СВЕТИ САВА И ВУК КАРАЏИЋ – УПОРЕДНА ЦРТИЦА ЊИХОВОГ ЗНАЧАЈА У ИСТОРИЈИ СРПСОКОЈ
Има један дан у години, који се слави по свима земљама српским, као опште-народна слава, и то је дан успомене на светога Саву, то је 14. Јануарије. Од Пеште до Пећи, од Ниша и Тимока до Jадранскога мора, у све четири државе, на које је данас поцепан народ српски, па и по свима државама и варошима јевропским где се само неколико Срба састане, свуда се слави свети Сава. То није светац кога празнује само „прост“ народ, већ и они за које се обично каже да не верују ни у Бога а камо ли у свеце, и они остављају тај дан своје прашњаве књижурине на страну, да славе светога Саву, да искажу ма којим начином своју дубоку захвалност успомени тог великог Србина. У тај дан надмећу се српске цркве с академичким дружинама, грађанским општинама и школама, ко ће боље да прослави светога Саву. Па ко је био тај човек, што му је у народу тако жив спомен после толиких векова? Чим је стекао толику љубав и захвалност и далекога потомства?… Да се покупе све беседе, које су до данас говорене о његовим заслугама по српски народ, изашла би читава књижевност за себе, па опет ја мислим да му досад нико није дао оно место у историји српскога народа, које му доиста припада. То долази од туда, што се код нас историја до последњих дана сматрала као и у осталом свету до скора, т. ј. као прича о томе колико је који народ имао краљева, које кога, убио да би сам дошао на престо, и ко се каквим угурсузлуцима одликовао од осталих госа по милости божијој. Тек у наше доба почиње се историја узимати као што треба да буде, т.ј. као књига о развијању културе човечанске у опште, у којој је побележено колико је која идеја допринела да се унапреди род људски. У таквој историји несу тако назване „историјске личности“ ништа друго до преставници оних идеја што су покретале народе у оно доба кад су они живели, у њој су народи главно, јер само проучавајући њихов прошли живот може да казује како се развијала култура целог човечанског рода. Није дакле ни чудо, што се и у нас тек сада јавља жеља да с таквога гледишта разгледамо, шта је св. Сава, или да га његовим грађанским именом зовемо, шта је Раско Немањић у историји српској.
У оно време, кад је наш народ дошао и настанио се у овим земљама, у којима и данас живи, био је жесток бој међу народима истока и запада. И једно и друго одушевљавала је једна идеја, вера, само што сви беху у оној себичњачкој заслепљености заборавили на језгро своје вере, на љ у б а в, па се међусобно таманише и прождираше рад таквих ситница, као н. пр. да л1 су биле црне или плаве очи у онога који је први казао да су сви људи браћа, и да треба да се као таква љубе и пазе…. Наравно и онда је било непоштених попова, па кад знамо колико они несреће починише у нашем бајаги просвећеном веку, појмићемо колико су жарили и палили по свом ћеву онда, кад још пије било никаквог знања, кад су им се народи морали предати као праве овце своме пастиру (попови и данас не могу другаче да сматрају људе него као стоку коју они чу-вају), кад јадним народима није остајало ништа друго на свету до вере, и кад су попови били неограничени заступници Бо-жији на земљи.
Елем у такве чељусти западе наш народ. С једне стране Византија „та силна царица од два света и три мора,“ а с друге запад са својим папом, пред којим пузе краљеви и цареви као излемана пашчад, и који треба само да једном ноздрвом дуне љутито на некога, па да га одма прождеру, ма он Бог зна како силан госа био. И једни и други хтели би да прогутају тај млад, снажан народ, што очисти „Илирик“ од Авара, и у кога видеше толико животне силе, па да после с подмлађеном снагом нападну на свога противника, и кренуше сва поштена и непоштена средства да се о њега отимају. Уз то ваља да се сетимо какав је географски положај оних земаља које Срби настанише доневши уједно са собом и своје патријархално или боље рећи словенско устројство…. Тај положај беше као наручен за многобројне српске жупе а још згоднији за сепаратистичке жеље српских жупана, који несу много лупали главу да л’ има народа српског и ван њихове жупе, и да л’ што треба заједнички почињати, само ако је њима добро било. Било је до душе међу њима и частољубаца, који су се отимали о „велико“ жупанство, то јест о неко јадно старешинство над свима жупа-ма, и на њих беху особито бацили око и Византија и папа. Њи-хови новци и бургијашења учинише те међу српским жупанима не престајаше крвав рат, који је сатирао цвет снаге народне. Уз то је ваљало народу примити веру хришћанску, а у том ва-жном, у оно време најважнијем процесу по живот кога народа, разуме се да несу Цариград и Рим седели са скрштеним рукама. Тако не прође много а међу Србима беше приврженика четири вере, беше: идолопоклоника, православних, патарена и католика. Осим оног ужаснога грађанског рата, којим жупани растрзаху српски народ, стаде га јести још једна нова болест религиозни фанатизам, који раздели народ на чети ри нова крвничка стана.
То беше критичко доба у животу млађаног народа. С једио стране грдна рана коју му жупани бездушно зледише сваки час да никад не зарасте, но да све више народне снаге испије, а с друге љута ватруштина која га беше бацила у такво бунило, да је сам себе зубима кидао, и сам себи ножеве у срца забадао…
У том опасном тренутку јави се Стеван Немања. Њему припада велика заслуга да је у сред религиозних метежа умео да залечн ону грдну рану својега народа коју му комшије зададоше жупанским рукама, да је умео анархији стати ногом за врат, па избити све зубе њених небројених чељусти. Али он се палијативним сретством послужио да излечи ту рану, па чим се мало уклонио од свог болесника рана се опет отвори… Он се послужио п о л и т и ч к о м ц е н т р а ли з а ц и ј о м, а за ту зверку нема српски народ ни имена, већ у место тога има појам н име слога, а то предпоставља савршену једнакост, и да се свако по вољи може за нешто одлучити – као што врло умесно примећује Ч е д. Мнјатовић[1]). Немања је умео прикупити довољно снаге да ове жупане подчини себи, и да начини од свију жупа јодну, компактну и снажну државу, али он је то све учинио мачем н суровом силом, а не каквом идејом која би неразлучно везала била све провинције у једно цело – па за то чим је уступио своје место Стевану Првовенчаноме, одмах се на ново јављао грађански рат у Србији.
Ја мислим да је Раско Немањић прави основалац српске државе, јер тек он схвати и завлада сувременом идејом својега народа, тек он нађе радикални лек и на рану и за ватруштину, у којој згореваше народ, а то је српска народна црква. С речју „српска народна црква“ нећу да ка-жем да је он основао особиту религиозну секту, него је на на-родном језику почео проповедати суштину вере хришћанске – љубав братску, па је њоме обезоружао не само великога кнеза Вука, који беше устао туђинском помоћу противу брата свога, него је створио тиме, према своме добу, најчвршћу свезу за све жупе и за све партије у своме народу. Чим пропојаше на-родне цркве и манастири, које Свети Сава подиже на све стране у земљи узвишеним песмама о једнакости и братству свију људи, чим стадоше народне школе, које у исти мах с њима подиже Сава, и народна књига пуштати прве зраке знања у густу помрчину и облаке, који до њега притискиваху дух српски. Одмах сваки увиде рад каквих се бесмислица клао с рођеним братом, па сваки похита да се сад што чвршће загрле, да удвојеном међусобном љубављу покају неправду коју су у сле-поћи и бунилу учинише. Тако је Раско Немањић од оног ужасног хаоса у грађанском и душевном животу, у који беше запао народ рад својег незнања и злосрећнога комшилука, начинио најдивнију хармонију, начинио органску целину. С тога ја ми-слим, да Свети Сава није само први просветитељ српски, него прави отац отаџбине, јер тек је његово дело учинило да се могло рећи: доиста има државе српске, у којој је један народ српски и то скопчан у целину не суровом силом централизације, већ једном божанском идејом, братском љубављу и једнакошћу, и свешћу о заједничком језику и отаџбини, свешћу која се све више поче потврђивати књигом, јер као што је познато, Сава је и српску књижевност основао, написавши живот својега оца, и два три објашњења црквенога устава, који је такође израдио.[2] Колико је дубоко схватио Св. Сава шта се и шта добра може учинити у народу хришћанским заведењима показује начин по коме је он устројио цркве и манастире, показује дух који је он умео да улије целоме свештенству српском. „Манастири несу у старој српској држави само пустињице, окићене златом и сребром и шареним мрамором, у које се црнорисци склањају да метанишу и посте – него су школе за омладину, слободне гостионице за путнике, јавни заводи за негу болесника и заводи који у неколико одговарају данашњим сиротињским кућама и бризи полиције о издржавању сиротиње“.[3] А у чему се одликовао тај дух што рекох да га је св. Сава улио својим ученицима и пошљедницима у српској цркви? Тиме што их је научио својему позиву, па га тако заволеше, да несу никад извртали божанске истине хришћанске како би њиховим личним интересима годило, да несу никад ни помислили да се начине господарима као што се то у других народа учини. Њих је Сава научио да је узвишеније бити учитељ народа, да је лепше и достојније притицати му у помоћ на свакој невољи, него испијати му снагу на рачун рана Христових и суза Богородичиних… Па они доиста и осташе најсиромашнији у народу, али сваки је имао да покаже читаву ризницу пожртвовања и добрих дела по народу. То достојно схватање својега позива тако је дубоко ухватило корена у души српскога свештенства, да нас је оно једино спасло у вековима неописаних страдања што после наступише и да се до данашњега дана одржало у свим земљама где Срби живе. Српски је свештеник и данас, при свем том што се може с правом похвалити да је он у својим црквама и манастирима сачувао народност српску кроз толике ужасе и буре које су стотинама година трајале – оно исто што је био за Светога Саве, сиромах тежак, учитељ и лекар народа, његова потпора у свему. Он често и гладује, али он зна да је Христос и живот свој дао за спасење браће своје… На њему често ни пристојне хаљине нема али он се сећа да је први српски свештеник велики кнез за кога Доментијан[4] вели, да му родитељи
„надѣѩниѥ имѣста о нѥмь ѩко царьствовати ѥму на прѣстолѣ отьца своѥго“, па да је он оставио све благостање на краљевском дому баба свога, а нне марећи што му родитељи „даста ѥдинѹ странѹ царства своѥго вь область ѥмѹ и на веселиѥ слѹгамь ѥго“ отишао је у манастир да обуче јадне калуђерске прње.
Ето шта је Раско Немањић у историји српској, и наш научењак радо га назива као и цели народ свецем, јер зна да се том речју не казује какав „чудотвирац“ који је н.пр. обајао не-кога што су му одсекли главу, па му одмах нарасла нова, него велики божански човек, који је својим заслугама за народ учинио да му спомен у њену остане светиња кроза све веке, докле устраје једнога Србина.
После светог Саве иде читав низ краљева, за које знамо како су се отимали о престо, одакле су се женили, како су се упињали да што боље мајмунишу у своме „дворском живиоту“ гордој Византији, с ким су ратовали и т. д. Њих само с тога помињем што су они на својим „дворовима“ накаламили са стране народу српском ону отровну биљку, што нам је на Косову и главе дошла – властелу. Душа ваља, тај чир људскога друштва носио је и онај век собом, али тек су наши красни краљеви много допринели градећи око себе велике чинове и „великодостојнике“ да се властела и у нашег народа рашири и ојача. У то дође и Душан. Он је дојиста био достојан за старешину народа, јер је ослободио српску цркву од свакога грчког уплива, јер је у договору с народом начинио закон за кога правници кажу да се ни данас не би с њиме постидели, а с којим се можемо поносити кад помислимо да га је Душан дао у оно доба, у којем је запад лежао још под дубоким варварством; јер је дао народу установе до којих још ни данас несу дошли неки наши слатки суседи, као што је н. п. Порота; и т. д. Али на несрећу и у народа нашег беше врло јака она слаба страна, која и Французима не да још скинути деспотски са-мар с леђа, а то је она луда жеђ за освајањем, за шупљом „славом“. Она истина начини од Душана „цара Србима, Грцима, Бугарима и приморју“, али после сваког срећног рата ничу привилегије и властела као коров, па тако је и код нас било. Држава се тако рашири да је ваљало градити сатрапе, а они не само да несу хтели после да знаду за тај српски народ и за тог тричавог насљедника Душановог, него стадоше један другог поткупљивати да се само сваки дочепа више власти. Вук Бранковић наших народних песама биће исто тако алегорично схваћен као и Краљевић Марко. Као што овај представаља поштени и јуначки народ српски, који се, јадник, од силне несреће и пропити морао, тако је онај оличена аристрокрација српска која је на Косову упропастила народ свој, јер властела је свију народа издајица, ако само дођу њене „привилегије божјом милошћу“ на коцку…
Не само да је једну половину Савиног дела упропастила властела српска, т. ј. Политичку целину, државу српску, него се она листом истурчи да би спасла своје „привилегије“, па тиме отпоче крњити и душевно јединство Срба. Насташе тешки, грозни векови пуни таквог невештва да надмашују сво-јим ужасом и саму инквизицију запада, јер онамо су мукама морили људе, ал народ не може да умре тако лако као један човек, па су у нас оне исте муке кроз векове трајале. Међу тим док су наш народ распињали на нечувене муке, ишли су остали народи јевропски џиновским корацима напред, како у грађанском тако и у државном животу. Али на њихову несрећу и властела им се са својом старијом сестром, с поповштином, тако оснажила да су њих две згрћале у своје џепове све што су народи крваво зарадили, и у њихово име такве гадости радиле (н. пр. комадфање земаља и народа, с којима су они руковали као са стоком, подпаљивање страсти најгоријем средствима, да би само могли у мутној води ловити и т. д. какве један народ другом ни у сну пожелети не би могао. Тако су деспоти – та најзгоднија оруђа властеле поповштине, – наших комшија, чим опазише да је српски народ само обамрьо, али не умрьо, и да већ почиње по мало долазити к себи (1789, 1804, 1815), употребила све полуге да не даду да се на ново подигне држава српска, јер то оглашује пропаст свих оних зверова што се хране полумртвим или удављеним народима… Али кад се при свем том основа прилично чврста точка за политичку кристализацију српскога народа (кнежевина Србија, онда се они из петних жила успеше да не даду раскомаданом народу да се ду-шевно уједини, у толико више што се у тај мах поче код нас и књижевност будити. Они дакле брже боље нађоше људе – а шта се за паре не налази? – људе који ће свом сопственом народу казивати и учити га да он није један народ, нити да он једним језиком говори, па мало по мало дотераше дотле, да се један српски народ поред политичке поцепаности, подели на: Србе, Хрвате, Црногорце, Славонце, Далматинце, Бошњаке, Граничаре, Херцеговце, Влахе, Шокце, Кршћане, Ришћане, Ркаће, Буњевце и т.д. Уз, то на нашу несрећу, и већина наших првих књижевника, не знајући, па с тога презирући, свој чисти матерњи језик, а васпитавши се у педантичким школама трухлога класицитета, поче писати некаквим наказним „славеносрбским“ језиком, који у народу нико не разумеваше ван њих, те тако осудише народ да не чита и не разуме ништа у својој рођеној књижевности. А и овако је четвртина народа примила била уз католичку веру латинску азбуку, те поче за себе писати особену књижевност за коју нико није разабирао у остале три четвртине. Еле се опет начини у српском народном животу хаос, какав је био пре Немање и Саве, само што му је облик, ало се та реч употребити може, према своме времену. Политички нас поцепаше у четири државе, а у једној од њих још у неколико краљевина; душевно нас растргоше на три религије и две књижевности, од којих је могао разумевати народ само ону што је писаше за једну четвртину његову; преко тога умедоше крвнички завадити и оне који беху остали на једној крајини, с једном вером и књижевношћу, па никоше „династички“ ратови међу браћом – е па да смо весели… – Ја би смео рећи, промозгавши, куд би нас то све одвести могло, да је овога века био српски народ, ако не у већој, а оно за цело у онако истој опасности као што беше поменута из које га је спасао Св, Сава.
У сред те невоље пониче из народа пастирче, које ће га спасти. То је Вук Стефановић Караџић. И он је могао само та-ко избавити свој народ и повести га у напред, ако се угледао на св. Саву, т, ј, ако се успео да појми идеју, која покреће цело столеће његово. И то му пође за руком. Он је одмах, чим је коракнуо у свет, преко границе своје отаџбине, увидео, да је идеја вере свршила своје посланство у историји човечанског развијања, и да је на њено место стала идеја народности. Наравно да му је прво питање за тим било: шта саставља народност којега народа? Његовом бистром духу није требало много помоћи са стране па да сазна да је саставља: језик, народна књижевност, живот и филозофија кога народа. Караџић се загњури у то безгранично и бездано море духа српског па стаде износити драгоцени бисер из његове дубине. Кад се народ српски поче китити тим адиђаром својим за који није ни знао док не роди Вука, просу се око њега така светлост, да га видеше и сазнаше и сазнаше зањ чак и преко Оћеана у Новоме свету, при свем том што је тако мали да га пре тога несу видели ни блиски суседи у Јевропи. Али то није био само драгоцен накит, већ уједно и богат ручак јадној души српској која је четири стотине година умирала од глади, или се хранила мрвицама с туђинског стола. Па како је чудноват тај сто што га је поставио народу своме Вук Караџић! Што се више храни душа српска, што више долази у снагу, то све више хране на том столу, то све неисцрпније његово богаство.
Али да прегледамо подробније све шта је урадио Вук и чим је створио епоху у историји српског народа.
Пре свега, Вук је оборио „славеносербски“ језик и угу-шио зачетак педантичке „високоучения“ у српском народу, па сведе чисти српски језик у правила, и тиме удари чврст темељ народној књижевности, којом се сваки користити може, која је доиста огледало духа народна. На њега дигоше назадњаци чи-таву крсташку војну рад тога реформисања, и Вук се тако ју-начки борио да му идеје продреше у народ кроза све полицајске ограде, које кренуше противници. Осим тога израдио је Вук Србима и органички правопис, какав нема данас ни једна књижевност, за које ја знам.
Скупљањем народних песама и приповедака начини Вук огроман бедем око српске књижевности за све оне класичне, латинске, грчке и немачке облике, који су се давно преживели, а које хтедоше наши „Стихотворци“ „Литерати“ и „Одаџије“ да силом натуку на дух српскога народа. Српска лирика, која је до Вука само чанке лизала по „тезоименитим дановима“ створи се на један пут српска вила која узвишено-просто и с пуно неусиљене природности стаде певати све што је лепо, право, све што је свето срцу српском. Она, што прије Вука ласкаше и лагаше да само дође до своје форинте, постаде сад богиња осветница, постаде гром за за бездушне власнике. Српска прича, која је пре Вука тражила себи слике свуда по свету само не у српској земљи, само не из нашег живота, која је била претоварена „чудествима“, аждајама и вампирима, која је била пуна јунака што су жене и кад несу по романтички у мушком моделу, – на један пут постаде тумач прошлости на-родне, постаде учитељ који не само да учи народ него га и весели, него му и разведрава поносито чело, преко кога је пројурило толико оштрих точкова немилосрднога времена. А у најновије доба почиње наша лепа књижевност и да загледа у невоље нашег данашњег живота и да им тражи лека,. И то је посљедица правца, којим је кренуо Вук целу српску књижевност, и духа који је завладао његовом школом.
Да, Вук је створио књижевну школу, која ће, о томе сам убеђен, довршити велико дело, што га је он почео и толико унапредио, и од кога отрже га смрт. Та је школа његова омладина српска. Небројени су чланови те школе, јер су растурени не само свуда по народу, где му проучавају живот са сваке стране, испитујући му недостатке и потребе, него и свуда по образованоме свету, где скупљају и проучавају све што су остали народи хиљадугодишњим трудом и искуством стекли, како би се и наш народ њима користио, како би се толико унапредио, да може упоредо корачати са својим сувременицима. Па при свем том што та браћа сваки у своме кругу и према својој струци раде, опет их везује један дух, једна мисао, аманет њиховог учитеља: уједињење душевног живота српског, јер знаду да ће после тога политичко јединство као прва последица, само собом доћи. Тај се фаланкс истина тек сад организује и уређује али већ је и до сад показао толико свести и воље за рад, да можемо с поуздањем погледати у будућност. Па чим је показала Вукова школа ту снагу, какве је резултате постигла до данас? Пре свега, почела је ширити све даље и даље у народу Вукову мисао: да у данашње време не сме религија, која се чисто личне савести тиче цепати рођену браћу једнога народа, него да их један језик грли у једну народност, почела је ширити знање и науку, и од ових четрнаест народа, које је Вук затекао, осташе још само Срби и Хрвати, па и они како који дан све више увиђају, да су један народ, који само два имена има, да им је једна књижевност, и ако се двојим словима пише, јер је у обојим један и исти језик, језик српских народних песама и приповедака. Ја несам оптимиста, знам врло добро колико много остаје да се још уради, али ови резултати који су већ постигнути дају нам право да Вука Караџића, који је основао ту школу, ставимо на једнаку висину с Раском Немањићем, јер и он је као год и Св. Сава нашао прави пут к спасењу својега народа. Као год што је дух Расков у српској цркви довршио и чувао његово дело, тако и омладина српска свима силама ради на џиновској згради, којој је ударио темељ Вук Караџић, и ако наши кратки дани не стигну да је видимо готову, прво покољење иза нас доживеће за цело.
Преузето из:
Матица, лист за књижевност и забаву (Нови Сад). – Год. 2, бр. 20 (1867),
стр. 495-497; бр. 21, стр. 517-519; бр. 22, стр. 543-546 и бр. 23, стр. 566-56
[1] У своме чланку „Стеван Немања“ у „Матици“ 1866..
[2] Види: Стојан Новаковић, Историја српске књижевности, у Београду 1867. Стр. 33-34.
[3] Чедомир Мијатовић, у његовом поменутом чланку у Матици 1866.
[4] „Живот св. Симеуна и св. Саве“, на свијет издао Ђ. Даничић. У Београду 1865.