипка 2006: 40).

Име језика – општи принципи и процеси у Црној Гори

1. Појам језичке индивидуалности и посебности, као и имена и именовања језика посматрају се донекле различито, али су у лингвистичкој литератури, а углавном и у пракси, прихваћени и важећи неки општи принципи. За одређивање тога шта јесте, а шта није један језик могу се узимати у обзир различити критеријуми (или макар неки од њих): најважнији су лингвистички (системсколингвистички, генетски, типолошки, комуникацијски – односно степен разумљивости условљен сличностима и разликама између језичких система), потом социолингвистички (језик посматран у контексту друштва, језичког планирања и језичке политике, гдје [у неким случајевима] важан сегмент заузима идеолошко-политички концепт примијењен на језик и језичку праксу, − који би требало да проистичу, или да буду у коинциденцији, у сагласности, или у „дослуху“ са лингвистичким). Гдје се у свему овоме налази „црногорски језик“? Шта тај назив представља, подразумијева и покрива? Језик се (чак ни стандардна варијанта језика) у савременој цивилизацијској пракси не може замислити без језичког планирања, нормирања, стандардизације, као производа озбиљне, научно утемељене, стручно осмишљене и, адекватне језичкој ситуацији (лингвистичкој и социолингвистичкој), језичке политике.

Назив језика је примарно лингвистичко (терминолошко) питање, али може бити, као у нашем случају, и политички проблем, па и уставноправна категорија. Како се може видјети из бројних социолингвистичких студија, име језика (што је уобичајено у цивилизацијској пракси, ако се жели стабилна језичка ситуација) треба да буде у складу са структурногенетским кодом, односно језичком суштином, са традиционално-културном идентификацијом и именовањем, са научно-стручном експертизом, са општедруштвеном прихватљивошћу − и тек из свега тога треба да произилази језичка политика. (Али, језичка!) Као што ћемо видјети, „политика везана за језик“ у Црној Гори не налази упориште ни у једном од ових фактора (О овоме код: Стојановић – Бојовић 2006). Ови аспекти су детаљније представљени у претходном прилогу (Идентитет и статус српског језика у Црној Гори [историјски и савремени аспект]), те за ову прилику наводимо основне поставке. Прво: структурно-генетски и типолошки говорно подручје Црне Горе се сасвим лијепо уклапа у шири говорни ареал српског језика, чинећи његов нераскидиви дио – по исходишту и структури језика. Друго: ништа се на језичком плану не завршава на границама садашње Црне Горе. Што се ареала Црне Горе тиче, састављен је од различитих дијалеката (и говора), и ниједан од њих није „само црногорски“, нити је „општецрногорски“, како се тежи приказати у неким квазинаучним представљањима. Треће: традиционлано, језик на простору садашње Црне Горе именовао се увијек као српски (као службени, не дуго, – и српскохрватски, иако без утемељења у народном именовању). Четврто: општедруштвена прихватљивост (која се не сматра једним од важнијих критеријума при језичком планирању) подразумијева да се језик зове онако како се већина нeког друштвеног колектива опредијели. О друштвеном опредјељењу, на извјестан начин на социолингвистичком плану, говоре посљедњи пописи у Црној Гори, иако се мора поставити питање да ли је попис валидан и сасвим реалан (а поготово довољан) показатељ, − прије свега с обзиром на амбијент и притиске, медијске и сваке друге, у којима је „промовисано“ питање језика. Али, чак ни попис становништва не иде у прилог политици која се према језику води, јер су посљедњи пописи показали већинско опредјељење за српско име језика у Црној Гори. С обзиром на непостојење научно и историјски јасних и утемељених критеријума за различита именовања једног (истог) језика, име језика покушава се оправдати и образложити некад правом самом по себи, некад националним, некад државним предзнаком (често и према тренутној потреби и стицају околности), а потом се покушава новоформирана и новонастала језичка ситуација пројектовати и на историјскојезички план.

Најбољи показатељ каква се политика према језику води у Црној Гори јесу досадашњи процеси (одлуке и потези). Представићемо их оним редом којим су се дешавали и спроводили, и, истовремено, покушати да их анализирамо у односу на лингвистичке и социолингвистичке параметре.

2.1. Прво је црногорски, као име за језик (као што је речено претходно), наметнут школском и образовном систему 2004. године преко тзв. матерњег језика, као назив наставног предмета (а ученицима и родитељима је дата могућност да упишу име „језика по жељи“, које је могло да гласи и „црногорски“), потом је назив за „језик“ – црногорски, уведен у оквиру четворочланог именовања (српски, црногорски, хрватски, бошњачки) у оквиру истог наставног предмета „Матерњи језик“, па се је као такав могао одабрати. Других промјена није било, ни у уставу нити што се тиче покушаја стварања неког новог облика стандарда.

„Образложења“ за промјену имена језика у Црној Горибила су (и даље остала) сасвим неутемељена и невезана за примарне (и основне) постулате на којима се заснива здрава, научно и културолошки утемељена језичка политика и наука о језику. Најчешће се, као образложење за преименовање (или доименовање) језика, могло чути да „свак има право да зове језик својим именом“, што је у свјетској пракси, изван ових наших простора, незабиљежено „право“. Наиме, тзв. право народа да зове језик својим именом смишљено је први пут у Хрватској познатом Декларацијом о називу и положају хрватског књижевног језика (1967). Како налазимо код Сњежане Кордић „Pozivaju se na to da je imenovanje jezika tzv. hrvatskim u skladu sa ’pravom hrvatskog naroda. Narod ima pravo svoj jezik zvati svojim imenom’. Osvrćući se na tu tvrdnju koja se ponavlja još od Deklаracije Gröschel (2003: 164) ističe: ’Tim oštrije treba ustvrditi da se još u doba Deklaracije iz 1967. radilo o jednom ad hoc izmišljenom ’pravu’. Nijedna deklaracija prava UNO-a ili UNESCO-a, ni jedna regionalna konvencija o zaštiti ljudskih prava ili prava manjina (KSZE-a/OSZE-a ili Vijeća Evrope) ne zna za takvo pravo za samoodređivanje imena jezika’“ (Kordić 2010,121). У складу са тим, и језик „има право“ на своје име, тј. не може се на силу, без утемељености у било ком критеријуму, мијењати устаљено име за језик, − зато није Американцима успјело да промијене име енглеском језику, нити Аустријанцима – њемачком, иако је било покушаја, који су пали на суду.

Затим се истицало „право“ да свака нација има право да свој језик зове „именом нације“. „Jacobsen (2006: 319) podsjeća kako mišljenje da postoji nekako pravo naroda na određivanje imena jezika predstavlja pogrešno shvaćanje odnosa između nacije i jezika. Naime, naroda koji govore isti jezik kao i neki drugi narod, ’ima toliko da ih ne treba ni nabrajati, i nema prema tome nikakvih razloga zbog kojih bi Hrvati’ se pozivali na nekakvo nepostojeće pravo prema naciji (ibid). Kada bi se jezik nazivao prema naciji, a nekoliko nacija govori istim jezikom, onda bi bilo nekoliko naziva za isti jezik, što je neprihvatljivo u znanosti jer sugerira da se radi o više jezika (Gröschel 2001: 175)“ (Kordić 2010: 121). О овоме нам најбоље свједочи стање у другим земљама и међу великим бројем (и малих и великих) нација у свијету које уопште не зову језик (којим се служе) именом своје нације него узимају уобичајено и наслијеђено име за језик (те не постоји: аустријски, амерички, аустралијски, бразилски, кубански, мексички, аргентински, канадски…).

Остављајући по страни просторе које је некад „опслуживао“ српскохрватски језик, начин стварања нација на овим просторима, осврнућемо се уопште (у ширим оквирима) на односе: нација – језик и име(новање) језика. „Аргумент“ да „свака нација има право да свој језик зове својим именом“ (и његово стављање у први, чак и једини, план), као и насилно наметање таквог рјешења, данас се посматра и као „језички апартхејд“. При томе се нација и тумачи као нешто природно и богомдано, којоj је, као такав, прирођен и језик. Међутим: „Istraživanja pokazuju da nacije ’ne nastaju same od sebe, nego ih naprave države i nacionalisti’ (Gellner 1999: 10). Popularno shvaćanje ’da su nacije prirodni, bogom dati oblik klasificiranja ljudi… − to je mit’ (Gellner 1991: 77). Uslijed proširenosti tog mita ’treba usmjeriti pažnju na to da ni nacije ne nastaju prirodno, nego se stvaraju pomoću aktivnosti njihovih članova. A to ponekad ne žele priznati upravo osobe ili grupe koje su u tome jako angažirane’ (Ammon 2000: 522) i čiji je zadatak ’napraviti naciju unutar nezavisne države pomoću širenja vjere u postojanje nacije na čitavu populaciju’ (Seton−Watson 1977: 3)… Nacije nisu zadate poviješću: ’nacije – a u tome se, izgleda, novija istraživanja slažu – nisu jednostavno ’tu’ kao povijesni entiteti, nego ih se napravi tamo gdje se želi, one se… izmisle’ (Gardt 2000a: 2). Nisu zadate ni jezikom: ’Veza nacije i jezika je jednako malo data prirodom kao i shvaćanje veće grupe ljudi da su jedna nacija“ (Kordić 2010: 184–185). Нације које данас постоје, настале су на различите начине, и на различитим основама, неке се више утемељују на историјском, етничком, језичком принципу, друге на државном, треће на вјерском, културолошком и сл. Неке нације своје име утемељују у дубокој старини, што прати и наслијеђено, старо име за језик, док су неке нације новијег датума („синтетичке нације“)[2] и код њих се, често, име за језик не поклапа са именом нације, или се, као на нашим просторима, вјештачки (па и насилно) веже за национално. Наравно, у пракси су присутни међуодноси различитог типа. Стварање нових синтетичких нација и у складу са тим нових језика, углавном је повезано са „измишљањем традиције“ (Вујадиновић 2012: 151), што се (као што смо претходно показали) нарочито испољило на простору који је некада покривао назив за језик – српскохрватски.

Односи народ – језик – нација су комплексни (а и различити у историјским и савременим оквирима), али језик, свакако, у том контексту треба да буде заснован на здравим, реалним и невјештачким односима, односима који нијесу силом и неприродно створени и наметнути. Некада се ријеч језик, у ствари, могла употребљавати и у значењу народ и у значењу језик, нације су формиране и стваране у новије, или чак „најновије“ вријеме (на различитим, неријетко и вјештачким основама): „Netko će možda pomisliti da je pravljenje nacije samo osvještavanje već postojećeg naroda te da je taj narod ionako oduvijek činio jednu naciju, samo toga nije bio svjestan. Potrebno je stoga istaknuti da proučavanja naroda u prošlosti pokazuju ’da između tih naroda i suvremenih nacija nema direktne ili čak determinističke veze’ (Breuilly 1999, 242). Pogrešno je ’povezivanje narodnog i nacionalnog s povijesnog gledišta’“ (Kordić 2005: 185). Слично виђење везано за овакве језичке тенденције налазимо и у познатој Kembričkoj enciklopediji jezika Dejvida Kristala гдје се каже: „U XVIII i XIX veku, naročito, jezički nacionalizam bio je preovlađujući evropski pokret, s jezikom kao primarnim spoljašnjim znakom grupnog identiteta. Danas se slična nastojanja mogu uočiti u mnogim krajevima sveta, i to kao deo separatističkih političkih zahteva“ (Kristal 1987: 34).

Оно што је карактеристика савременог поимања односа нације и језика јесте да ти односи не морају (и не треба, ако су у нескладу, поготово када су у питању нове „вјештачке нације“) да се подударају. О таквом суодносу најбоље свједочи савремена слика свијета. У данашњим одређењима ти се односи разилазе и преплићу на различите начине: једним језиком често се служи више социјума – нација, или држава (нпр. енглески, шпански, њемачки, португалски, арапски… службени су језици [сваки понаособ] за велики број социјума); један социјум (нација или држава) може да има више језика (нпр. Швајцарска). Енглески је, тако, данас једини званични језик, или један од званичних језика, у неких 45 држава и великом броју нација. Шта би се десило када би се ту примијенило ово наше „златно правило“ и енглеском језику свака држава или нација „дале“ свој државни и национални предзнак?! Везивање пуке политике и огољеног националног предзнака за језик одлика је и марксистичког и комунистичког миљеа: „Ото Бауер и Карл Ренер, марксисти из периода Друге интернационале, виде језик само у његовој конститутивно-политичкој функцији; за њих је он један од основних конституената националног бића… Овакво промишљање језика наслиједили су од марксиста Друге интернационале и марксисти у Русији, односно у Совјетском Савезу. Као и за Бауера и Ренеа и за Лењина језик је битна компонента националног бића“ (Пуповац 1986: 94). Са овим схватањем језика, дакле, поклапа се, али га по апсурду и понору промашаја надилази, и дјеловање државотворних „моћника“ у Црној Гори – с обзиром на начин на који „размишљају“ о језику и одлуке које из тога происходе.

2.2. Након референдума, у Црној Гори је наступио (и у оптицају је) нови „аргумент“: „Име језика једнако је (треба или мора да буде једнако) имену државе“. Промовисање оваквих међуусловљености најчешће је пратило „објашњење“ типа: да је то логично, да је то нормално; да су сви у окружењу назвали језик по држави (иако знамо да српски није изведен од Србија [имена државе] него од етнонима Србин; не постоји, нпр., босанскохерцеговачки језик, а постоји Босна и Херцеговина…). Осим тога, познато је да се име језика (не изводи од имена државе него од имена народа, тако је, нпр., језик Руса – руски, а не русијски, Италијана – италијански…); даље не постоји аустријски, швајцарски, белгијски, амерички, бразилски, алжирски…, иако постоје државе са тим именом; није постојао црногорски за вријеме постојања државе Црне Горе у доба Николе Првог Петровића… Углавном се у Црној Гори све завршава на тим „аргументима“.

2.3. Потом је питање језика (прије свега његовог имена) стављено на скупштинску расправу, у нескладу са (уобичајеним и адекватним) поретком и приоритетом: лингвистика, политика (заснована на лингвистичким и социолингвистичким критеријумима), па на крају право. Не обрнутим редом, како се политика према језику спроводи у Црној Гори! Питање језика у Црној Гори тиме је наопако постављено, дошло је на Скупштину и скупштинску расправу (без стручне и друштвене верификације), те су се створили услови да скупштинска (тј. политичка) рјешења буду наметнута струци, науци, народу Црне Горе, језику, као производ, чак ни политичког договора, већ политичке подвале и(ли) принуде. Како налазимо код Милана Шипке: „Не би требало да буде ствар устава да прописује име језика, него службену употребу језика уношењем у устав назив језика који већ постоји“ (Шипка 2001: 144). У Црној Гори се формалним (при)добијањем скупшинске већине догодило да воља (малог) дијела говорника добије политичку овјеру и надвлада вољу и права већине, кроз скупштинску сагласност за ново уставно именовање. Наука је потпуно игнорисана зарад политичко-властодржачке задатости и „добити“! Како налазимо код Сњежане Кордић: „За формирање нових језика један разлог је стварање конфликта унутар исте државе, а други је демонстрирање моћи оних коју су на власти. У позадини оба стоји национализам“ (Дан, 12. септембар 2010, 24).

2.4. Октобра 2007. године унијето је име за језик „црногорски“ у Устав Црне Горе. Наиме, у претходном уставу, члан 9 (Језик и писмо) стајало је: У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора. У новом уставу пише: Службени језик је црногорски… У службеној употреби су још и српски, бошњачки, хрватски и албански. Дакле, донијета је још једна формална одлука за коју је било потребно само имати одређени број гласача (подигнутих руку) у Скупштини Црне Горе, а, с обзиром на „демократске околности“, то власти у Црној Гори већ дуже вријеме није велики проблем. У Устав је унијето име за језик који не постоји нити је икада постојао, који нема утемељености у народној вољи (и одабиру), за који се и не зна шта би требало да представља, али је такво рјешење у Уставу, политичком одлуком (или пресудом), изгласано. Као што је познато из свјетске праксе, име језика не мора се уносити у устав, што је случај у многим земљама свијета (како ћемо касније видјети), али уношење имена (прије свега прихваћеног и заживјелог) подразумијева да је језик стандардизован, нормиран, па и друштвено верификован (што све доприноси језичкој и друштвеној стабилности): „Ustav se može promijeniti preko noći, ali postojanje nekog standardnog jezika ne može“ (Kordić 2010: 112). Уставом се, као што је познато, не ствара језик, нити је пуко уписивање имена за језик доказ његовог постојања. За то је, управо, доказ начин на који је име за језик/језике уписивано у Црној Гори. „Neupućeni misle da je ustavno proglašavanje službenog jezika znak da postoji jezik kojim oni govore. Potrebno je stoga podsjetiti da proglašavanje službenim jezikom neke države nije kriterij za postojanje ili nepostojanje nekog standardnog jezika (Mattusch 1999: 78–79)“, (Kordić 2010: 111).

Назив језика је примарно лингвистичко (терминолошко) питање, а не политичко (односно политикантско), као у Црној Гори. Лингвистика треба да претходи политици и праву, док се у Црној Гори ишло обрнутим редом па се ништа ваљано није ни могло постићи. Име за језик „црногорски“, без икаквог одређног садржаја, без покушаја и најлабавијег дефинисања шта би тај језик требало да представља, без покушаја и најмањег отклона у норми у односу на већ постојећу норму српског (или ранију норму коју је покривао термин српскохрватски), уписано је у Устав. Међутим, како налазимо код Шипке, у устав се уписује, ако се уопште уписије, име језика под устаљеним и „неспорним“ именом (а у Црној Гори је унесено име за језик, које, не да није неспорно, него није ни на чему валидном засновано): „Назив језика је и уставноправна категорија актуелан у нашим социолингвистичким и политичким околностима. Уставноправно регулисање назива језика није никакво правило у свјетским релацијама, јер се у већини случајева службена употреба неког језика утврђује под већ устаљеним и неспорним именом (Истицање наше!), а има и устава који службену употребу уопште и не регулишу. Стога тај проблем треба посматрати у нашим специфичним друштвено-политичким и социолингвистичким околностима и у том контексту тражити најповољнија рјешења“ (Шипка 2006: 163–166).

У немалом броју земаља свијета (Њемачка, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Мађарска, Данска, Норвешка, Шведска…) име језика (службеног, у службеној употреби, државног…) није уписано у устав (нити уставно дефинисано). Језик се, односно његово име, подразумијева, ако је питање језичке политике засновано на устаљеним, уобичајеним, утемељеним и јасним принципима: „Preko 98% jezika na svijetu nema nikakav službeni status (Gröschel 2009: 341). Kad bi ustav bio kriterij za postojanje jezika, onda onih 98% jezika na svijetu koji ustavom nisu proglašeni službenim ne bi postojali“ (Kordić 2010: 112). О овоме говоре и прилике у самој Црној Гори, јер у уставима до 1974. године име језика није прецизирано. Међутим, како видимо (и како ћемо касније видјети), у Црној Гори је уношење у устав имена за „језик“ – црногорски, постало основно и једино мјерило и доказ постојања тог језика, занемарују се сви предуслови, игноришу се и ниподаштавају научни критеријуми, језичка стварност и потребе. Устав који није уважио реалност, нити научну истину, не мора (чак и не смије) науку (и не само науку) да обавезује: „Cooper (1989: 101) zapaža da se i ustavom proglašeni službeni jezici ponekad ignoriraju. Kao primjer ignoriranja navodi pojedine države u kojima se od 16 ministarstava čak 14 ne pridržava ustavne odredbe o službenom jeziku koristeći drugi jezik, i desetljećima nakon što je u ustavu određen službeni jezik niti je nužno pridržavati se ustaljene odredbe ako je donešena“ (Kordić 2010: 113).

Према томе, уписивање имена за језик (то се, ваљда, најбоље показало, нажалост, на примјеру Црне Горе), није доказ да тај језик постоји. Али је правило, тј. уобичајен и очекиван поредак ствари (којег се Црна Горе, тј. налогодавци власти, нијесу држали), да се у устав уписује (ако се уписује) име језика који постоји, који је стандардизован и нормиран, који је језички препознатљив, који се разликује од других језика, има историјски континуитет у изградњи и развоју језичког система и његовог стандарда: „Треба рећи да устав име језика не прописује директно (не нормира службени назив језика, него службену употребу језика означену називом који је уобичајен, или посебно одабран вољом одређеног друштвеног колектива). То значи да утврђивање самог имена језика није примарно уставно-правна категорија“ (Шипка 2006: 150). Што се тиче Црне Горе, „уобичајен“ назив за језик, „одабран друштвеним колективом“ јесте (и био је) српски језик, те је одређење у претходном уставу било исправно, засновано на традицији, историји, науци, вољи друштвеног колектива, па, самим тим доприносило је стабилности и хармонији. Ово ново рјешење морало је, како се све до данас показује, довести до дестабилизације, хаоса, збуњености… То није научна (ни у најлабавијем смислу), него политичка, чак политикантска одлука, те она за науку не треба да има значаја, нити на науку да утиче: „Jer ’obična odluka još ne čini jezik. Isto tako nemože ime napraviti od nekoliko jezika jedan ili od jednog nekoliko’ (Blumm 2002: 153)… Osim toga, ustavno proglašenje nekog idioma službenim jezikom i ustavno fiksiranje imenovanja nisu sociolingvističkog karaktera nego političkog (Gröschel 2007: 149)… Budući da se ustavno proglašenje službenim jezikom rukovodi neznanastvenim motivima, ono ne utječe na sociolingvistiku (Gröschel 2007: 206)“ (Kordić 2010: 110). Зато уставно проглашење, нарочито на начин како је до њега дошло у Црној Гори, не иде у прилог уставном пропису. Напротив, послужило је као „алиби“ и „доказ“ постојања језика: „Protiv ustavnog proglašenja postoji još jedan razlog: euforija koja se umjetno pravi, ovo proglašavanje zna ljude navesti da jezik i/ili određeno ime jezika gledaju kao totem, kao kvazisakralni emocionalno nabijeni grupni simbol s kojim se identificiraju, nešto poput nacionalne himne, zastave, grba (Tabouret – Kller 1997: 318–319). Navedena pojava zapažena je u novonastalim južnoslovenskim državama (Friedman 1999: Gröschel 10). Vladajuće elite prave pomoću medija lažnu paniku da će propasti nacija i država ako se ustavom ne proglasi službeni jezik, i to pod imenom dotične nacije odnosno države, politika jezičke panike obično se javlja u obliku naizgled privlačnog brzog finansiranja (Истицања наша!) koje po pravilu uzrokuje više problema nego što ih rješava (Gonzalez 2001: 260)“ (Kordić 2010: 114).

2.5. Како је у Устав унесено име језика без садржаја – „црногорски“ то се уставна одредба покушава оправдати. Влада Црне Горе, изван позваних (стручних и научних) институција, одлучује о језичким питањима. Тако је и Савјет за нормирање црногорског језика одредила Влада. Наиме, 23. новембра 2007. године од Министарства Црне Горе (потписао министар Бацковић) дошао је декану Филозофског факултета Бојки Ђукановић (Naznačeno na: Univerzitet Crne Gore, Filozofski fakultet, Prof. dr Bojka Đukanović, dekan) допис, у којем се, каже: „Poštovana gospođo Đukanović, S obzirom na to da je donošenjem Ustava Crne Gore crnogorski jezik proglašen za službeni, neophodno je izvršiti njegovu standardizaciju. U tom svijetlu Ministarstvo prosvjete i nauke planira da Vladi Crne Gore uputi inicijativu za formiranje Odbora za standardizaciju crnogorskog jezika. Zadatak Odbora je da pripremi prijedloge: pravopisa crnogorskog jezika, gramatike crnogorskog jezika, rječnika crnogorskog jezika. Cijeneći da bi članovi ovog tijela trebalo da budu istaknuti naučni radnici i stručnjaci za pojedine oblasti, kompetentni da odgovore ovom zadatku, važnom za svaku državu, obraćamo Vam se sa molbom da u ime Crnogorske akademije nauka i umjetnosti predložite istaknute naučne i stručne radnike, koji bi mogli biti članovi budućeg Odbora. S poštovanjem, ministar, prof. dr Slobodan Backović“.[3] Шта о овоме рећи!? Ко ишта зна о устројству институција у било којој држави засигурно зна да факултет једног универзитета (као аутономне установе) не може доносити одлуке у име званичне академије те државе (а ни обрнуто). Као што држава не би требало да може доносити одлуке у име универзитета ако поштује његову аутономију (а у Црној Гори, свакако, већ одавно не поштује). Декан Филозофског факултета је реаговао логичније: „наложио“ је Студијском програму за српски језик и јужнословенске књижевности да именује комисију, али (нелогично и апсурдно), − да именује комисију за нормирање „црногорског језика“ (!?). Ова подвала није успјела, Студијски програм за српски, ипак, није именовао „назначену“ комисију (тј. није изгласана на заказаној сједници). Комисију није именовала ни ЦАНУ.

2.6. Како је објављено у Службеном листу од 22. фебруара 2007. године, ступила је на снагу (већ раније најављивана) одлука Владе Црне Горе „…о образовању Савјета за стандардизацију црногорског језика“, „са обавезом“ да исти „припреми: приједлог Правописа црногорског језика, приједлог Граматике црногорског језика, приједлог Рјечника црногорског језика“. Чланови Савјета су (њих 13: Бранко Бањевић – предсједник, Рајка Глушица – замјеник предсједника, Милорад Стојовић, Мирко Ковач, Младен Ломпар, Рајко Церовић, Чедо Вуковић, Зувдија Хоџић, Миленко Перовић, Зорица Радуловић, Татјана Бечановић, Игор Лакић, Аднан Чиргић) сабрани не зна се по којим критеријумима, само не према стручним и научним референцама. Наиме, за најблажу стручну дораду већ постојећег језика и његовог стандарда ангажују се тимови и комисије великог броја лингвиста и релевантне институције. У овом савјету, осим понеког политички ангажованог или од политике ангажованог лингвисте, лингвиста и нема (У ово радно тијело ушли су, у принципу, сви лингвисти који су уопште пристали да буду саставни дио овог „подухвата“).

2.7. Устав је политичким пројектима даље дао на замаху! Име за језик („црногорски“) намеће се и преко многих прописа и закона, што је видљиво и кроз услов који је „потребно задовољити“ за стицање држављанства Црне Горе и добијање личних исправа.

У Закону о држављанству, који је Влада предложила Скупштини на усвајање, било је, као (пред)услов за добијање држављанства Црне Горе, наведено − познавање службеног језика (Већ овим почиње да се злоупотребљава исфорсирана „дистинкција“: службени језик – језик у службеној употреби!?). Међутим, амандманом ДПС-а предложено је да се умјесто одреднице: познавање службеног језика – унесе одредница: познавање црногорског језика. Предложени амандман усвојен је већином гласова, па је тако постао саставни дио законског текста. У септембру је започела (а и завршена) фарса око полагања „црногорског језика“, као услова за добијање држављанства Црне Горе. Испит су (уз уплату од 100 евра) полагали и факултетски образовани „подносиоци захтјева“, који су цијелог свог школовања учили, а и цијелог живота говорили, српски језик.[4]

Међутим, да бисте нешто касније (нпр. 2010/2011. године) добили држављанство Црне Горе, треба претходно да добијете (како смо се увјерили према искуствима оних који су тражили црногорско држављанство) сљедећу потврду: − заглавље: „Ispitni centar“ (Нијесмо сигурни гдје се налази, шта представља, ко и шта испитује), а даље у тексту: „Na osnovu uvida u priloženu dokumentaciju izdaje se potvrda da (ime i prezime) ima znanje crnogorskog jezika u mjeri koja omogućava osnovnu komunikaciju. Potvrda se izdaje na lični zahtjev, a imenovanoj/imenovanom služi radi sticanja crnogorskog državljanstva prijemom“. Притом, овакве „потврде“ од „Ispitnog centra“ морали су да траже и они који су скоро цијели живот (а уз то су у годинама) проживјели у Црној Гори, завршили школе и факултете, као и они из „Ispitnog centra“ учили исти језик, можда и сједјели у истој клупи, и, углавном, били неупоредиво бољи ђаци од анонимних „испитивача“ из „Ispitnog centra“.

Даље, у члану 7 Закона о личним исправама стоји да се подаци у личним исправама дају: прво − на службеном (тј. „црногорском“) језику, друго – на енглеском језику, и, као треће, у другом тог закона написано је: „За грађанина припадника аутохтоног бројчано мањег народа или етничке мањине, у даљем тексту мањина, садржај обрасца личне карте и подаци из члана… овог закона уносе се на језику и писму мањине којој припада“. Логично је поставити питање, да ли је (између осталог) и због овога исконструисана дистинкција – службени језик : језик у службеној употреби. Уз то, треба напоменути да у Црној Гори, према посљедњим пописима, нема већинског народа, тј. ниједна национално опредијељена групација није заступљена са 50% становништва, а једина већина јесте она опредијељена за српски језик (која се у Црној Гори почиње третирати као мањина, зато што је српски језик уписан под „језик у службеној употреби“).

2.8. Након уставног проглашења имена за језик „црногорски“, који, како смо видјели, није излазио из сфере чисте и пуке политике, „проглашен“ је и први доктор „црногорског језика“, Аднан Чиргић. Након што је 2007. године у Хрватској, на Универзитету Јурај Штросмајер у Осијеку, одбранио докторску дисертацију, са темом: Говор подгоричких Муслимана (синхрона и дијахрона перспектива) постаје „првим доктором црногорског језика“. Исту (или сличну) тему, отприлике пола године раније, није успио да пријави као тему за магистарски рад (тражено је проширење теме) на Филозофском факултету у Никшићу. Докторирао је, прескочивши степен магистра (што није било могуће у Црној Гори), пред комисијом: Милан Могуш, Љиљана Колинић, Лореан Деспот и Рајка Глушица (Новости, 4. новембар, 2007). А том догађају је, уз то, у Црној Гори, дат толики медијски значај да је информација била пласирана чак на главном дневнику државне телевизије, а честитке је „лично“ упутио предсједник Скупштине. Дакле, тако је почело промовисање „црногорског језика“, наравно, без језика, али са „првим доктором црногорског језика“. Све је то дало повода да, оснажени уношењем имена за језик – црногорски, и проглашавањем „првог доктора црногорског језика“, крену у Црној Гори са новим акцијама и активностима.

2.9. Прво се на удару нашао Одсјек за српски језик и књижевност на Филозофском факултету. Уставну одредбу (донијету политички) треба пресликати свуда! О томе говори и изјава тадашњег проректора Универзитета Црне Горе, Рајке Глушице, и члана Комисије за стандардизацију: „Ако је службени језик у Црној Гори црногорски, потпуно је природно да катедра носи то име и надам се да ће то бити брзо спроведено“.[5]

2.9.1. Од самог почетка се преко медија (и на друге начине) најављује укидање Студијског програма за српски језик или његово такозвано трансформисање (што је једно те исто). И у вези са тим могле су се срести различите и нејасне полуинформације. Проректор Рајка Глушица „очекује“ да ће назив Српски језик ијужнословенске књижевности бити промијењен те да Катедра треба да носи име службеног језика – „црногорски“. Декан Бојка Ђукановић изјавила је да се размишља о најефикаснијем начину „трансформисања“, са „очекивањем“ да ће студијски програм носити предзнак – „црногорски“, у складу са Уставом.[6]

Од марта 2008. године на Филозофском факултету, на разним инстанцама и институцијама (по налогу министра Бацковића, затим проректора Р. Глушице) долазе на ред предлози и налози о преименовању Студијског програма за српски језик у „складу са Уставом“. Дакле, не у складу са научним (или било каквим другим релевантним) критеријумима него у складу са Уставом који је (бар што се дијела о језику тиче) производ једне политичке манипулације и неслободе, производ „побједе“ и насиља политике над науком. „Има доста примјера (а види се да је илустративан примјер Црна Горе, и у овом сегменту и у многим другим, Ј.С.) који показују како се политика уплиће и у та чисто стручна, лингвистичка питања, па, у интересу остваривања својих циљева, манипулише научно утврђеним језичким чињеницама или их тумачи онако како одговара тренутној политици“ (Шипка 2006: 40). Подршку је (проректор) покушала да „издејствује“ и на Сенату Универзитета. Међутим, и једна и друга инстанца заузела је став да се оваква одлука претходно размотри на Студијском програму за српски језик, као једином стручном и научном тијелу на Универзитету, а да се потом (на основу радног материјала са те сједнице) расправља.

2.9.2. Овим поводом заказана је сједница Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности, а одржана је 16. априла 2008. године. Једна од тачака дневног реда била је „преименовање“ Студијског програма за српски језик. Разматран је допис бившег министра Слободана Бацковића (који је три мјесеца прије ове сједнице престао да врши ту функцију) у којем се тражи од Филозофског факултета да Студијски програм за српски језик преименује у Студијски програм за црногорски језик и да се од јесени 2008. године упишу студенти на „новонаименовани“ студијски програм, а да се оним студентима који су уписали Српски језик омогући да заврше под старим називом и са старим програмом. Након расправе и образложења, овај предлог је, већином гласова, одбијен.

2.9.3. Како „надлежни“ (на челу са деканом Бојком Ђукановић) нијесу били задовољни одлуком Студијског програма за српски језик, то на првој сједници Вијећа Факултета није расправљано о тачки дневног реда која је била насловљена (и истакнута на огласној табли) као: Преименовање Студијског програма за српски језик у складу са Уставом (Нити је достављен материјал са сједнице. Тј., скрајнут је!). Истовремено су се појавиле изјаве декана да „одсјек није успио да нам да званичан став о преименовању“, „видјела сам да су дискутовали, али нијесу дошли до неког консензуса“, те „да катедра за српски није ништа предложила“ (Дан, 24. април 2008, 13).

У међувремену се (до нове сједнице Вијећа Факултета) покушава промијенити, и(ли) „модификовати“, став Студијског програма за српски језик. Због тога се сазивају (и покушавају сазвати) нове сједнице Студијског програма на којима би се „расправљало о новим предлозима“, односно промијенио постојећи „став“, са тежњом да се прихвати одлука која је по мјери „надлежним“ инстанцама и која им одговара. Предлог (односно нова „понуда“) коју је управа Факултета дала шефу Студијског програма за српски језик, и о којој је требало да се изјасни Студијски програм (на сједници која је заказана за 14. мај), био је да се отвори Студијски програм за „црногорски“ и да се паралелно оснује Студијски програм за јужнословенске језике и књижевности (нешто типа: српски, хрватски, бошњачки). Већина чланова Студијског програма за српски језик одбила је да поново расправља о истом питању (односно да редигује одлуку, и тиме да легитимитет, као стручно и научно тијело, таквим пројектима власти) те за поменуту сједницу није било кворума, и о овом се питању није могло расправљати. Како је заказана сједница Вијећа Филозофског факултета за 19. мај, истог дана се заказује нова сједница Студијског програма за српски (како би се одржала прије сједнице Вијећа и на којој би требало подржати „барем“ предлог да се уз Студијски програм за српски отвори и студијски програм за црногорски).[7] Како већина чланова са Студијског програма за српски није хтјела својим пристанком да дâ легитимитет политичким одлукама, ни за ту сједницу није било сагласности (односно кворума).

2.9.4. Истовремено, покушавајући да „издејствује“ било какву подршку за овај „пројекат“, Р. Глушица сазива сједницу (7. маја 2008. године) Института за језик и књижевност (дискутабилног правног легитимитета и статуса на Филозофском факултету), за коју је, као прва и друга тачка дневног реда, предвиђено: 1. Усклађивање назива Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности са Уставом Црне Горе; 2. Усклађивање назива предмета Српски језик I и II на нематичним студијским програмима са Уставом Црне Горе. Сједница је одржана и на њој је „подржано“ претходно (за)дато[8] (у сваком случају неважеће и незаконито), уз то без кворума (у записнику стоји да је било присутно једанаест чланова; одсуство су најавила четири члана, писменим саопштењем одбили да присуствују сједници пет чланова, одсутно пет чланова, што је једнако − четрнаест одсутних чланова).[9]

2.9.5. Овај је „документ“ предат Вијећу Факултета да би помогао у намјери да се укине Катедра за српски језик. На сједници Вијећа Филозофског факултета, одржаној 19. маја 2008. године, донесена је одлука да остане Студијски програм за српски и да се „отвори“ Студијски програм за „црногорски“. Овај предлог касније је подржао и Сенат Универзитета.

Све у свему, један апсурд, производ неозбиљне политике (као што је уношење у устав имена за језик – црногорски), водио је другом апсурду, који је наметнут науци, која тиме (у том дијелу) престаје да буде наука (отварање студијског програма за језик, чије је име политички наметнуто, на фундаменталној научнонаставној институцији – државном универзитету), а да не постоји (ни у начелу) никаква норма и стандард за новонаименовани језик. Универзитет као научна институција треба да „оправда“ и покрије оно што долази из сфера најогољеније политике, као посљедица промашених политичких потеза.[10]

2.9.6. Од увјеравања и гаранција да ће прије отварања новог „студијског програма“ бити завршено нормирање и стандардизација (правописи, граматике, чак и рјечници), није било ништа. Но, без обзира на то, примљени су студенти и почела је настава. За „обећани датум“ Савјет није успио да усагласи ниједну од прокламованих норми, али ту је (као и увијек) српски језик и његов стандард, и (опет и опет) његова злоупотреба. У вези са тим, преко ТВ Монтене на Госпођиндан 2008. године, шеф новоформирајућег студијског програма изјави: „Да би прошли на овом уписном року (Истицање наше!) усвојили смо програм за српски језик и јужнословенске књижевности идентичан са планом за српски језик и јужнословенске књижевности“.

2.9.7. С обзиром на све досадашње, није много зачудила ни најава министра просвјете да ће „црногорски језик“ док не стигну „стручни кадрови“ са новоосноване катедре у Никшићу, предавати професори српског, односно српскохрватског језика, али да ће претходно морати да полажу некакав „диференцијални“ испит…[11]По тој логици би и они који заврше „црногорски језик“, с обзиром да су „усвојили програм за српски језик и јужнословенске књижевности идентичан са планом за српски језик и јужнословенске књижевности“ требало да полажу „разлику“ (Кад се, и ако се, буде знало – какву, од чега, и с обзиром на што, разлику!?).

3. У августу 2011. године, како није било никог са дипломом „црногорског језика“, Министарство за просвјету и науку је (паралелно са прихватањем планова за наставни предмет који су назвали црногорски језик и штампањем уџбеника на чијим корицама такође пише црногорски језик) организовало курс за обуку црногорског језика, који је трајао два дана (тј. 180 минута), а „полазници“ су добијали потврду да су похађали семинар „Црногорски језик у настави“ и тиме стицали „право“ да предају исти. Семинар је похађало преко 2000 професора српског језика и учитеља. Истовремено, они који нијесу похађали „семинар“ позивани су са бироа (или из школа) само да дођу и подигну „нову диплому“, која их је готова чекала (без „дошколовавања“).

4. Да би, након свега, „црногорском језику“ дали што већу „снагу“, покушали су да потпуно игноришу језичку стварност, те да га наметну безусловно и као једини у школском систему (усвајањем Закона о општем образовању у јулу 2010), правдајући то оном, не без намјере, смишљеном одредницом „службени језик“ у Уставу (иако им Устав за назив наставног предмета 2004. није био важан, сада је један сегмент из Устава, одредница „службени језик“, постала аксиом).

Много је примјера на црногорској политичкој сцени који илуструју несналажење, промашеност, непринципијелност, од стране оних који креирају политику према језику. Али, то им не смета да зацртане пројекте слијепо спроводе, упркос здравој и разложној језичкој политици. У посљедње вријеме актуелно је залагање опозиције у Црној Гори, – да се у Устав упише и српски као службени (Кад је већ у Црној Гори наметнута дистинкција: службени језик – језик у службеној употреби. Познато је да је језик у службеној употреби, у ствари, и службени језик, иако службени, не мора бити у службеној употреби. Међутим, протагонисти власти устврдише да не могу постојати два службена језика (без обзира што постоји таква пракса у свијету: нпр. Швајцарска, гдје постоји више службених језика, – и не само у Швајцарској); а потом устврдише да „црногрски“ није „само службени“, него и „државни језик“ (иако формулација „државни језик“ у Црној Гори не постоји ни у једном акту). Према изјавама предсједника Филипа Вујановића: „У Црној Гори не могу постојати два службена језика, а морамо знати да је црногорски државни језик“.[12] Истовремено, у истом интервјуу, предсједник Републике Филип Вујановић, на RTCG1, 1. марта 2012. године изјави да постоје „два црногорска језика“: „Ја и Ранко Кривокапић говоримо различитим црногорским језицима. Постоје два црногорска језика, један са 30, други са 32 слова“. И, заиста, петнаест минута касније почео је интервју на RT Vijesti са „предс’едником Скупштине Црне Горе“ Ранком Кривокапићем који говораше „другим црногорским језиком“, „са 32 слова“. Наравно, очигледне истине ради, предсједник Вујановић говорио је стандардним/књижевним српским језиком, а „предс’едник“ Кривокапић, иако прилично несређено и несрећно у контексту љепоте дијалеката, дијалекатским облицима српског језика. И сви бисмо се лако разумјели да није великог неспоразума, неспоразума који произилази из покушаја и „предсједника“ и „предс’едника“ да истину прекрију велом неистине, односно да српски језик (како стандардни језик тако и дијалекатске облике) заогрну другим именом.

5. Почетком школске 2010. године, након много преговора власти и опозиције, у наставној пракси прихваћен је назив наставног предмета – црногорски-српски, босански, хрватски,[13] уз образложење да цртица изеђу два појма (црногорски-српски) подразумијева „равноправност“, како се образлагало након постигнутог „договора“.[14] Како ће се та „равноправност“ спроводити у пракси показаћемо даље у раду. Назив је дискутабилан и што се формалне и што се суштинске стране тиче. Колико знамо, и колико смо правописних приручника прегледали, ниједан правопис за овакав тип полусложенице не зна – са цртицом између два равноправна дијела од којих је и први и други дио полусложенице промјенљив. У правописним приручницима постоји рјешење са цртицом у којој се оба дијела мијењају (нпр., асистент-приправник, асистента-приправника), али ова два дијела нијесу равноправна, други члан одређује први; постоји и тип код којег су оба дијела равноправна (два презимена код жена, тип, Аница Савић–Ребац), али у овом случају нема промјене презимена (од Анице Савић–Ребац). Осим тога, у овом низању цртице и зареза, не зна се шта треба да буде правописни означитељ равноправности, са чим је шта равноправно, а на правописе се не можемо позвати, из оваквог решења не види се, нити се може видјети, да ли је „равноправно“ оно што одвајају зарези (па је српски, за који се изјаснило на посљедњем попису близу 50% говорника, равноправан са хрватским, за који се изјаснило 0,4%), или оно што раздваја цртица.

Након свега, прије него што је усвојен нови закон о општем образовању, Завод за уџбенике је (не без договора са одређеним структурама власти) на брзину одштампао уџбенике на чијим корицама је стајало „црногорски језик“. Требало је (према политичком договору власти и опозиције) да остану ван употребе након усвајања новог Закона о општем образовању и васпитању, међутим, мимо свих договора, ови уџбеници нијесу повучени, постепено су почели да се намећу и провлаче у школама (и данас се лагано устаљују). Уџбеници, на чијим корицама пише црногорски језик, углавном су остали у употреби, а незванично се, у склопу оваквог предмета, ученици у настави упознају са „два нова гласа“, чиме се, у ствари, покушава „новоцрногорска норма“ (тј. квазинорма) лагано наметнути свима (Тако налазимо у текствима, раздвојено косом цртом: ђеца/дјеца, ђевојка/дјевојка, с’еди/сједи, коз’и/козји, прис’етити/присјетити, виђети/видјети… А пошло се и даље, у неким најновијим уџбеницима (од 2015. године у уџбенику за 6. разред, нпр.) почеле су да се биљеже само форме типа ђеца, ћерати.[15]

6. На томе се није завршило. У новим уџбеницима на сцену је ступило и изостављање (тачније речено, избацивање) српских писаца (као и сваког предзнака српски испред српских писаца који су остали у програмима), који су раније били адекватно заступљени, почевши од Светог Саве па даље, а надомјештени су писцима за које већина, или сви, дипломирани филолози нијесу никад чули (и нијесу на неком губитку јер се ради, скоро без изузетка, о писцима са веома скромним умјетничким дометом).[16] Притом се избјегава да се српским писцима упише национални предзнак, не само онима са простора Црне Горе већ и онима са простора Србије, док се, нпр., хрватским писцима предзнак изричито наглашава.

7. Новембра 2011. формирана је и Комисија за израду програма за наставни предмет црногорски-српски, босански, хрватски језик и књижевност, коју су чинили „представници све четири стране“, али, како се показало у пракси, и како се види из реаговања представника за српски језик (видјети: Analitika 2012), протагонисти власти у комисији добили су задатак и покушавају да наметну „норму црногорског језика“, а да српски језик и његове говорнике маргинализују, како у наставној пракси тако и шире. Није се, у расправи, отишло даље „од азбуке“. Комисија је застала са радом већ дуже вријеме, а у школама и даље о(п)стају уџбеници на којима пише Црногорски језик. Дакле, пројекат усмјерен против српског језика (не)промишљено се, систематично и постојано спроводи под диригованим централизованим механизмима власти у Црној Гори.

8. У јулу 2013. године дошло је до још једног атака у вези са употребом српског језика. Наиме, још раније је Матица црногорска предала Уставном суду приговор на ранију одлуку (усвојену поменутим Законом о општем образовању, насталом као резултат договора власти и опозиције), према којој се настава изводи на свим у Уставу поменутим „језицима“, захтијевајући да се настава изводи на „службеном“ (тј. „црногорском језику“). Након тога је Уставни суд пресудио у њихову корист (настава треба, према овој одлуци, да се изводи само на „службеном језику“).[17]

Као додатак свему овоме, 2014. године отвара се и Факултет за црногорски језик на Цетињу (засигурно први те врсте, не постоји факултет за руски/српски, и сл., у матичним земљама, већ се језици проучавају у оквиру ширих филолошких програма), који се „придружи“ већ раније отвореном Студијском програму за црногорски језик и јужнословенске књижевности на Филозофском факултету у Никшићу. Тако се покушава што је могуће више, и свуда, исфорсирати и проширити црногорско име за језик, те што већом формалном присутношћу у институцијама, које би требало да буду наставно-научног и научног карактера, створити утисак научности.

9. Када се формално-правно насиље завршило (или приведено крају), у Црној Гори настаје период привидног затишја, а, у ствари, ради се на истом пројекту, донекле прикривеније, са мање оштрих резова, тихо се (или само мало тише) и систематично (и систематичније) одузимају права српском језику и његовим говорницима. И оно што је у формално-правном дијелу српски језик и задржао („језик у службеној употреби“; „уклопљеност“ и сабијеност у оквиру четвороименог назива наставног предмета), настоји да се смањи и уништи, прећути и игнорише, свакодневно, у пракси. Власт и њен систем понашају се као да српски језик у Црној Гори не постоји и као да није ни постојао. Циљ је навикнути цијелу Црну Гору на друго име за језик, макар посредно, заобилазно, на тај начин што неће имати формалну потребу и прилику да са срету са именом српског језика да би функционисали у систему Црне Горе. И не само да неће имати формалну потребу, него неће имати ни могућност да то своје суштинско право искористе и спроведу.

Овдје је немогуће све набројати, али ћемо подсјетити на неке детаље. Као што смо већ рекли, прије него што је усвојен нови Закон о општем образовању (дакле, онај у којем је усвојен назив за наставни предмет црногорски-српски, босански, хрватски), Завод за уџбенике је (не без договора са одређеним структурама власти) на брзину одштампао уџбенике на чијим корицама је писало „црногорски језик“ (непосредно прије почетка школске године), који су, мимо договора, остали у употреби. Тако и дјеца која су пописом опредијељена као говорници српског језика уче из уџбеника на којима стоји „црногорски језик“, упознавајући се са „два нова слова“ (с’ и з’). Осим ако неко дијете смогне храбрости да се јави да не прихвата да учи „нова слова“ јер они нијесу дио стандарда српског језика (али, таквих је мало, и све мање). У складу са тим и таквом политиком (24. јул 2015. године) у саопштењу градоначелника Подгорице Мига Стијеповића наводи се да ће Главни град обезбједити бесплатне уџбенике за подгоричке прваке, а у првој реченици се каже: „Budžetom Glavnog grada za 2015. godinu predviđena je nabavka kompleta udžbenika za svu đecu upisanu u prvi razred osnovnih škola na teritoriji Podgorice koja će nastavu pohađati na crnogorskom i albanskom jeziku“ (PG Biro, Дан 24.7. 2015, стр. I). Када је дошло до реаговања (с обзиром на очигледну дискриминацију) из подгоричког бироа саопштено је „да ће бесплатне уџбенике добити сви ученици првих разреда на територији Подгорице, без изузетка, јер су ти уџбеници формом и садржајем исти за све прваке у Црној Гори“ (Дан 25. 7. 2015, стр. I). Зашто, ако је свеједно, не стоји да ће се дијелити бесплатни уџбеници за дјецу која похађају наставу „на српском језику“, питамо се! Макар у неком граду Црне Горе гдје су се, свуда редом, дијелили уџбеници „za đecu koja nastavu pohađaju na crnogorskom jeziku“! Тиме се, као што је јасно, покушава одузети и одузима се свако право говорницима српског језика и, што је најстрашније, дјеци се намеће „похађање наставе на црногорском језику“. Да не помињемо да се у овим изјавама „брка“ „похађање наставе на неком језику“ и „форма и садржај уџбеника“, односно име језика у вези са ова два домена службене употребе.

Српски језик је дискриминисан (у ствари одстрањен) и новим Статутом УЦГ. У новом статуту, који је усвојен фебруара 2005. године, донијет је Правилник докторских студија (члан 11) у којем је исфорсиран термин „службени језик“ (што је још један од показатеља зашто је направљена вјештачка дистинкција у Уставу: „службени језик“ – „језик у службеној употреби“, управо да би се „језику у службеној употреби“ одузела у стварности службена употреба). У овом статуту пише:

„Na osnovu člana 87 stav 5 Zakona o visokom obrazovanju („Službeni list CG“, br. 44/2014) i člana 140 Statuta Univerziteta Crne Gore, Senat Univerziteta Crne Gore, na sjednici održanoj 26. februara 2015.

godine, donosi

PRAVILA DOKTORSKIH STUDIJA […]

Član 11

Doktorska disertacija odnosno doktorski umjetnički projekat izrađuje se i brani na jeziku na kojem se realizuje studijski program doktorskih studija.

Doktorska disertacija se može napisati i braniti na engleskom jeziku i ako se doktorske studije ne realizujuna engleskom jeziku, pod uslovom da studijski program to omogućava i da članovi komisije za ocjenu iodbranu vladaju tim jezikom, pri čemu se pravi prošireni apstrakt na službenom jeziku…

Izvještaji, ocjena i druga dokumentacija, kao i doktorska disertacijaodnosno doktorski umjetnički projekat, pišu se na službenom jeziku i na engleskom jeziku ako je lice koje se ne služi službenim jezikom član komisije i učestvuje u postupku prijave, izrade ili odbrane doktorske disertacije kao završnog dijela studijskog programa koji se realizuje na službenom jeziku…“.

Када отворите сајт Владе Црне Горе, Министарства просвјете и Министарства науке, Универзитета Црне Горе, Филозофског факултета, и тако редом, за опцију „контакт“ можете да одаберете од језика: црногорски језик, енглески језик. Како происходи, са званичним институцијама у Црној Гори можете формално да успоставите контакт једино на црногорском или енглеском језику, али не и на већинском, српском језику (без обзира што суштински то управо чините на српском језику). Дакле, било коју службену комуникацију (а томе би, ваљда, требало да служи језик у службеној употреби) не можете формално-правно у Црној Гори обавити на српском језику.

10. У вези са статусом српског језика у Црној Гори и статусом његових говорника било је ријечи много пута у научним круговима, на научним конференцијама, скуповима, округлим столовима; евидентирани су као велики проблем пред којим не треба затворити очи. Посленици науке, струке, институција којих се ово најдиректније тиче скретали су пажњу и констатовали да се треба и мора тражити рјешење. На скупу који је одржан прије двије године у САНУ предсједник Матице српске Драган Станић истакао је неколика најбитнија момента у вези са српском језичком политиком. Као прво: „Српска језичка политика никако не би смела да буде само србијанска него свесрпска (Истицања наша!). То значи да би морала да покрива цели српски језички простор, и то не само у оним државама које се експлицитно изјашњавају за припадност српском језичком простору (Република Србија и Република Српска) него и на свим другим просторима на којима Срби живе (у Републици Црној Гори, Републици Хрватској, Федерацији Босни и Херцеговини и др.)“ (Негришорац 2014: 17). Даље, осврћући се са посебном пажњом на простор Црне Горе (сасвим оправдано с обзиром на вратоломна дешавања која су усмјерена на угрожавање српског језичког опстанка и историјског континуитета), констатује да је „необично важно“ да „српска језичка политика“ покаже „посебан однос“ и „поклони посебну пажњу“ онима који се труде да на овом простору очувају традиционално име језика, а којих је и према посљедњем попису 42,88% (Негришорац 2014: 17). Сљедећи важан проблем, на који се скреће пажња, тиче се пуког преименовања српског језика: „Српска језичка политика би морала исказати јасан став према до сада незабележеном феномену простог преименовања језика и изградње вештачких језичко-стандардних система у чијем обликовању се уносе додатни, комуникацијски сувишни чиниоци разлике и, притом, потпуно се изоставља почетно, српско име тог језика“ (Негришорац 2014: 19), што се најочитије и најапсурдније спроводи у Црној Гори. Незаобилазан проблем јесте и фалсификовање српског књижевно-језичког насљеђа и подвођење под несрпски континуитет и насљеђе. О свему овоме је, и изван овог скупа, много пута било ријечи.

И закључци скупа одржаног 2013. године били су недвосмислени. У Закључном саопштењу, између осталог, стоји да се проблеми најбоље могу рјешавати „у пуној сарадњи надлежних министарстава и националних савета, с једне стране, и научних и стручних установа, са друге“, те да се проблеми, између осталог, испољавају и „у недовољној и неадекватној заштити језичких и идентитетских права Срба (а и говорника српског језика, додали бисмо, Ј.С.) изван Републике Србије и др.“. И даље: „Министарство културе и Министарство просвете Републике Србије требало би да утврде програм језичке политике (у оквиру програма идентитетске, културне и образовне и укупне државне политике), који ће усаглашено водити имајући у виду потребе очувања јединственог српског језичког простора, као и потребу заштите српске писане баштине од присвајања“ (Закључци 2014: 227). Нажалост, закључци овог скупа, нити ријечи научника изречене на њему, нијесу утицале да се ситуација у Црној Гори поправи, или покуша поправити, све је остало на ријечима. Институције и организације чији би то задатак и обавеза требало да буду нијесу се одазвале нити ангажовале у том правцу.

11. Који су, у контексту свега што смо успјели овдје да кажемо, и могу бити, задаци србистике и институција које су заинтересоване за српски језик (његова права и права говорника српског језика у Црној Гори) може се закључити на основу факата које смо овдје навели. А оно што нијесмо навели може се наслутити и надомјестити. За почетак, макар колико је неопходно (колико је могуће) не заборавити да у Црној Гори српски језик има своју историјску верикалу (те да је цјелокупно језичко насљеђе писано српским језиком, и да га треба сабирати, описивати, његовати); не заборавити говорнике српског језика у Црној Гори и њихова права (што се данас дешава); не заборавити све оне институције и организације које су посвећене српском језику, његовом проучавању, чувању, његовању (Студијски програм за српски језик и књижевност у Никшићу; Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори; Актив професора српског језика, удружења књижевника и сл.), – што за сада није случај. Превише тога је препуштено самом себи и једном броју оних који су посвећени српском језику и култури (било да су из поља науке, књижевности, културе у ширем смислу, и онима, тј. говорницима српског језика, који, и поред свега, покушавају да очувају српски језик и да се очувају у српском језику у Црној Гори). Мислим да је обавеза, а и право и част, свих српских (и научних уопште) институција да брину о свом национу, и, прије свега, о србистици као науци, као и о говорницима српског језика ма гдје да су, те о правима српског језика и његовог насљеђа на свим просторима, и да се на том пољу треба (знатно више) ангажовати, и посветити се том послу.

2. Стандардизација (и нормирање) језика – општи принципи и процеси у Црној Гори

2.1. Једни промашаји водили су другима. Године 2008, 22. фебруара (објављивањем у Службеном листу), ступила је на снагу (већ раније најављивана) одлука Владе Црне Горе „…о образовању Савјета за стандардизацију црногорског језика“, „са обавезом“ да исти „припреми: приједлог Правописа црногорског језика, приједлог Граматике црногорског језика, приједлог Рјечника црногорског језика“. У Савјет су укључени посленици различитих профила и интересовања, веома мало лингвиста, и то они лингвисти они који су науку подредили политичким и идеолошким ангажманима. За почетак школске године (2008/2009) најављено је да ће бити завршени правопис, граматика, уџбеници „црногорског језика“,[18] али „само“ најављено. С обзиром да је цијели „пројекат“ ослоњен на политику и демонстрацију силе, као што се види из онога што смо претходно представили, то из тих оквира није ни могао изаћи. Стандардизација и нормирање треба да буду вођени научним принципима (лингвистике, социолингвистике, па и језичке политике) да би довели до неког резултата: „kodificiranje nije izmišljanje i nametanje normi…, nego ’u normalnom slučaju je kodificiranje jezičnih normi zapisivanje zbroja onoga što je već prihvaćeno’ (Hundt 2005: 22)“ (Kordić 2010: 73).

2.2. Ни пред почетак нове школске године (у августу 2008. године), најављени правопис и граматике нијесу се појавили, али јесте „предлог правописа“,[19] у којем је, према саопштењима, Савјет примијенио раније усвојених 7 правописних начела. Крајем августа 2008. године средства јевног информисања саопштавају да је Министарству просвјете достављен правопис у коме је „испоштовано“ и примијењено раније усвојених „7 нечела“. Тих „7 начела“ подржало је 10 од 13 чланова „Савјета“, а она гласе: „Kako bi rad na Pravopisu i Gramatici bio što efikasniji, članovi Savjeta su na početku usvojili sljedeća Pravopisna načela: 1. Model za crnogorsku standardnojezičku normu je zajednički, opšti jezički sloj koji pripada svim autohtonim crnogorskim građanima. 2. Ovim pravopisom će se u Crnoj Gori poštovati pravilo: Piši kao što govoriš, a čitaj kako je napisano. 3. Ijekavica je normativna, u skladu s crnogorskom tradicijom i savremenom upotrebom. 4. Opštecrnogorski fonemi ć, đ, ś i ź, nastali jekavskim jotovanjem, dio su crnogorske standardnojezičke norme. Glasovi ś i ź imaće svoje grafeme (u azbuci i abecedi). 5. Kodifikovaće se standardni crnogorski četvoroakcenatski sistem sa dužinama. 6. Pravopisom crnogorskoga jezika neće se sprovoditi jezička arhaizacija, niti se njime mogu normirati lokalizmi, dijalektizmi i provincijalizmi koji su izvan opšte savremene upotrebe u Crnoj Gori. 7. U svemu ostalome, osim ako drukčije ne nalaže savremena crnogorska jezička praksa, neće se odstupati od Pravopisa srpskohrvatskoga književnoga jezika“.[20]

Каква се политика у вези са језиком спроводи у Црној Гори види се и из „начела“ која су усвојена. Тако, нпр., „прво начело“ гласи да је „модел за црногорску стандардно-језичку норму заједнички општи језички слој који припада свим аутохтоним црногорским грађанима“ (Истицање наше!). Сваки сегмент овог „начела“ формулисан је тако да ништа не значи. Али, то је најбоља подлога за манипулацију. Овдје се поставља питање, шта су (и ко су) то „аутохтони црногорски грађани“, − чиме се доказује или побија аутохтоност (да ли тиме што су носиоци „заједничког општег језичког слоја“, или је посједовање „заједничког општег језичког слоја“ доказ да је неко „аутохтони црногорски грађанин“). Да ли су говорници српског језика, који су се опредијелили да говоре језик који заиста и говоре (којих је 64% према претпосљедњем попису, а близу 50% на посљедњем попису) „аутохтони црногорски грађани“?! Ако јесу, да ли су и они носиоци „модела за стандарднојезичку норму“?! И да ли неко планира да и њима наметне „модел за црногорску стандарднојезичку норму“. Или они нијесу „аутохтони црногорски грађани“?! Шта ако „аутохтони србијански грађани“ (а и многи други „аутохтони грађани“) имају овај исти „општи језички слој“, и шта ако неки „аутохтони црногорски грађани“ нијесу носиоци овог „општег језичког слоја“?![21] Наиме, границе садашње Црне Горе нијесу границе дијалекатских изоглоса, нити је дијалекатски простор Црне Горе јединствен. Веома је расцјепкан, а Црна Гора је, уз то, јарким и веома важним (у историјској и ареалној дијалектологији) снопом дијалекатских изоглоса подијељена на два дијела.

Ваљда у складу са „неонаучним“ претходним „начелом“ формулисано је и тзв. „четврто начело“: „општецрногорски фонеми ћ и ђ, настали јекавским јотовањем, и још два, настала ијекавским јотовањем (Истицање наше!) гласова с и з, дио су црногорске стандарднојезичке норме… У складу са тим, те двије фонеме имаће своје графеме у азбуци и абецеди“. Међутим, ово нити су општи нити општецрногорски фонеми, нити су с’ и з’ фонеми, нити су само црногорски. И гласови с’ и з’ (типа с’ести, из’ести), као и јотоване форме типа ћерати, ђевојка припадају дијалекатском корпусу српског језика, распростиру се на широким ареалима српског језика. Прецизирајући границе распростирања с’ и з’, Миодраг Јовановић констатује да се ови спиранти не могу сматрати „црногоризмима“: „Ареа коју захватају, а коју смо нашим радом покушали бар у основним правцима представити, искључује сваку помисао да су гласови с’ и з’ црногоризми. Штавише, њихово постојање у гласовном систему јесте јака веза не само између међусобно различитих говорних зона сјеверозападне и југоисточне Црне Горе, него веза између јекавских говора уопште – и са онима на западу, и са онима источно од границе Црне Горе, у приближној мјери. А што домашаји одређених појава нијесу свуда исти, што су нека значајнија ограничења у одређеном степену створила разлике и међу самим црногорским говорима, не може промијенити основне закључке: начином настанка и степеном употребе палатала с’ и з’ простор Црне Горе дијели судбину осталих ијекавских говора (Јовановић 2011: 196).[22] Осим тога, у многим случајевима ови гласови (с’ и з’) нијесу никако могли настати јекавским јотовањем (нпр. у коз’и, с’утра, пас’и, прос’ак…), иако се у „начелима“ каже − „и још два, настала ијекавским јотовањем гласова с и з“, а управо се највише позивају на коз’и, с’утра, и наводе се као дио „заједничког општег језичког слоја“. Ови умекшани гласови карактеристични су и за хипокористике и ономатопејске ријечи што, опет, без икаквог критеријума, нормативци уврштавају у Pravopis, „поспијешен“ примјерима у рјечнику, а хипокористици и ономатопејске ријечи „могу бити дио народне лексике, али с обзиром да се налазе на периферији лексичког система и да имају своје ’регуларне’ дублетне парове, њих ниједна озбиљна стандарднојезичка норма не уврштава у свој рјечнички фонд“ (Јањушевић 2011: 117). Осим тога, у појединим говорима нема досљедности ни што се тиче резултата јотовања секвенце зј, гдје је забиљежен прелазак у ђ: иђела, иђес, иђеде; уђашати, уђати, уђа… (Јовановић 2011: 191, 188). Толико што се тиче (не)упућености у језичке процесе, о утемељености и оправданости задатих „нормативистичких“ начела!

Такође је и глас ѕ, о којем се расправљало да ли да се уврсти у „стандард“, осим уског простора Црне Горе (гдје се веома ограничено чује), распрострањен и у косовско-ресавском дијалекту. Ниједна од језичких изоглоса не завршава се на границама Црне Горе, ништа од ових језичких црта није само црногорско (нити „опште“ и „аутохтоно“), како се жели представити.

2.3. У току 2008. године (са почетком наставне године), након 13. сједнице 13 чланова Савјета за стандардизацију „црногорског језика“, одмах након предаје и објелодањивања „предлога правописа“ (за који је Савјет задужио Аднана Чиргића), дошло је до подјеле и раскола (и тако је настао „дупли Савјет“), са два предлога „правописа“[23], који су достављени Министарству. До краја је остало нејасно која је разлика између њих: чини се да је у питању једино борба за (не)славну превласт за неки (не)могући „црногорски језик“. У принципу, оба „правописа“ садрже тзв. „дублетне облике“: тј. у „црногорски језик“ треба да уђу и дијалекатски облици српског језика и облици стандардног српског језика и да паралелно егзистирају. То би значило да, на примјер, парови тјерати − ћерати, дјевојка − ђевојка, сјекира − с’јекира… буду равноправни, а то су, на неки начин, у овом домену два (под)система. Једна струја (предвођена Рајком Глушицом) „предвиђа“ егзистирање дублетних облика „дуго“[24] − а друга, предвођена Аднаном Чиргићем сматра да је „дублетно стање“ само прелазно рјешење те да дијалекатски облици (типа ћерати, с’ести, ђевојка, из’ести) треба да потисну стандардне (типа тјерати, дјевојка, сјести).

2.4. Година 2009. (умјесто, како се раније најављивало, лако и брзо направљеног „црногорског језика“) почела је „обиљем достављеног материјала“ двије групе већ раније подијељеног, сада прерасподијељеног и расформираног, Савјета. Према саопштењу министра просвјете и науке Сретена Шкулетића: „Након што се формирају комисије које ће разматрати пристигле текстове, јавност ће бити обавијештена о наредним потезима Министарства… Колико ће нових слова, фонема, ријечи и граматичких правила изучавати ђаци и студенти може остати непознато све до школске 2010/2011. године… Тек кад видимо шта је Савјет урадио, моћи ћемо даље да дјелујемо. Све зависи од материјала који нам доставе…“ (Дан, 14. фебруар 2009, 11). И сљедећег дана: „’За сада покушавамо да сагледамо шта нам је све Савјет испоручио. Чим видимо какви су нам стигли текстови правописа, граматике и рјечника, знаћемо који су наши сљедећи кораци, како бисмо за што краће вријеме имали потпуно стандардизован језик’ (Истицање наше!), објаснио је Шкулетић додајући да од квалитета материјала Савјета зависи кад ће се штампати уџбеници из црногорског језика“ (Дан, 21. фебруар 2009, 11).

2.5. Како се двије групације нијесу могле договорити, Министарство Црне Горе формира тзв. страну експертску комисију (групу), која „одлучује“ да усвоји „предложак правописа“ заснован на „начелу“: „Пиши као што збориш, читај како је написано!“ (Službeni list Crne Gore, br. 49, Godina LXV, 5), „начелу“ преузетом од Војислава Никчевића, – претходно присутно „говориш“ замијењено је са „збориш“, да би се „начело“ „монтенегризовало“,. Чланове „експертске групе“ сачињавали су Хрват Јосип Силић (лингвиста у пензији редовни рецензент „црногорских правописа, граматика и историја“ Војиславу Никчевићу), Украјинка Људмила Васиљевна (о којој, с обзиром на постигнућа у науци о језику, не знамо – ништа, али знамо да је исти Војислав Никчевић проглашавао својим сарадником и доктором црногорског језика у Украјини) и филозоф/социолог из Новог Сада (поријеклом из Црне Горе) Миленко Перовић.

Mинистар просвјете и науке Сретен Шкулетић 9. јула 2009. године одобрава „правопис црногорског језика са рјечником који му је предложила ’експертска комисија’“ (Дан, 10. јул 2009: 10). Како се истиче у саопштењу (министра за просвјету и науку Сретена Шкулетића), узети су „страни експерти“ зато што „нијесмо имали домаћих употребљивих“, јер су сви „домаћи употребљиви“ „били у Савјету“ (Дан, 11. јул 2009: 11). С обзиром на то да је раније наговијештено да су предате двије верзије правописа, прихваћена је, очигледно, она коју је предао Аднан Чиргић, а, према образложењу, прихваћен је „правописни рјечник“ Рајке Глушице. Али, између двије „верзије“, по свему судећи, није било битнијих разлика.[25] Колико су то два прилично идентична „предлошка правописа“, говори и то што је „експертска група“ декларативно прихватила „правопис“ Аднана Чиргића, а „правописни рјечник“ Рајке Глушице. А, ваљда, правописни рјечник треба да буде усаглашен са правописом (мада, руку на срце, ни у „предлошку правописа“ ништа није усаглашено једно са другим, па не мора бити ни са „предлошком правописног рјечника“, − у коме такође ништа није усаглашено једно са другим).

У „реаговању пет чланова Савјета“ каже се: „Та комисија донијела је трећу верзију која, по њиховим изјавама, није компромисна, већ полази од ’филозофских и неоструктуралистичких принципа’ (Истицање наше!) како би из постојећих верзија ’употребила оне материјале који се одговарајућом дорадом и интервенцијом могу довести до финалне форме’“ (Дан, 30. јул 2009, 11). Још само да видимо како то изгледа стандардизовање језика полазећи од „филозофских и неоструктуралистичких принципа“!? Основни „мото“ свих ових одлука и дешавања заснован је на „начелу“ (тј. ултиматуму): црногорски језик мора да постоји, у складу са „образложењем“ које је на конференцији за штампу дао један од чланова „експертске групе“ Миленко Перовић − „ако смо се џилитнули (Истицање наше!), морамо постићи циљ, да нам се душмани не свете и не сеире“ (Dnevnik RTCG 1, 10. јул 2009). А Силић је (према ријечима Миленка Перовића) „интервенисао на правопису“ идући „радикално у црногоризацију црногорског језика“, у коју се не би „усудио да иде ни он као Црногорац“. Шта се под тим подразумијева, − бесмислено је и постављати питање. И још − к томе: „да хрватски професор Силић познаје црногорски језик боље него било који Црногорац“ (!?!), (Дан, 11. јул 2009, 11). Изгледа да ће, у складу са овим, свако ко „преферира“ експертски „правопис“ морати да набави по једног Хрвата за (п)одучавање.

А „збориће се“, према образложењу „експертске групе“, по „правилима“ – „’најшире могуће дублетизације’ (?!?), да свако може да говори како жели, односно онако како је и до сад говорио“, према ријечима члана „експертског тима“ Миленка Перовића (Јул 2009, 17:17 pm, МИНА), дакле, „по правилима бабе Смиљане“, како би рекао Вук Стефановић Караџић. Тј., „представљеним правописом“ се, декларативно и формално, за „црногорски језик“ проглашавају и стандардни облици српског језика (типа: дјевојка, тјерати, сјести, изјести) и дијалекатски облици српског језика (типа: ђевојка, ћерати, с’ести, из’ести), па ће разне „експертске групе“ добити задатак да нађу начин – како спровести у пракси употребу „најшире могуће дублетизације“.

Прва је варијанта прихваћена, како саопшти М. Перовић, да би „они који су досад били језички писмени, остали то и даље“, а друга (судећи према првом „образложењу“), ваљда, да би они који су неписмени постали „писмени“ (или остали неписмени и даље, или…). А, како саопшти „протагониста“ тзв. црногорског правописа Аднан Чиргић: „Постојање дублета (ђед – дјед, ђевојка – дјевојка, тјерати – ћерати) треба да буде само прелазно рјешење до доношења новог правописа који ће кодификовати само аутохтоне облике (тј. ђед, ћерати, а и с’едница, из’ести, – Ј.С.)“ (Вечерње новости, 11. јул, 2009), ваљда да би тиме и „они први“ („који су досад били језички писмени“), постали неписмени (!?), – опет у складу са образложењем „експертског тима“.

2.6. Сукоб двије групе „нормативаца“, некада јединственог Савјета, довео је до потпуног раскола, до личних обрачуна и борбе за „превласт“ над неким „будућим“ „црногорским језиком“.[26]

2.7. Као производ свих ових „лингвистичких“ кретања (у ствари политичких пројекција), настао је, потом, хаос од „стандардолошке литературе“ „црногорског језика“, тек да се даље настави бесмисао. У септембру 2010. године појавила се „Gramatika crnogorskoga jezika“, чији су аутори Аднан Чиргић и двојица хрватских лингвиста: Иво Прањковић и Јосип Силић, Граматика коју је 21. јуна усвојио и верификовао Савјет за опште образовање у Црној Гори.[27] Неколика дана потом појавио се и „Правопис црногорскога језика“[28] (редакцијски одбор представља претходно изабрани „експертски тим“: Миленко Перовић, опет Јосип Силић, Људмила Васиљевна, − заједно са Аднаном Чиргићем).

Неколико дана прије Gramatikе, да јој освијетли пут, појавила се бесплатно дијељена књижица под називом: „Crnogorski jezik. Naučno–metodološke osnove (!?!, Истицање наше!) standardizacije crnogorskog jezika“, чији је аутор такође Хрват, и то исти – Јосип Силић.[29] У овим методолошким основама налазимо прописано, нпр., као правилно само: „Kamo ideš? и „Kamo da idem?“ (а правилан одговор на ово питање је: „Onamo“, „Ovamo“…); као и: „Đe se to događa“ (а одговор је: „Ovđe“, „Onđe“…). Никако није правилно (према том приручнику): „Ђе идеш?“ „Ђе си кренуо“, или: „Гдје идеш?“ (о овоме погледати стр. 24)[30]. Заиста је ова дистинкција блиска говорницима у Црној Гори?!? Разлика између прилога гдје и камо се у говорној пракси сасвим изгубила и међу најобразованијим говорницима у Црној Гори, а о губљењу ове дистинкције говори се код водећих лингвиста у Црној Гори: „У српском језику, гдје се мање води рачуна о граматичким прописима, а више слиједи природа језика и језичко осјећање, та се разлика (тј. мјеста и правца, Ј.С.) све више губи, посебно између прилога гдје и камо на штету овога другога“ (Остојић 1996: 18). Али, зато су дијалекатски облици српског језика (ђе, овђе) исфорсирани да би „osnove“ мање личиле на хрватски.

„Gramatika“ je, углавном, преписанаGramatika hrvatskog jezika za gimnazije i visoka učilišta Јосипа Силића и Ива Прањковића (Školska knjiga, Zagreb, 2005) са додацима форми, некад узетих из дијалеката, некад измишљених по ко зна ком принципу, које би требало да допринесу „посебитости“ „црногорскога језика“. А (не) изненађује (ни) откуд толико Хрвата, лингвистичких посленика на пољу „монтенегристике“!? И да овдје напоменемо, не тако давно појавила се карта Хрвата Тома Матисића према којој је цјелокупан ијекавски простор (укључујући и Црну Гору и југозападну Србију) подведен под – хрватски језик. За почетак, − довољно је да се језик (и у Црној Гори) не зове српским именом. Поредећи нове „приручнике црногорског језика“, Правопис и Gramatiku, са некадашњим српском/српскохрватским правописом из 1960. године, Ана Јањушевић показује да су у скоро свему истовјетни (тј. да је на дјелу преписивање старих рјешења), осим поглавља које је у старом правопису носило наслов „Ијекавски и екавски изговор“, а у новом правопису „Crnogorska ijekavica“: „Детерминатив ’црногорска’ требало би да ту ијекавицу диференцира од неке ’нецрногорске’ – вјероватно хрватске, босанске или евентуално српске ијекавице, уколико аутори уопште допуштају могућност да постоји и таква ијекавица“ (Јањушевић–Оливери 2011: 110). А. Јањушевић, потом, уз детаљну анализу, пореди ова два правописа, разматрајући и „нове фонеме које су измислили црногорски нормативци“ и показује да је „преглед рјешења везаних за репартицију јата показао да је ’црногорска ијекавица’ иста као и српска, односно српскохрватска ијекавица, са изузетком неких рјешења која се тичу незнатног броја лексема“ (које су најчешће исфорсиране да би се створила привидна разлика, Ј.С.), па, према томе „предложени претенциозни детерминатив ’црногорска’ никако не пристаје уз ијекавицу, која је мање-више нормативно уједначена на читавом штокавском подручју“ (Јањушевић–Оливери 2011: 119).

Најадекватнију и најпоузданију анализу нормативних приручника дао је Милош Ковачевић, који, након исцрпне анализе, закључује: „Анализа трију нормативних приручника ’црногорског језика’ – Правописа, Граматике и Научно-методолошких основа стандардизације – истиче готово двије иманентне особине. Све што је с теоријско-методолошке стране ново у тим трима приручницима по правилу се може оквалификовати као научно неутемељено, и може се оправдати само ’јединственошћу црногорског’ између свих језика у Европи и свијету, коју тако нападно истицаху његови инаугуратори и главне ’перјанице’. Ако су начела која су у подлози правописног и граматичког описа погрешна, онда и није могуће да тај опис буде на научно задовољавајућем нивоу. То ови приручници на најбољи начин потврђују. Они јесу пуни промашаја, великих, који често имају статус материјалних грешака“ (Ковачевић 2012: 320).

Граматика, као и правопис, у „новонорму“ уводе „два нова слова“ за „два нова гласа“ − с’ и з’, која се овдје проглашавају фонемама. Како с’ и з’ немају статус фонема у језику („Ти источнохерцеговачки гласови, будући да се за њих једва могу повући јединични дистинктивни парови, остају на нивоу дијалекатских гласова“, Ковачевић − Шћепановић 2001: 627), то је још Војислав Никчевић почео да конструише ријечи у које „усељава“ с’ и з’, дискутабилног статуса и заступљености и у говорима, а поготово ако узмемо у обзир „opšti jezički sloj koji pripada svim autohtonim crnogorskim građanima“. Да би се палаталним фрикативима с’ и з’ (гласовним јединицама које представљају алофоне, тј. контекстуално условљене реализације фонема с и з) покушао прибавити статус фонеме, насумице се узимају ријечи из говора или се измишљају форме које су спорадично забиљежене на веома уском ареалу (тако се, и поред великог напора, „једва“ добија минимални пар: з’еница [мисли се на зеницу ока], наспрам женица; с’еница, наспрам шеница, иако је књижевни облик само пшеница).[31] Осим за покушај давања статуса фонеме гласу з’, форма з’еница, „нормативцима“ је требало да послужи за још нешто. Како нема лексема (осим хипокористика) који почињу са з’, а како је уобичајено да се (нпр. у буквару) слова илуструју ријечима које почињу задатим словом, то је у „норму“ уврштена, и добила велику „примјену“ форма з’еница, иако, како образлаже Миодраг Јовановић „овај стални и типични екавизам, чија је распрострањеност много шира од простора Црне Горе, једино је познат у лику е < y. Јекавску паралелу з’еница потврдио је само истраживач говора околине Колашина, Мато Пижурица (70), а то је лексема са којом се напоредо употребљава, искључиво у нејотованом лику, њен синоним зјена (немамо потврда за з’ена)“ (Јовановић 2008: 154). Тек, данас је у букварима налазимо написану као з’еница, иако дјеца не могу да препознају значење ове лексеме у новом облику са з’, док им се додатно не објасни. Ипак, у Правопису црногорскога језика, без обзира на истраживања дијалектолога, налазимо и з’ена, з’еница (стр. 212). Како примјећује А. Јањушевић, у Правопису црногорскога језика и рјечнику приложеном уз њега „јотовани спиранти с’ и з’ присутни су само у неколико коријенских морфема и у хипокористицима и ономатопејским ријечима, које стоје на периферији лексичког фонда сваког језика“ (Јањушевић–Оливери 2011: 119). У Рјечнику је заступљен и велики број ријечи (углавном хипокористика и ономатопејских ријечи, али не само њих) којима (ни боље ни лошије информисани) говорници тешко да могу одгонетнути значење, типа: з’ато, с’екутић, с’ерепица, с’ерепичан… (без објашњења значења ријечи [један пут имамо дато значење, други пут не, опет без икаквог принципа], тј. без лексичке обраде у оквиру рјечника). Дакле, значење многих од ових ријечи засигурно није познато „autohtonim crnogorskim građanima“, а значење појединих није познато ниједном „autohtonоm crnogorskоm građaninu“. Али, требало је тиме повећати фреквенцију с’ и з’. У складу са тим у Gramatici налазимо, да „glas pośeduje tri elementa“, „uzvici označavaju stanja, ośećaje“, изговор слога који слиједи краткосилазном акценту „ośetno je niži“, тј. основни текст Gramatike писан је углавном дијалекатским облицима српског језика, што у научном тексту звучи смијешно (благо би било рећи – ненаучно), уз то, наравно, исфорсираном и пренаглашеном употребом с’ и з’ (опет са жељом да се „нова слова“ што више расплину по књигама, те да и ове „фонеме“ звуче „научно“). Дакле, аутори су се много чега „дос’ећали“ да би наградили нови језик што већом „особитошћу и посебитошћу“. Углавном „Ако би се за ’бошњачки/босански језик’ могло рећи да почива на начелу ’Гдје год нађеш згодно мјесто, ти Х убаци’, онда би начело ’црногорског језика’ без сумње било: ’Ђе год можеш, ти ријечи са с’ [лат. ś] и з’ [лат. ź] употријеби’“ (Ковачевић 2012: 320).[32]

У норму су, како је и раније било најављено, увршћени сугласници ћ, ђ, с’ и з’ настали јекавски јотовањем (дакле испред је од старог кратког вокала јат). С обзиром на правило, ако се држимо правила, то би подразумијевало облике: ђевојка, од дјевојка, ђед од дјед…, али и ђевица од дјевица, ђело од дјело, пођела од подјела, пређели од предјели, ђеловање од дјеловање, ђелимичан од дјелимичан, даље јотовање у дјечак, дјетски, дјелић, дјечкић, дјева, дјевица, одјенути, надјенути, дјејство, дјелање, раздјељив, додјела, здјела, подјела, дјелотворан, дјелатељ, дјелитељ, дјељив, дјелимичан, дјелић…, јер је у свим овим случајевима иза д било је од кратког јата. Тако је и ћерати добијено од тјерати, али је је од јата било иза т и у тјелести (= ћелесни?!), тјелохранитељ (= ћелохранитељ?!), тјескоба, тјестенина (= ћестенина?!), тјеснац (= ћеснац ?!), тјеме, тјемени (= ћемени?!), тјешити, отјелотворити (= оћелотворити?!), отјелотворење (= оћелотворење?!)… Да ли би се и ту „спроводило јотовање“?! Осим у с’ести од сјести, и из’ести од изјести, је од јата иза с и з било је и у сјенка (= с’енка?!), сјетан, сјетност (= с’етност?!), подсјетник, засјењујући…, одсјек (= одс’ек?!) разјести, разједен (= раз’еден?!)… Или ово правило важи за један (мањи) проценат случајева (Ко зна по ком критеријуму одабраних!), а за остале не, што би подразумијевало, у складу са функцијом и намјеном правописа (да пропише и правила, и изузетке од правила) навођење свих изузетака, којих би било неупоредиво више од облика који се уклапају у „правило“. Било би научно поштено макар констатовати да данас правило јекавског јотовања и ћ и ђ (испред рефлекса кратког јата) и код „autohtonih crnogorskih građana“ представља изузетак, а не правило, с обзиром на број лексема у којима је заступљено.[33]

А у овом „правопису“ нијесу наведени изузеци (Који би, с обзиром на фреквенцију, постали правило!?), нити је јасно када се употребљава само прописани јотовани облик, нити када су (и по ком критеријуму) могући дублетни облици (осим како се „правописцима“, одока, учини), – па у „правопису“ и „правописном рјечнику“ налазимо једном један облик (тјешњи, стр. 368, дјечак, 181), други пут оба (тјешитељ/ћешитељ, стр. 368, дјечији/ђечији, дјетлић/ђетлић, стр. 181), без икаквог одређеног правила.[34]Некритеријалност и непринципијелност довеле су, како примјећује А. Јањушевић–Оливери, до правописне анархије: „Тежња правописних иноватора да јекавско јотовање скоро у цјелости уврсте у норму довела је до правописне анархије, па су тако нормативним проглашени и облици који ни у једном црногорском говору не постоје (ćelishodno, ćelina, ćeme), док су други (trpljeti, življeti), иначе чести у народним говорима, искључени уз објашњење да се јотовање у тим позицијама не врши“ (Јањушевић–Оливери 2011: 119). Све ово на прави начин одсликава и изјава Ивана Клајна: „crnogorski jezik je veštačka kreacija, a Crnogorska gramatika politička odluka“ (Klajn 2010).

2.8. Сада се јавила и друга, и запостављена, страна не тако давно јединственог „Савјета за стандардизацију црногорскога језика“ са намјером да они „направе“ црногорски језик, дјелимично се (и „наједанред“) одричући двају „нових слова“. Иако, не тако давно, налазимо изјаву аутора могућег будућег „правописа“: „Treba shvatiti da je crnogorski jezik: sjutra i s‘utra, đevojka i djevojka, s‘ednica i sjednica, predsjednik i preds‘ednik. Koja će prevagnuti u budućnosti, vidjećemo. Dajmo objema pravo na život!“ (Glušica, исто: 01. 09. 2008). Зар „експертски тим“ није пола године раније, уз „предлог правописа“ Аднана Чиргића, узео „правописни рјечник“ Рајке Глушице (који се углавном уклапа у „предложак правописа“ Аднана Чиргића), а и у „рјечнику“ су и „два нова слова“!? Или се овај црногорски језик тако брзо мијења да га ни штампање књига не може стићи!? Једнако су промашени, незасновани и неутемељени и једно и друго „нормирање“, тј. покушаји нормирања, па, према томе, и неприхватљиви.

3. Закони, прописи и наредбе као „методолошке основе“ „црногорског језика“

У јулу 2010. године дошло је до још једног новог законског и наредбодавног акта у Црној Гори, − усвојен је у Скупштини Закон о општем образовању и васпитању којим је прописано да се у школама настава изводи на „црногорском језику” те да „црногорски језик“ постане обавезан као наставни предмет, − што је све продужетак импровизаторско-идеолошких процеса и атака: црногорски језик мора да постоји (о чему говори: формално уношење имена за „језик“ у школе, потом у Устав, тек затим покушај нормирања и стандардизација, штампањем [тј. „штанцовањем“] „Gramatike“ и „Правописа“), а затим покушај да се наметне свима. Иако је било најваљено да ће овај закон бити примијењен у школама (и другим сферама) већ од септембра 2010. године, од њега се (за ту школску годину), саопштењем министра Славољуба Стијеповића, напречац одустало. Међутим, крајем децембра 2010. године, Савјет за опште образовање усвојио је „Програме наставног предмета Црногорски језик и књижевност за основне и средње школе, гимназије и образовање одраслих“, новим „демократским“ прописом (Дан, 3. јануар 2011, 11).[35]

Толико о „демократији“ у Црној Гори и о томе до чега може довести политичко не само уплитање него наметање рјешења у језику, − које је, корак по корак, довело до потпуног отуђења језичке политике од науке и од језичке суштине, а поготово до огрешења законодавства у односу на језичку стварност и потребе. Прије референдума у Црној Гори основно „образложење“ за промјену језика и(ли) имена језика било је да је именовање језика (некакво неодређено) демократско право групе појединаца − од нпр. 20%, да је то (свачије) демократско право (без појашњења шта то значи и без вођења рачуна о томе шта све подразумијева зрела и здрава језичка политика). Али, према демократији од „2011. године“, за разлику од претходне „демократије“, више не само да не може језик „свак да зове својим именом“, нити нација (а ни народ) имају право да језик зову својим именом, него се језику који има име (српски) и онима који језик зову правим именом (српским), тј. којима је матерњи језик српски, укидају сва права. Сада важи само право неадекватно усвојеног устава (који се, и поред тога, крши, тумачи према сопственом нахођењу, прије свега власти, и према новим задатим пројекцијама).

Овакав „демократки“ акт, оличен у новом закону, осим што није утемељен на науци, струци, у језику, у народној вољи, у историјском континуитету, није утемељен чак ни у Уставу (без обзира што је усвојен без ослонца на језичку реалност, и без обзира на то што уношење имена за језик у устав није показатељ да тај језик постоји, како смо из претходно изнијетог видјели). Наиме, како смо и раније у раду навели, у претходном уставу стајало је: У Црној Гори у службеној употреби (Истицање наше!) је српски језик ијекавског изговора. У новом уставу Црне Горе написано је: Службени језик је црногорски… У службеној употреби су још и српски, бошњачки, хрватски и албански. У новом уставу уведена је једна необична и исфорсирана „разлика“, подесна (или подешена) за политичку манипулацију: службени језик – језик у службеној употреби, да би се том конструкцијом дао приоритет нечему што је подведено под формулацију – службени језик. А термин треба да има оно значење које му ова демократска власт декретом пропише! Међутим, „језик у службеној употреби“ је што и „службени језик“, језик је службени зато што је у службеној употреби. Али, службени језик не мора бити у службеној употреби, може да има симболичну функцију. Лијеп примјер за то је, нпр., Ватикан гдје је (осим италијанског) службени и латински (иако он није, и не може бити, у службеној употреби). Не лијеп примјер за то постала је и Црна Гора и њена власт, која је као службени језик уписала „црногорски“ који није никад постојао (нити, наравно, онда када је уписан у Устав), нити могу ни до данас (а ни до сјутра) да се споразумију шта би то прогласили за црногорски језик.

Разни видови манипулације и притисака у вези с наводном „обавезношћу црногорског“, представљали би насиље у сваком погледу (научном, стручном, политичком, друштвеном), те је овај предлог закона неприхватљив за становнике који свој језик зову српским и хоће да се на њему школују, да га изучавају и унапређују. Као што смо видјели, од пароле – црногорски језик мора да постоји, сада се прелази на паролу – црногорски језик мора да се наметне свима (производ насиља постаје и средство насиља). А, након свега реченог, можемо констатовати да је апсурдно и неправедно тражити од говорника српског језика, како да свој стандардни српски језик зову другим именом тако и да дијалекатске облике српског језика, које радо употребљавају у неформалној комуникацији (типа ђевојка, ћерати), проглашавају за стандардне (књижевне), а поготово да карикатуралним облицима своју писменост кваре, деградирају и обесмишљавају. Према томе, треба им омогућити употребу српског језика у свим доменима и сферама, − у државним актима и администрацији, а у образовном систему (што укључује и извођење наставе на српском језику) на цијелој територији Црне Горе. Никоме у Црној Гори (ко сматра да му је језик српски) не могу се наметати рјешења којима се угрожавају и крше његова основна права (језичка и изванјезичка), нити му одузети право службене употребе српског језика.

И поред свих промашаја у вођењу политике према језику и катастофалних посљедица које је произвела, за једине „кривце“ свему у Црној Гори проглашавају се, и једини проблем су, неистомишљеници, тј. постало је најважније дискриминисати, покушати испроблематизовати, окривити и маргинализовати оне који аргументима покушавају да укажу на нестручан, ненаучан однос и на погрешно вођење језичке политике: „Južnoslavenski lingvistički krugovi idu tako daleko da, kako Rassel (2000: 231–232) zapaža, kriminaliziraju neistomišljenike: ’Naravno da se ne može običnim mijenjanjem zakona i administrativnim naredbama jezik promijeniti preko noći. Može se, međutim, lansirati ili masovno podupirati jedan drugi način gledanja pojava, njemu davati prednost, a alternativne načine promatranja marginalizirati ili čak kriminalizirati, tj. pobrinuti se da se oni više ne čuju, da se ne šire, odnosno da budu obilježeni žigom politički zastarjelog’“ (Kordić 2010: 176–177).

4. Тенденције у свијету у вези са именовањем језика са „(пост)српскохрватског“ простора

Што се тиче свјетских оквира и односа према именовању језика са „постсрпскохрватског језичког простора“ (ако се тако може назвати), и његовог проучавања, ма колико су се неки трудили да то докажу (поготово са хрватске стране), да се ради о различитим језицима, углавном се остаје на позицијама да је то један језички систем, − на основама које је утврдио Вук Стефановић Караџић, са варијантским разликама у неким регионима: „Zajednička štokavica kao standardni jezik ’ostavlja malo mogućnosti za kreiranje većih razlika i daljnjih udaljavanja, bez obzira na želje političara’ (Laškova 1999: 81)… Činjenica da je štokavica postala standardnim jezikom na području današnje Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, nije u skladu sa željom kroatista da se radi o četiri standardna jezika. Kako bi zataškali tu činjenicu, u svojim publikacijama o standardnom jeziku u Hrvatskoj, ističu inače zanemariv udio kajkavskih i čakavskih elemenata, dajući mu tako natproporcionalan značaj, i istovremeno potiskujući u drugi plan podatak da je standardni jezik u Hrvatskoj štokavski (Kordić 2010: 100)… Da bi unutar nekog dijalekatskog kontinuuma nastali različiti standardni jezici, neophodno je da se uzmu različiti dijalekti za standard“ (Cooper 1989: 139, према: Kordić 2010:139), што на овом простору, свакако, није био случај.

Покушај вјештачког стварања и доказивања посебности језика нарочито је био наглашен са хрватске стране. Како налазимо код Пера Јакобсена: „Od rascjepa Jugoslavije i od hrvatske samostalnosti 1990. hrvatska službena politika je bila da bivši zajednički srpskohrvatski jezik više ne postoji, i da je hrvatski zaseban jezik. Od proglašenja samostalnosti, dobro pripremljena kampanja pokušavala je uvjeriti inozemne države u to da su srpski i hrvatski dva različita jezika, koji su maltene međusobno nerazumljivi različiti jezici. Da je ta kampanja uspjela, vidi se možda najbolje po tome što su se mnogi ljudi u inozemstvu osjećali pozvani da, bez ikakvog znanja ali zato s velikom odlučnošću, potvrde da je komunistički režim u Jugoslaviji zabranjivao hrvatski jezik i ometao njegov slobodan razvoj… Jedan veliki projekt imao je za cilj udaljiti jezik što više od zajedničke norme, koja je, da ironija bude veća, bila temelj za hrvatski nation-building u prvoj polovini 19. stoljeća. Patriotski nastrojeni Hrvati su u 1830-im godinama izabrali zajednički dijalekt za književni jezik; taj dijalekt je standardiziran i opisan u gramatikama i rječnicima kako u Hrvatskoj, tako i u Srbiji. Od tada pa sve do rascjepa Jugoslavije srpskohrvatski je bio priznat kao zajednički standard Srba, Hrvata, Bosanaca i Crnogoraca. Ali sa stvaranjem novih samostalnih država sastavni dio nation-buildinga u novim zemljama bio je da su od sada i njihovi jezici novi i samostalni. Naravno, ne može se samo tako i po zahtjevu odozgo mijenjati jezik, te od njega praviti nešto drugo od onog što jest i što je stalno i bio“ (Jakobsen, 27. 01. 2011, http://www.h-alter.org/vijesti/kultura/knjiga-koja-ugrozava). Језик се својом структуром, која је произашла из историјског континуитета, као и својим стандардолошким процесима, томе опире: „Jezik ima svoj sastav s fonološkim, morfološkim i sintaktičkim strukturama koje se samo sporo mijenjaju. Jedina otvorena kategorija je rječnik, koji se međutim stalno mijenja. Zato su rječnik i pravopis jedino područje gdje hrvatski inovatori jezika mogu nešto mijenjati, i tokom godina lansiran je u Hrvatskoj orvelovski new speak s vrlo strogim pravilima što je korektna, a što nekorektna upotreba jezika. Srpske riječi i fraze koje su se udomaćile i u Hrvatskoj su definitivno neispravne. U velikim medijima i u izdavačkim kućama zaposleni su takozvani lektori, koji su ustvari funkcionirali kao cenzori čiji je zadatak da zaustave ’pogrešne’ riječi, da srbizmi ne iziđu pred javnost. Na malo popularnijem planu novine su raspisale nagradne natječaje tko će izmisliti najbolju hrvatsku riječ. A bilo je čak i ozbiljnih pokušaja da se kriminalizira upotreba nehrvatskih riječi, skoro po istom receptu kao u Italiji za vrijeme Mussolinija, u nacističkoj Njemačkoj i u fašističkoj Hrvatskoj za vrijeme Drugog svjetskog rata. I sve to zbog iluzije da se nacionalne i jezične granice podudaraju, i da Hrvatska nema svoj identitet bez zasebnog jezika…“ (Jakobsen, 27. 01. 2011, http://www.h-alter.org/vijesti/kultura/knjiga-koja-ugrozava).

Иако ситуација са именовањем језика у свијету (прије свега на студијама славистике) није сасвим уједначена, ипак је знатно стабилнија и уједначенија у односу на просторе бивше Југославије. Мада немамо потпуни увид и преглед, изнијећемо неке податке, које смо пронашли у литератури или сами дошли до њих. Према подацима које налазимо код Милана Шипке (2006: 57–60), „сербокроатистика је седамдесетих и осамдесетих година у оквиру славистике била веома популарна дисциплина“, стајала је на првом мјесту (по интереовању за проучавање и студирање) међу јужнословенским језицима. „Najnoviji raspoloživi podaci u Americi za godine 1983/84. i 1984/85. pokazali su da je među slovenskim jezicima na američkim univerzitetima, pored ruskog, najpopularniji po broju studenata i po broju kurseva, srpskohrvatski jezik“ (Ленчек 1987, 240; код Шипка 2006: 59). Назив за језик углавном (у већим центрима) остаје српскохрватски, српски или хрватки, ријетко (прије свега у Аустирији) може се срести трочлани назив б/х/с, али је у пракси, ипак, углавном хрватски, односно српски: „Према подацима добијеним од колега Вејлса Брауна – за подручје Сједињених Америчких Држава и Канаде, Герхарда Невекловског – за аустријске славистичке центре, и Д. Шипке – за прилике у главним универзитетским центима у Пољској, актуелно стање у тим земљама је овако: …Serbo-Croatian је као назив језика и назив наставног предмета задржан у свим америчким и канадским универзитетима… Називи Serbian, Croatian или Bosnian нису забиљежени ни на једном универзитету. У љетњим школама источноевропских и словенских језика, међутим, није тако…

…У аустијским славистичким центрима однос према сербокроатистици се измијенио утолико што је умјесто досадашњег назива српскохрватски уведен трочлани назив босански/хрватски/српски“, а од лектора који је ангажован најчешће зависи и који ће назив за језик бити примијењен у пракси (Шипка 2006: 64–65). Најчешће су лектори из Хрватске, па је назив хрватски и најчешћи у примјени… У Пољској је процес растакања сербокроатистике такође у току, засад углавном на нивоу лектора (за српски и хрватски). Стање од универзитета до универзитета је различито. У Варшави и Кракову, на примјер, постоје оба лектора, у Катовицама и Торуњу само хрватски, у Лођу само српски. У Познању се смјер зове Српска и хрватска филологија, а главни лингвистички предмет је Описна граматика српскохрватског језика итд. Босански се нигдје не спомиње, бар не у називима предмета… (Према нашим информацијама у Вроцлаву је назив: Филологија српска и хрватска, Ј.С.)

Све у свему, може се рећи, на основу увида у актуелно стање на универзитетима у Сједињеним Америчким Државама и Канади, Аустији и Пољској (што је довољан узорак) да се сербокроатистика, засад, ипак боље држи у свијету него на домаћем терену“ (Шипка 2006: 66).

Према нашем увиду, у Русији је до скора опстајао назив српскохрватски (с тим што је примат даван српском), а одскора је видљива и тенденција да се у неким центрима јављају посебно студији за српски и за хрватски. У Бугарској је ситуација слична као и у Русији,[36] а и у Чешкој, нпр. у Брну, једне године се уписују студенти на студиј српског, друге године хрватског. Донекле је ситуација другачија у Бјелорусији.[37] Очигледно је да се превирања са мање промјена рефлектују на међународном плану: „Sa (socio)lingvističke točke gledišta radi se o ’varijantama jednog te istog jezika. Stoga je razumljivo da lingvisti i danas, pogotovo u inozemstvu, koriste oznaku srpskohrvatski jezik kao lingvistički naziv’ (Laškova 2001:20). ’U dogledno vrijeme ne može se računati s time da će fiksirani nazivi srpski, hrvatski, bosanski, crnogorski jezik, nestati iz jezičkih paragrafa u postjugoslovenskim ustavima. To ne treba iritirati slavistiku, posebno ne stranu slavistiku, među ostalima ni njemačku, kojoj se još uvijek pripisuje neka vrsta vodeće funkcije. Zamijeniti ime srpskohrvatski jezik značilo bi kapitulirati pred političkim pritiscima u zemljama nasljednicama Jugoslavije’ (Gröschel 2009: 35)“ (Kordić 2010: 135–136).

Термин „стандарднојезички“ − општи принципи и црногорске прилике

На основу свега наведеног, јасно је да се новим политичким дјеловањем и потезима у Црној Гори ствара произвољна, неистинита и промашена слика стандардизације (илузија стандарда) која са најосновнијим захтјевима и принципима стандардизације нема везе. У раду: О атрибуту „стандарднојезички“, Д. Нехринг наводи преглед обиљежја „стандарднојезички“ (стандардног језика/варијетета), који „не претендује да буде коначан“ (нити постоји сагласност о „нужном броју обележја“). Према овим обиљежјима стандардни језик/варијетет је: 1) аутономан, самосталан, 2) показује тенденције демократизације, 3) експанзиван, 4) представља једну форму комуникације, 5) има идентитет и интегритет, 6) изграђен, 7) најчешће кодификован, 8) надрегионалан, наддијалекатски, 9) нормиран, 10) (опште)признат као подесан, 11) селективан, 12) историјски и самостално детерминисан, 13) диференциран у функционално-семантичком смислу, 14) еластично-стабилан, 15) односи се на горњи слој, 16) инваријантан, 17) јединствен, 18) култивисан, 19) обликован, регулисан, 20) има писмену форму, пише се, 21) задовољава нове комуникацијске потребе, 22) поливалентан, функционалан, 23) има симболичан карактер, 24) има традицију (историјат), 25) има високо социјални статус (престиж), 26) има водећу улогу (у поређењу са другим варијатетима), 27) употребљава се на територијама једног језичког простора, 28) употребљава се усмено, 29) виталан (Нехринг 2003: 29–30).

Ако погледамо наведени преглед обиљежја „стандарднојезички“ (која су, према аутору, састављена на основу излагања V.A. Serebrinnikova [1973] и K. Gutschmitda [1977, 1933]), видјећемо да ово што се је дешавало у Црној Гори нема везе са стандардизацијом, нити задовољава готово ништа од ових обиљежја. Обиљежја: „историјски и самостално дефинисан“ и „има традицију (историјат)“, као обиљежја која доприносе стабилности и постојаности, „црногорски језик“ нема, нити их икад може имати и задобити. Такође не задовољава обиљежја „самосталности“/„аутономности“,[38] „идентитета“/„интегритета“ нити је „надрегионалан“/„наддијалекатски“[39] (у Црној Гори се не прави разлика између дијалекатске основице и надградње – мијеша се дијалекатско и наддијалекатско без правила). Не посједује ни обиљежје „нормираности“/„кодификованости“ (видјели смо на што се сводило писање „граматике“ и „правописа“) нити је „изграђен“ и „писмен“, а такође није ни „општепризнат“, нема „водећу улогу“, „високо социјалан статус“, нити „симболичан карактер“. Оно што се наводи као једна од важних одредница јесте „стабилност“, а пројекат црногорског језика нити доприноси стабилности (друштвеној, политичкој, правној, у образовном систему и администрацији) нити је оно што се подразумијева (ако се уопште било шта подразумијева) под црногорски језик стабилно у било ком смислу. Производ је тренутних и узгредних потеза, продукт политичке намјере и принуде, иако „стандардни језик представља специфичан ’социолект’ (с експлицитном нормом), који је прилагођен различитим формама јавне комуникације; он се првенствено употребљава у државној администрацији, у школама, у средствима масовне комуникације и делимично у књижевној ’производњи’. Искључиво подразумевање плана државно-политичког одлучивања под појмом стандардни језик није потврђено (Истицање наше!)“ (Нехринг 2003: 34). Изгледа, једино и „искључиво подразумевање плана државно-политичког одлучивања под појмом стандардни језик“ јесте потврђено – и то у Црној Гори (као огољен и репрезентативан примјер)… „Важна је, мислимо, и чињеница да признање државе као највећег ауторитета не значи да дотични стандардни варијетет представља или мора да представља и официјелан језик једне државе. Она на његову употребу такође утиче у ширем смислу те речи (Ammon 1987, стр. 329, цитирајући Klossa 1977)“ (Нехринг 2003: 39).

Општи поглед

Што се тиче званичне државне политике у Црној Гори и процеса посљедњих година, „језик“ је, како смо показали, постао предметом политичке острашћености и заноса, средство и инструмент за испољавање различитих политичких манипулација, постао је „само“ политичко опредјељење, и то опредјељење које би требало да иде у смјеру задатом од налогодаваца, − а не предметом науке, струке, не континуант историјских, цивилизацијски устаљених и провјерених језичких процеса и параметара. Црна Гора је постала један од најрепрезентативнијих примјера (ако не и најрепрезентативнији) промашене политике према језику, која занемарује, ниподаштава и пренебрегава науку, постојећу језичку стварност, историјски континуитет, манипулише језичким чињеницама, као и друштвеним и језичким потребама.

Литература и извори

Analitika 2012: Portal Analitika 28. januar.

Бањевић 2008: Интервју са Мирком Бањевићем, Побједа, 30. август 2008.

Глушица 2008: Рајка Глушица (изјава), дневни лист Дан, 26. јануар 2008.

Glušica 2008: Rajka Glušica (izjava), Pravopis i gramatika već postoje, Elektronske novine, Objavljeno: 01. 09. 2008. 15:09.

Глушица – Шеваљевић 2006: Уџбеник матерњег језика за први разред опште гимназије (Рајка Глушица Дејана Шеваљевић), Завод за уџбенике и наставна средства, Подгорица.

Глушица – Шеваљевић 2008: Уџбеник матерњег језика за други разред опште гимназије (Рајка Глушица Дејана Шеваљевић), Завод за уџбенике и наставна средства, Подгорица.

Gramatika 2010: Gramatika crnogorskoga jezika (Autori: Adnan Čirgić, Ivo Pranjković, Josip Silić), Ministarstvo prosvjete i nauke Crne Gore, Podgorica.

Добрашиновић 1980: Копитар и Вук, приредио др Голуб Добрашиновић, Београд − Тршић, Рад, Вуков сабор.

Закључци. Закључно саопштење, Зборник Института за српски језик САНУ II, Српски језик и актуелна питања језичке политике, Институт за српски језик САНУ, Београд, 227–228, 2014.

Ивић 2001: Павле Ивић, Српски народ и његов језик, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци − Нови Сад.

Jakobsen 2011: Per Jakobsen, Knjiga koja ugrožava, 27. 01. 2011, http://www.h-alter.org/vijesti/kultura/knjiga-koja-ugrozava.

Јањушевић–Оливери 2011: Ана Јањушевић–Оливери, Црногорске иновације српског/српскохрватског правописа, Октоих, Часопис Одјељења за српски језик и књижевност Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, Никшић, 109–120.

Јовановић 2011: Миодраг Јовановић, Секвенце сј, зј у црногорским и другим ијекавским говорима, Октоих, Часопис Одјељења за српски језик и књижевност Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, Никшић, 175–196.

Јовановић 2008, Миодраг Јовановић, Правци простирања неких неких језичких појава у Црној Гори,Језичка ситуација у Црној Гори. Норма и стандардизација, ЦАНУ, Радови са међународног научнод скупа, Научни скупови, књига 87, Одјељење умјетности, књига 29, Подгорица, 131–161.

Klajn 2010: Ivan Klajn za Blic, Crnogorski jezik je veštačka kreacija (M. Keranović – M. Leskovac 04. 09. 2010).

Караџић 2001: Вук Стеф. Караџић, О језику и књижевности III, Просвета, Београд 2001.

Ковачевић 2009/2010: Милош Ковачевић, Зашто је Вук изабрао баш ијекавицу, часопис за књижевност и културу Нова Зора 24.

Ковачевић – Шћепановић 2011: Милош Ковачевић – Михаило Шћепановић, Српски језик у вртлогу политике, Издавачки центар Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Никшић.

Ковачевић – Шћепановић: Милош Ковачевић – Михаило Шћепановић, Товари лингвистичких несувислости, Српски језикVI, 1–2, 621–649, Београд.

Ковачевић 2010. Милош Ковачевић, Наука не познаје политику, Српске новине, бр. 16, 26. август.

Ковачевић 2012: Милош Ковачевић, О актуелном правопису и граматици „црногорског језика“, Српско језичко насљеђе на простору данашње Црне Горе и српски језик данас, Зборник радова са међународног научног скупа одржаног у Херцег Новом 20–23. априла 2012, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Матица српска у Новом Саду, Никшић, 303–323.

Kordić 2010: Snježana Kordić, Jezik i nacionalizam, Durieux, Zagreb.

Негришорац 2014: Иван Негришорац, Српска језичка политика: основни предуслови и важност консензуса, Зборник Института за српски језик САНУ II, Српски језик и актуелна питања језичке политике, Институт за српски језик САНУ, Београд, 9–25, 2014.

Матовић 2012: Веселин Матовић, Ноћ дугих маказа, Матца српска – Друштво чланова у Црној Гори, Одбор за просвјету и медије, Актив професора српског језик и књижевности – Никшић, Октоих.

Матовић 2013: Веселин Матовић, Ћирилица и латиногорица, Књижевна задруга Српаког народног вијећа, Подгорица – Никшић.

Нехринг 2003: Д. Нехринг, О атрибуту „стандарднојезички“, Ријеч, Часопис за науку о језику и књижевности, IX/1–2, Никшић.

Октоих. Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Никшић 2014.

Остојић 1996: Бранислав Остојић, Колебања у норми српског језика, УНИРЕКС, Подгорица.

Perović 2009 (а): Milenko Perović (intervju), Dnevnik RTCG 1, 10. јул, 2009.

Перовић 2009 (б): дневни лист Дан, 11. јул 2009, 11.

Пешикан 2009: Митар Пешикан, Црногорско име и наше доба (Текст је писан 1989. као приступну ријеч пријему у ЦАНУ), Слово, Часопис за српски језик, књижевност и културу, VI/24, Никшић.

Правопис 2010: Правопис црногорскога језика, Министарство просвјете и науке Црне Горе, Подгорица.

Radulović 2009: Zorica Radulović, Povodom jednog pitanja: Ima li što na crnogorskom?, Riječ, nova serija br.1, Nikšić.

Silić 2010: Josip Silić, Crnogorski jezik. Naučno-metodološke osnove standardizacije crnogorskoga jezika, Ministarstvo prosvjete i nauke Crne Gore, Podgorica.

Службени 2009: Службени лист Црне Горе, бр. 49, Година LXV.

Стојановић – Бојовић 2006: Јелица Стојановић – Драга Бојовић, Српски језик између истине и обмане (социолингвистичка анализа стања у Црној Гори), Јасен, Београд.

Стојановић 2014: Јелица Стојановић, Актуелни процеси у вези са писмом и језиком у Црној Гори – задаци науке и језичке политике, Зборник Института за српски језик САНУ II, Српски језик и актуелна питања језичке политике, Институт за српски језик САНУ, Београд, 151–167.

Чиргић 2009: Аднан Чиргић (изјава), Вечерње новости, 11. јул, 2009. године.

Čirgić – Šušanj 2011: Crnogorski jezik, Udžbenik za drugi razred gimnazije (Adnan Čirgić, Jelena Šušanj), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Podgorica.

Čirgić – Šušanj 2011/2: Crnogorski jezik, Udžbenik za četvrti razred gimnazije (Adnan Čirgić, Jelena Šušanj), Zavod za udžbenike i anstavna sredstva, Podgorica.

Шипка 2006: Милан Шипка, Језик и политика, Београдска књига, Београд.

Шћепановић – Ковачевић 2009: Михаило Шћепановић, Милош Ковачевић (изјаве), Вечерње новости, 16. 7. 2009.

[1] Промјене и резови у Црној Гори врше се против свеукупности бића, како каже наш велики лингвиста Митар Пешикан: „Црногорце и остале Србе везало је много више од поријекла. Сликовито речено – вежу их све светковине, и веселе и невеселе, од Савина и Видова дана…; а одређеније речено − веже их сва историја, и етнологија, и језичка и духовна култура“ (Пешикан 2009: 131).

[2] „Изградња синтетичких нација и модерни регионализам комплементарни су процеси… Стварање нове нације као вјештачког конструкта по правилу прати покушај да се избришу све везе са оном из које је проистекла“ (Вујадиновић 2012: 158).

[3] Crna Gora, Ministarstvo prosvjete i nauke, br.: 01-6432/8, 23. novembar 2007. godine, Podgorica, u potpisu, ministar Slobodan Backović.

[4]„Младићи који су јуче полагали црногорски језик, како би добили црногорско држављанство, прво су се искидали од смеха, кад смо их питали: Је л’ било тешко? Морали су, веле, да на црногорском напишу разгледницу. Било коме. Морали су, даље да прочитају текст и одговоре на питања о томе. Касније су, на усменом, водили дијалог са испитивачима – на црногорском… ’Рекли су нам да полажемо по постојећем правопису, јер нови, црногорски, још није усвојен. Није било нових фонема, језик је исти као онај којим говоримо цио живот’, вели Бојана… Бојана са осмехом вели – црногорски је испитивала… њена професорица књижевности из подгоричке гимназије…“ (Вечерње новости, 9. септембар 2008, 12).

„Пријем у држављанство Црне Горе грађана бивших југословенских република од јуче није условљен полагањем црногорског језика… Он додаје да до стандардизације црногорског језика, кандидати за држављанство који су завршили основну, средњу или вишу школу, као и факултет у некој од република СФРЈ, СРЈ или СЦГ, неће полагати црногорски језик. То значи, да ће кандидати за црногорско држављанство са, рецимо, дипломама из Србије, након кодификације и усвајања правописа црногорског језика, морати да га полажу, иако су дипломе стекли у истој држави и на истом званичном језику као и они са дипломама овереним у Црној Гори“ (Вечерње новости, 24. септембар, 2008, 5).

[5] Дневне новине Дан, 31. октобар 2007, 12. И даље: „Она је (тј. Рајка Глушица) рекла да ’сматра потпуно природним да програм за српски језик и књижевност’ буде преименован у складу са новим Уставом Црне Горе, којим је утврђено да је службени језик црногорски. ’Не желим да се упуштам у полемике, јер ја немам никакве ингеренције да било шта рјешавам о томе. Ресорно Министарство је једино које може да донесе такву одлуку, с обзиром на то да се ради о студијском програму на државном Универзитету’“. Тако је тада размишљала Рајка Глушица, проф. државног универзитета (Дан, 30. октобар 2007, 11).

„Glušica smatra da je jedino dobro rješenje samo jedan studijski program i to Crnogorski jezik i južnoslovenske književnosti. Svoj stav na sjednici Senata, kako je kazala Republici, obrazložila je istorijskim prilikama, navodeći da se svaki put kad su se mijanjale istorijske okolnosti mijenjalo i ime studijskog programa.

Na pitanje da li studijski program za Crnogorski jezik i južnoslovenske književnosti može početi sa radom bez prethodno urađenog Pravopisa i Gramatike, Glušica je odgovorila da će ove dvije značajne knjige za crnogorski jezik biti gotove do septembra“, Republika, 30. maj 2008, 7. (Истицања наша!)

[6] „На овакве и сличне недоумице Бојка Ђукановић, декан Филозофског факултета, одговара да ће катедра за српски језик бити преименована, ’како би се поштовао Устав’ […].’Филозофски факултет је део државног Универзитета и због тога морамо стриктно поштовати државне одлуке, као и нови Устав. Увођењем црногорског језика у службену употребу створени су услови за преименовање Катедре за српски језик и јужнословенске књижевности, односно њено трансформисање како налажу државни акти. О називу ће ипак одлучити колектив и сигурна сам да ће ускоро носити предзнак – црногорски’“ (Вечерње новости, 19. новембар 2007, стр. 17).

[7] „Dekan fakulteta prof. dr Bojka Đukanović izjavila je za ’Dan’ da će pomenuta sednica najverovatnije biti odložena, jer Veće nije dobilo stav Studijskog programa za srpski jezik i književnost. Ona je na pitanje povodom informacija da je Odsek već odlučio, odnosno da je većina od osam članova Veća studijskog programa za srpski jezik glasala protiv, rekla da joj nije poznato da su zauzeli zvaničan stav. Ona je dodala da su ’sve opcije otvorene kada se radi o tome da li će doći do preimenovanja postojećeg odseka, ili će katedra za srpski jezik nastaviti da radi, s tim što bi u tom slučaju bio otvoren i program za crnogorski’. ’Sada ne možemo ništa preciznije da kažemo’, izjavila je Đukanovićeva. Inače, prema tvrdnjama članova fakultetskog Veća, ovo pitanje je na poslednjoj sednici pokrenula prof. dr Rajka Glušica, koja je inače član Komisije za normiranje crnogorskog jezika, formirane da uradi predlog pravopisa. Ona je predložila da se preimenovanje Katedre za srpski jezik uvrsti na dnevni red sednice za sredu 23. aprila“ (Blic online, 23. 04. 2008 – 11:48).

[8] У записнику, између осталог, стоји: „1. …Aktuelna situacija nameće novi korak ka daljoj promjeni naziva ovog studijskog programa s obzirom na činjenicu da je Crna Gora samostalna i nezavisna država (iako tu činjenicu ne mogu prihvatiti pojedini članovi Studijskog programa i Vijeća Filozofskog fakulteta i zdušno rade da ona tj. država postane privremena kategorija sa što kraćim rokom trajanja) a posebno u odnosu na najviši pravni akt države – Ustav u kojem je određen crnogorski jezik kao službeni. Sasvim je prirodno da država koja finansira organizaciju nastave inicira postupak preimenovanja postojećeg studijskog programa u studijski program za crnogorski jezik na državnom Univerzitetu (što potvrđuju dopisi Filozofskom fakultetu od resornog Ministarstva) a posebno što upravo državni organi (Ministarstvo prosvjete i nauke i Vlada) odlučuju o upisnoj politici, o osnivanju ili ukidanju pojedinih studijskih programa… (Истицања наша!)

Savjet za standardizaciju crnogorskog jezika osnovan od Vlade Crne Gore pripremio je za štampu Pravopis crnogorskog jezika i Gramatiku crnogorskog jezika koji će se u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva iz Podgorice uskoro pojaviti (Ово је мај, 2008, а из претходно датог је више него јасно да ни правопис, а поготово граматика, нијесу ни тада ни много касније „припремљени за штампу“, чак нијесу ни „започети“, те је и то још једно подметање, у низу других, Ј.С.).

Poslije veoma argumentovane diskusije oko ovog pitanja svi prisutni su (osim jednog uzdržanog) glasanjem predložili da se: Studijski program za srpski jezik i južnoslovenske književnosti preimenuje u Studijski program za crnogorski jezik i južnoslovenske književnosti. Profesori koji su najavili odsustvo sa sjednice podržali su ovaj predlog…

Članovi Instituta su podržali i predložili Vijeću Filozofskog fakulteta da usvoji nastavni plan Studijskog programa za crnogorski jezik i južnoslovenske književnosti. (Nastavni plan dat u prilogu).

2. Svi prisutni članovi Instituta podržali su inicijativu da se predmet Srpski jezik I i II na nematičnim studijskim programima preimenuje u Crnogorski jezik I i II i usvojili program za taj predmet (program za predmet Crnogorski jezik I i II u prilogu)“, Nikšić, 7. maj 2008. godine (у потпису: Direktor Instituta za jezik i književnost, prof. dr Rajka Glušica). Ово је као „материјал“ (види се колико „истинито“ заснован) достављено Вијећу Филозофског факултета.

[9] Опстанак Студијског програма за српски језик сметао је многима: „Odluku Vijeća Filozofskog fakulteta i Senata Univerziteta komentarisala je profesor crnogorske knjževnosti doc. dr Tatjana Bečanović koja je kazala da je riječ o neprihvatljivom rješenju, koje označava marginalizaciju i nipodaštavanje svega crnogorskog… Na zahtjev Ministarstva prosvjete i nauke (који је, као што смо видјели, према захтјеву министра Бацковића, подразумијевао преименовање Студијског програма за српски језик у „црногорски“, Ј. С.) koji se odnosi na usklađivanje Studijskog programa za srpski jezik i južnoslovenske književnosti sa Ustavom Crne Gore, Filozofski je rekao odlučno, istorijsko Ne!, a kršenje Ustava proglasio za čistu naučnu disciplinu“ (Vijesti, 3. jun 2008, 14).

[10] Функционисање и опстанак Студијског програма за српски језик и књижевност многима је „трн у оку“, у Црној Гори све треба да носи само предзнак „црногорски“: „Вијеће Филозофског факултета у Никшићу донијело је бесмислену одлуку по којој се оснива Студијски програм за црногорски језик и јужнословенске књижевности, али и даље задржава посебни као основни Одсјек за српски језик и јужнословенске књижевности. То се наводи у заједничком саопштењу Црногорског ПЕН центра и Црногорског друштва независних књижевника (ЦДНК). ’Тиме се не само игнорише Устав суверене државе Црне Горе, него и обмањују будући студенти Одсјека за српски језик и јужнословенске књижевности који ће се у Црној Гори завршетком студија наћи у дилеми гдје треба да се запосле’, каже се у саопштењу. Наводи се да у Србији, односно на тамошњим универзитетима, постоји 16 катедара за српски језик и књижевност, и, као у Црној Гори, хиперинфлација је ове врсте стручњака. Посао преименовања Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности у Студијски програм за црногорски језик и јужнословенске књижевност, требало је, на изричит министров захтјев, урадити знатно раније“ (Побједа, 1. јун 2008).

„Uobičajeno je, ali ne i obavezno, da se prvo usvoji plan i program, a potom krene u proceduru osnivanja studijskog programa. Glušica je, međutim, istakla da je i ranije bilo slučajeva kada je Senat dao zeleno svijetlo za osnivanje studijskog programa, da bi se tek potom pristupilo izradi planova i programa… Nakon što je Senat UCG prije deset dana dao zeleno svijetlo za osnivanje novog studijskog programa, Glušica je ocijenila da je bolje bilo preimenovati postojeći. Ona je tada istakla da crnogorski jezik treba da ima prioritet na Univerzitetu, s obzirom na političku realnost i činjenicu da je Ustavom predviđeno da je službeni jezik u upotrebi – crnogorski“ (Vijesti, 10. јун 2008, 10).

[11] „Помоћник министра просвјете Марко Јокић очекује проналажење модела, који ће омогућити да наставници српског језика предају црногорски језик, док, како је рекао, не дипломира прва генерација студената Филозофског факултета… Министар Сретен Шкулетић најавио је прекјуче да ће од наредне школске године основци и средњошколци учити црногорски језик по новом програму и уџбеницима… Он (тј. помоћник Јокић, Ј.С.) наводи да не може дати било какве прецизне информације о начину на који ће се можда дошколовавати наставници који су завршили српски или српскохрватски, како би могли предавати црногорски језик, све док Савјет не заврши започети посао… Без обзира на све, нијесу превелике разлике међу језицима, тако да ће и та проблематика бити регулисана у ходу. Разлика је у нормирању језика, а претпостављам да ће министарство наћи начин да то питање ријеши. Једна од опција је да се полаже нека врста диференцијалног испита, када је у питању област језика… За студенте програма за црногорски језик, ти уџбеници ће бити проширени и свеобухватнији, наводи Татјана Бечановић’“ (Дан, 28. октобар 2008, 11).

[12] Изјава Филипа Вујановића, предсједника Црне Горе, Дан, 2. март 2012. године, 3.

[13] Према разним изјавама, које су се могле срести по медијима, овим је постигнута „равноправност између црногорског и српског“. Између власти и опозиције у Црној Гори постигнут је у Подгорици 08. 09. 2011. године „Politički dogovor o pojedinim pitanjima koja se tiču evropskih integracija Crne Gore“, а „договор“ се у највећем дијелу односи на измјене члана 11 Општег закона о образовању, а у дијелу који се тиче језика, па у članu 3 стоји: „Nastava se u ustanovi izvodi na crnogorskom jeziku; Imajući u vidu istu lingvističku osnovu nastava se u ustanovi izvodi i na srpskom jeziku kao jeziku u službenoj upotrebi; Poštujući prava manjinskih naroda nastava u ustanovi izvodi se i na bosanskom, albanskom i hrvatskom kao jezicima u službenoj upotrebi; Ministarstvo nadležno za poslove prosvjete urediće bližim propisom jedinstven nastavni proces… Član 4. Polazeći od Ustava Crne Gore, koncepta građanske države, a imajući u vidu istu lingvističku osnovu crnogorskog i srpskog jezika, nastavnim planom i programom obezbjeđuje se nastava iz predmeta sa nazivom: crnogorski-srpski, bosanski i hrvatski jezik i književnost iz koga se u tom nazivu i dobija ocjena. Tokom školske 2011–2012. godine, nastava će se dominantno naslanjati na nastavni plan i program dosadašnjeg predmeta maternji jezik i književnost, uz dopunu sadržaja koji će obezbijediti izučavanje specifičnosti maternjih jezika. Ministarstvo prosvjete će u cilju izrade trajnog nastavnog plana i programa ovog predmeta, radi početka primjene u školskoj 2012–2013. godini, formirati posebnu komisiju od eksperata za sva četiri jezika. U slučaju potrebe Ministarstvo će se Evropskoj komisiji obratiti za pomoć. Učenici će u slučaju različitih administrativnih potreba u Crnoj Gori ili inostranstvu biti u prilici da na lični zahtjev dobiju potvrdu koja potvrđuje poznavanje službenog, odnosno maternjeg jezika, u slučaju da nije isti“ (Дневни лист Дан, 9. септембар: 3).

[14] Међутим, већ годинама у Црној Гори званична политика ради на разградњи суштинског, и одрицању од вриједности, па се, и поред свега тога, власт труди свим механизмима да не буде ни формалне равноправности, „равноправности“ у пракси. Свједоци смо томе – у свим сферама. За многа документа, која треба да попуне или потпишу, грађани могу од опција да се опредијеле између „црногорског“, и нпр., енглеског (што, нажалост, често буде „спасоносно“ рјешење за оне који „не знају“ црногорски), – а нема могућности да одаберу опцију – српски језик.

Наравно, о било каквој суштинској равноправности не може се говорити, јер српски језик има историјску заснованост, континуитет и препознатљивост, богато духовно и културно насљеђе, језик је према свим лингвистичким и историјским критеријумима, са препознатљивим и стабилним стандардом и нормом, – и није политичко-идеолошка пројекција.

[15] Засигурно је тешко, односно немогуће, наћи уџбенике са толико дублета као што их има у овим уџбеницима, који су препуни косих црта, што дјецу (уз ионако компликован образовни систем) додатно збуњује и оптерећује. Досљедно су заступљене „родно сензитивне форме“ (раздвојерне косим цртама): примијетио/примијетила си…, учио/учила си...; одредити са другом/другарицом из клупе; сам/сама разврстај гласове; корисник/корисница националне банке… Потом, у потпуности је спроведен принцип (како га назваше) „најшире могуће дублетизације“ (тј. за оне који хоће и даље да остану писмени, као и за оне који неће!? – мада су као први стављени ови други облици), уџбеници су препуни дублета и нових слова…: Та ђеца/дјеца (са поремећајем у говору) не изговарају велики број гласова; ђе/гдје је настало репрезентативно дјело Животопис зетског кнеза Владимира; Дат је разговор између ђеда/дједа и унука; ђеца/дјеца и странци који уче црногорски; овђе/овдје је поменуто…; Тих језика има свугђе/свугдје; име које се даје ђетету/дјетету може одредити њихову судбину; у њој ће глумити ђеца/дјеца, чуће се ђечије/дјечије пјесме; постоји с’еверозападна/сјеверозападна скупина црногорских говора; глагољица не подс’ећа/подсјећа ни на једно друго писмо…; с’ети/сјети се шта си у претходном разреду учио/учила…; сачините подс’етник/подсјетник...; Ако је глас звучан ос’етиш/осјетиш јако вибрирање; уза С’еницу/уз Сеницу; Стари словенски текстови су писани на кожи, телећој или коз’ој/козјој И из оваквих уџбеника, управо, данас уче дјеца (ђеца!!!) у Црној Гори!?

[16] Довољно је то илустровати само понеким примјером, – треба упоредите имена, нпр.: Свети Сава, Доментијан, Теодосије, народне пјесме косовског циклуса, краљ Никола Петровић, Миодраг Павловић, Матија Бећковић, Момчило Настасијевић, Милорад Павић, Бранимир Шћепановић, Жарко Команин, итд., којих више нема у школским програмима, као и: Његош, Стефан Митров Љубиша, Бранко Радичевић, Бранко Ћопић, Васко Попа, Десанка Максимовић, итд., којима је смањен обим у школским програмима…, са новим именима, нпр., Слободан Вукановић, Спасоје Лабудовић, Драгана Кршеновић–Брковић, Чедо Вулевић, Љубомир Ђурковић, Јово Кнежевић, Блага Журић, Ђорђина Радивојевић, Шукрија Панџо, Сунчана Шкрињарић, Шимо Ешић, Ратко Зврко, Ениса Османчевић Ћурић, Назми Рахмани, Вељко Радовић…, итд., који су сада заступљени у уџбеницима (О овоме детаљно и аргументовано у: Веселин Матовић 2012).

[17] У пресуди се каже: „Из одредаба члана 13 Устава којима је прописано да је службени језик у Црној Гори црногорски, да су ћирилично и латинично писмо равноправни и да су у службеној употреби и српски, босански, албански и хрватски језик, не произилази уставноправно допуштење законодавцу за успостављање другачијег правног положаја службеног језика и осталих језика у службеној употреби, у било којој области па ни у процесу општег образовања у државним установама, односно конкретног уређења извођења наставе на тим језицима“. И даље: „Уставни суд је утврдио да је законодавац прекорачио границе уставних овлашћења, јер је поред обавезе извођења наставе на црногорском језику непосредно установио обавезу извођења наставе у установи на једном од језика у службеној употреби – српском“, те да је тиме: „дерогирао уставно начело о црногорском језику као једином службеном у Црној Гори“, итд. (Матовић 2014: 144).

[18] „Помоћник министра просвјете и науке Ћазим Фетаховић казао је јуче ’Дану’ да се очекује да до почетка наредне школске године, односно за осам мјесеци, буде завршен правопис и граматика црногорског језика, који ће постати саставни дио јавно важећих образовних програма у установама васпитања и образовања’. Он је појаснио да је ’Министарство просвјете, након комуникације са Универзитетом и неким другим институцијама, упутило Владин предлог за формирање Савјета за стандардизацију црногорског језика’, чији су чланови именовани на прекјучерашњој сједници…

Професор Филозофског факултета и замјеник новоформираног Савјета др Рајка Глушица, рекла нам је да не жели да говори о томе, као и да је ’једино важно да тај посао одрадимо поштено, квалитетно и научно. Стандардизоваћемо оно што већ имамо, без гледања на остале. Очекујем да ћемо почети са радом врло брзо, јер је то ургентно. Вољела бих да нас оставе да на миру радимо свој посао’, кратко је казала Глушица“ (Дан, 26. јануар 2008, 11).

[19] „Владин Савјет за опште образовање, којим предсједава професор и нови декан никшићког Филозофског факултера Благоје Церовић, разматраће Предлог правописа савременог црногорског језика са правописним речником… Агенција МИНА објавила је да је предсједник Савјета за стандардизацију црногорског језика Бранко Бањевић јуче доставио Министру просвјете поменути предлог, али није наведено ко ће разматрати тај документ, Савјет за опште образовање или посебна Комисија, која ће их након тога прослиједити Влади… Члан Савјета за стандардизацију Аднан Чиргић саопштио је да Предлог садржи седам правописних начела која су одбили да потпишу три члана тог тијела, Игор Лакић, Зорица Радуловић и Татјана Бечановић…“ (Дан, 29. август 2008, 11).

[20] О „7 начела“ које је усвојио „Савјет за стандардизацију“ могли смо се информисати преко средстава јавног информисања (видјети, нпр., дневне новине: Дан, Vijesti, Политику, 29. 08. 2008).

[21] Након прецизних и научним параметрима спроведених анализа, поредећи стање у народним говорима (с обзиром на распростирање језичких изоглоса) и онога што „доноси“ нови Pravopis crnogorskoga jezika (у складу са постављеним начелом „аутохтоности“), Ана Јањушевић закључује: „Иоле упућен читалац примијетиће да је Црна Гора оштро подијељена на млађу штокавску зону (источнохерцеговачки дијалекат), коју одликује четвороакценатски систем, и зону старијих штокавских говора, у којој су најчешће присутна два акцента. Да ли то онда значи да становници јужног и сјевероисточног дијела Црне Горе, који и у званичној комуникацији користе стари двоакценатски или троакценатски систем, нису ’аутохтони црногорски грађани’“ (Јањушевић–Оливери 2011: 110).

[22] Дијалекатска слика о распростирању ових гласова, прецизно и јасно је представљена даље у раду М. Јовановића: „Пратећи образовање гласова с’ и з’ од група сј и зј – по новом и најновијем јотовању – на пространом појасу ијекавских говора, које смо нашим истраживањима захватили (од говора Баније и Кордуна, те говоре Босанске крајине, на западу наше језичке територије, до говора села Горобиља код Ужичке Пожеге, у централном дијелу западне Србије) наишли смо на бројне подударности које су много примијетније него разлике“ (Јовановић 2011: 193). Дакле, показује се да ови гласови нијесу никаква „аутохтона црногорска специфичност“, захватају много шири простор, а, уз то, неједнако захватају и говоре данашње Црне Горе („групе сје и зје [посебно сје] у приморским говорима су много стабилније него што би се, према стању у говорима окружења, очекивало. С друге стране, у говорима Дубровника и Цавтата, за разлику од сусједног конаваоског говора, јотовање спираната с и з потпуно је непознато. Други црногорски говори, заједно са говорима источне Херцеговине, а готово у истом степену и са говорима србијанског Полимља, дио су појаса у којему су јотовања најизразитије заступљена. У новопазарско-сјеничким говорима све чешће јављање екавског рефлекса јата умногоме је прерадило његову основну ијекавску структуру, па се може рећи да се ту у употреби гласова с’ и з’ већ може сматрати мјестимичним појавом“ (Јовановић 2011: 192).

[23] „On je kazao (тј. Бањевић, Ј.С.) da su članice Saveta Rajka Glušica i Zorica Radulović u poslednjem trenutku odustale od pravopisa koji je već bio usaglašen i saopštile da će ponuditi svoju verziju tog udžbenika. ’Nije, međutim, reč ni o kakvoj njihovoj verziji Pravopisa već o postojećem u koji su one unele izmene koje su protivne propisanim načelima’, tvrdi Banjević. On je ocenio da je očigledno da neki članovi Saveta ’smatraju da normiranje crnogorskog jezika znači prepisivanje Pravopisa srpskohrvatskog ili srpskog jezika’. ’Pitam ih ko bi to mogao da ovlasti kodifikatore jednoga jezika da prisvajaju nasleđe drugoga jezika kao svoje’, rekao je Banjević“ (Danas, Podgorica, 30. avgust 2008).

„Пре два дана, председник Савета Мирко Бањевић, који је уједно и председник Матице црногорске, доставио је Министарству просвете предлог новог правописа црногорског језика којим је, између осталог, предвиђено досљедно поштовање јекавског јотовања, што претпоставља и проширење азбуке за две нове графеме ’ś’ и ’ź’, настале стапањем сугласника ’сј’ и ’зј’… ’Не постоји званична верзија правописа црногорског језика, а документ који је Бањевић без сагласности Савета послао, представља ону верзију за коју Савет није гласао, и која, као таква, не може бити ни разматрана од надлежних у министарству’, тврди Лакић (члан Савјета, Ј.С.) у саопштењу за јавност“ (Дневни лист Политика, 31. август 2008).

[24] „’Veoma se vješto miješaju Načela za pravopis sa samim tekstom Pravopisa. Načela je potpisalo deset članova Savjeta, među kojima i ja, pod uslovom da se najspornija 4. tačka (normirati produkte ijekavskog jotovanja: ć, đ, ś, ź) riješi dubletima. U suštini, ostalih šest pravopisnih načela nijesu sporni… Kako su ona sprovedena u tekst Pravopisa, to je drugo pitanje. Najviše je zasmetalo to što su se produkti ijekavskog jotovanja propisali u najvećem broju slučajeva kao jedini ispravni oblici (s‘utra, s‘ever, velepos‘ed, preds‘ednik, preds‘edništvo, predos‘ećaj, s‘eta, s‘etiti se, s‘etnost, os‘ećajan, os‘etljiv, os‘enčiti, đetinjast, poćernica, poneđeljak, ovđe, onđe, ućerivač i niz drugih) i naravno glas ź’, kaže Glušica, profesorka opšte lingvistike na Filozofskom fakultetu u Nikšiću…

Glušica smatra da je današnji govornik crnogorskog jezika ’obrazovana osoba koja se neće lako odreći pravopisnih navika naučenih kroz višegodišnji obrazovni sistem’. ’Treba shvatiti da je crnogorski jezik: sjutra i s‘utra, đevojka i djevojka, s‘ednica i sjednica, predsjednik i preds‘ednik. Jedna forma je nastala u narodnim govorima a druga je došla sa standardom, obje su naše crnogorske jer ih podjednako koriste crnogorski govornici. Koja će prevagnuti u budućnosti, vidjećemo. Dajmo objema pravo na život. Ne smijemo nijednu isključivati. U situaciji u kakvoj je danas crnogorski jezik dubleti su najbolje rješenje. Pokrivaju sve govornike i niko ne može biti ugrožen’(Истицањa наше!)“ (ELEKTRONSKE NOVINE, Objavljeno: 01. 09. 2008. 15:09, PRAVOPIS I GRAMATIKA VEĆ POSTOJE. Izvor: www.politika.rs).

[25] „Савјет за стандардизацију црногорског језика, на челу са професором Бранком Бањевићем (основан у јануару 2008. године), предао је министарству 30. августа први предлог правописа. Ова верзија је предложена са седам начела и три нова гласа. С тим се нијесу сложила три члана Савјета… због чега је послије пет мјесеци услиједило слање два предлога, први са 31, а други са 32 слова. Предлог са 31. словом предвиђа и могућност коришћења дублета (Истицање наше!), па би, према њој, примјера ради, било правилно рећи ђевојка и дјевојка“ (Дан, 11. јул 2009: 11).

[26] „Сарадник у настави на Филозофском факултету у Никшићу и један од аутора правописа црногорског језика Аднан Чиргић отказао је ангажман на тој универзитетској јединици… Чиргић у писму тврди да је један од разлога његовог одласка чињеница да је шефу Студијског програма за црногорски језик и књижевност Рајки Глушици ’дозвољено да, умјесто закона, сама спроводи кадровску политику према личним симпатијама и идеолошкој концепцији којој припада… Моја је кривица што сам сачинио радну верзију Правописа црногорскога језика који је експертски тим после редактуре прихватио за први службни правопис’“ (Дан, 16. септембар 2009, 11).

[27] Gramatika crnogorskoga jezika (Autori: Adnan Čirgić, Ivo Pranjković, Josip Silić), Ministarstvo prosvjete i nauke Crne Gore, Podgorica 2010. „Gramatika crnogorskoga jezika proglašena je službenom Rješenjem Ministarstva prosvjete i nauke Crne Gore, br. 01-2571/4 od 5. jula 2010. godine“, стоји у подлистку.

[28] Правопис црногорскога језика (Редакцијски одбор: др Миленко А. Перовић, предс’едник Експертске комисије, др Јосип Силић, члан Експертске комисије, др Људмила Васиљевна, члан Експертске комисије, др Аднан Чиргић, Јелена Шушањ), Министарство просвјете и науке Црне Горе, Подгорица 2010. На другој страни стоји написано: „Правопис црногорскога језика проглашен је службеним Рјешењем Министарства просвјете и науке Црне Горе, бр. 01–2884 од 30. јуна 2010. године“.

[29] У уторак, 24. августа 2010. године (str. 13), појавила се у дневном листу Pobjedа реклама (илустрована фотографијама и у бојама) сљедећег садржаја: „BESPLATNO. Svim čitaocima dnevnog lista ’Pobjeda’ 27. avgusta na poklon knjiga: CRNOGORSKI JEZIK. Knjiga autora Josipa Silića. Izdaje Ministarstvo prosvjete i nauke Crne Gore, predstavlja naučno-metodološke osnove standardizacije crnogorskog jezika. ’Moramo podśetiti na to da je norma, kao i standardni jezik kojemu pripada, društvena institucija. Nju utvrđuje društvo, a ne pojedinac. Norma bira i vrednuje. Ona odlučuje o tome koji će organski govor i što iz njega uzeti kao osnovicu standardnog jezika…’ (Autor). Na kioscima 03. septembra možete kupiti ’Gramatiku crnogorskoga jezika’ po cijeni 4,99 E. Desetog i 17. septembra biće u prodaji po istoj cijeni i ’Pravopis crnogorskoga jezika’“. Мислимо да овоме коментар није потребан. Изгледа да је једино „принцип комерцијализације“ (и банализације) задовољен (а трафике су, заиста, биле најадекватнији начин)!

[30] „Morfem -amo znači ’smjer kretanja’, morfem -uda ’prostor kretanja’, a morfem -đe (i morfem -u i -tu) ’mjesto’… Na pitanje Kamo? odgovor je uz ja Ovamo., uz ti Tamo. i uz on Onamo. Na pitanje Kuda? odgovor je ja Ovuda., uz ti Tuda. i uz on Onuda. Na pitanje Đe? odgovor je uz ja Ovđe., uz ti Tu. i uz on Onđe…. Uz konkretna pitanja i odgovore to izgleda ovako: (Član ja pita člana ti) Kamo ideš? – (Član ti odgovara) Tamo… (Član ti pita člana ja) Kamo da idem? (Član ja odgovara) Ovamo… Na pitanje člana ja Đe se to događa? član ti odgovara ili Ovđe. ili Onđe…“, образлаже се у Metodološkim osnovama (Silić 2010: 24).

[31] „Уводе као заштитни знак две нове ’фонеме’ – с’ и з’ – не знајући да то уопште нису фонеме, већ дијалекатске варијанте постојећих фонема у српском књижевном језику (сј, зј). Када бисмо ишли њиховом логиком, онда би црногорским језиком говорила сва Херцеговина и знатан део Босне, скоро сва западна Србија, као и цео простор зетско-рашког говорног типа, од Бара до Студенице“ (Шћепановић, Вечерње новости, 16. 7. 2009). И даље: „То је једини језик у коме се не зна шта је глас, а шта фонема. Како направити правопис за такав језик“, Милош Ковачевић (Вечерње новости, 16. 7. 2009).

[32] „Иновација црногорске абецеде, односно азбуке лингвисички је неоправдана, пошто гласови с’ и з’, који се јављају не само у црногорским него и свим осталим штокавским говорима са ијекавским изговором, не могу имати статус фонеме, како због с муком нађених дистинктивних парова, тако и због оскудног броја лексема у којима се јављају“ (Јањушевић–Оливери 2011: 119).

[33] Таквих је изузетака било неупоредиво мање у вријеме Вука Стефановића Караџића, али се он, ипак (осим што никад није био на становишту да дио језика као система буду, и могу бити, гласови с’ и з’) опредијелио за облике дјевојка, тјерати… који су се (осим што их је чуо у појединим областима) много боље уклапали у систем. Иако се често наводило да се Вук опредијелио за ове облике зато што их је чуо у једном дијелу говора, ипак је (као и за употребу х) на прихватање ових форми утицао и критеријум, како налазимо код Вука, „опћените правилности“. (О овоме више у прилогу о Вуку Караџићу).

[34] Правила тзв. „дублетних облика“, нијесу правила, него носиоци хаоса и пометње у језику, те су у пракси непримјенљива. Можемо претпоставити како би примјена овог „правила“ изгледала у наставном процесу. Када су у питању дублети обавеза је говорника (наставника, ученика) да се опредијели за један тип и досљедно га се држи у одређеној ситуацији. (Тако је у говору, а поготово у писаној форми). Значи, уколико би се неко одлучио за један тип, требало би да употребљава: сјутра, тјерати, дјевојка, изјести, цјелокупан, тјелесни, дјелови, дјелић, тјеме, сјенка…; а у другом случају: ћерати, ђевојка, из’ести, с’утра (да ли и ћелокупан, ћелесни, ђелови, ђелић, ћеме, ћелохранитељ, с’енка, ос’ећај…?!). Дакле, замислите учионицу у којој ће једно дијете говорити једно (али досљедно: истјерати, сјутра, дјелић), друго дијете друго (ишћерати, с’утра, ђелић), наставник један (нпр. из биологије) − једно, други (нпр., историје) − друго. Како да ученик (поготово у првом, другом… разреду) схвати шта је правилно, како да наставник одржи концентрацију и испрати „правилан“ говор ученика?! Ако обратимо пажњу на све оне који преко медија покушавају да „(про)говоре“ новим „језиком“ видјећемо да никако не успијевају да „прозру“ шта им је „правилно“: једном кажу с’утра, потом предсједник; једном ђевојка, други пут дјеца…

[35] Подстакнути досадашњим дешавањима у вези са језиком, на Филозофском факултету у Никшићу су убрзо покушали да промијене име наставног предмета Српски језик у „црногорски језик“ на студијским програмима за стране језике, али предлог није успио да добије већину на Вијећу Факултета: „Управа Филозофског факултета у Никшићу намјерава да преименује предмет српски језик у црногорски на готово свим одсјецима, укључујући програме за стране језике и Студиј за образовање учитеља. Уколико прође предлог деканата на августовској сједници Вијећа, када би требало да се донесе одлука након три неуспјела покушаја због недостатка кворума, предмет српски језик изучавао би се од септембра једино на истоименом студијском програму. Група професора са Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности обратила се Сенату Универзитета и ректору Предрагу Мирановићу, које упозорава да би ово рјешење ’представљало дискриминацију студената који свој матерњи језик зову српским’ чиме би била ’прекршена и одузета њихова основна и Уставом загарантована права’… ’Ствари ћемо завршити прво на Факултету, па тек онда саопштити јавности. То је у току и сада се не можемо изјашњавати око тога’, казао је јуче ’Дану’ декан Филозофског факултета Благоје Церовић…“ (Дан, 13. и 14. јул 2010, 11).

[36] Према информацији коју смо добији од колегинице Славке Величкове, ситуација је сљедећа: „Што се тиче статуса језика на Катедри у Пловдиву, постоје три одсека (сектора): 1. Словенска филологија с пољским; 2. Словенска филологија с чешким; 3. Словенска филологија са српским и хрватским (раније − са српскохратским), као и на Софијском универзитету. Обука се изводи на основи српског екавског, а наш лектор, који је из Бањалуке, помаже нам код упознавања студената са (и)јекавским изговором. Претежно наше старије студенте, са 3, 4. и 5. године, упознајемо, као и раније, са постојећим лексичким и терминолошким кроатизмима, углавном на нивоу конкретних текстова“.

[37] Према информацији коју смо добили од колеге Миките Супрунчука, до, отприлике, 1999. године, предавао се на Факултету српскохрватски језик, потом српски језик, с тиме да за србисте постоји додатни курс хрватског језика (отприлике један семестар, око 40–50 часова). Све ове дисциплине предају се на Катедри за теоријску и словенску лингвистику.

[38] „Тиме се још једном експлицитно изјашњава и циљ Rehderoovg стандарднојезичког модела, наиме његова функција да се потврде самосталност и диференцирање (веома) сличних стандардних идиома“ (Нехринг 2003: 33).

[39] „Kroatisti i drugi južnoslovenski filolozi pozivaju se često na pojam standardni jezik, tumačeći njegovo značenje na neispravan način. Budući da je to jedan od ključnih pojmova u njihovoj argumentaciji, a prikazuju ga tako što skrivaju njegova glavna svojstva i pripisuju mu suprotna, potrebno je pokazati kako se on u (socio)lingvistici definira.

Standardni jezik je nadregionalan jezik svih slojeva društva (Stedje 2001: 222). U definicijama standardnog jezika navodi se da on natkriljuje dijalekat i sociolekat (Lewandowski 1990:1069)“ (Kordić 2010: 69).