ДУХОВНА ПОМЕТЊА У СРПСКОМ НАРОДУ

Веселин МАТОВИЋ

Зашто су Срби и српска официјелна наука латиницу прихватили као хрватско писмо, тзв. гајевицу (премда Хр-вати никада нијесу имали свог писма), а посебно зашто је оно баш као „хрватско“, потиснуло српско примарно, праотачко писмо – ћирилицу, на цијелом српском језичком простору, српска наука ни до данас није до краја разјаснила. Међутим, без јасног и научно утемељеног разјашњења те можда најкомплексније забуне у новијој српској културноj историји, које би обухватило све њене аспекте (и политички, и историјски, и етички, етнопсихолошки итд.), и његове уградње у образовни систем, процес латинизације у српском народу, који га неминовно води у националну амнезију, тј. губитак историјског памћења и самозаборав, не може бити заустављен. Наиме, све док ђаци и њихови учитељи у српским школама: у Србији, у Републици Српској, у Црној Гори, и свуда гдје има српских школа, не буду разумјели зашто је 14 бјелопавлићких учитеља 1916. године било спремно да зарад од-бране употребе ћирилице у црногорским школама стане пред стрељачки строј и шта су они тиме поручили свом и свим будућим покољењима – никакве административне мјере за њену заштиту (за које се залажу неке организације и политичке странке), ни устави, ни закони, не могу много помоћи. (Поремећаји у менталитету народа, као и појединца – а овдје је управо ријеч о таквој појави – могу се произвести, али тешко и исправити административним мјерама.)

Обнова свијести о ћирилици као националном писму и темељу националне културе у српском народу значила би и његов темељан национални препород – поновно васпостављање разореног „народног карактера“. Тиме би српски народ опет постао свјестан себе и својих вриједности. А то је могуће постићи само кроз образовни систем и културне институције.

  1.  Дилеме нашег времена

Срби, етнички Срби, данас, чак и неки мислећи љу-ди (научници и ствараоци, па и поједини лингвисти) кажу – свеједно је писали ћирилицом или латиницом, с тим што је латиница данас писмо модерне науке и културе, „универзално“ писмо, без кога је незамислив живот савременог човјека, а ћирилица то није. Затим истичукако је латиница у тзв. ери интернета, неупоредиво функционалнија од ћирилице, да нам је неопходна због страних језика, математичких формула и научних симбола, интернета, итд., те да се ћирилицом може писати само српски, а српски може и латиницом. У ствари, иако прагматична и ло-гична у први мах, ова аргументација није довољно убједљива и не даје одговоре на низ питања.

Прво, да је свеједно да ли се Срби служе ћирилицом или латиницом, зашто би им се толико пута забрањивала ћирилица, зашто би се све до јуче спаљивале ћириличне књиге, зашто би се уништавале библиотеке у којима се оне чувају, зашто би се данас сузбијала употреба ћирилице у Црној Гори, тј. зашто је латиница тамо одједном, то-ком посљедњих десетак година, постала примарно („др-жавно“) писмо, заправо писмо тзв. црногорског језика? Зашто, рецимо, Српска православна црква, као освједочени чувар српског националног, културног, језичког и ду-ховног идентитета, никада није прихватила латиницу? И обратно: зашто Римокатоличка црква на српском језичком простору не прихвата ћирилицу? Зашто Руси, Бугари, Македонци, чувају своје ћирилице? (Руси чак и законом по коме онај ко жели да су му назив и реклама фирме ис-писани латинским писмом мора да плати већи порез.) И зашто се древни јеврејски народ, „послије двије хиљаде година лутања, вратио данас азбуци законодавца Мојсија, која је писана двије хиљаде година прије Христа, и данашња дјеца у Израелу најприје се науче да пишу том својом азбуком? И на свакој раскрсници и путу у Јерусалиму, у Израелу наћи ћете натпис на том древном језику и тим тешким али толико битним писмом за судбину једног народа, и за чување његовог историјског памћења“ (Ам-филохије 210, 81). И зашто би више од четири стотине го-дина прелазак на латинско писмо међу Србима био знак унијаћења, а данас то није? Много је тих „зашто“ на које би требало да одговоре Срби којима је свеједно служе ли се латиницом или ћирилицом, или пак који се радије опредјељују за латиницу. С друге стране, ако су већ све књиге које су Срби током 20. вијека штампали латиницом, уведене у међународне библиотечке регистре као да су штампане хрватским језиком, шта ће бити за 20, 30 или 50 година? Како ће се у тим временима национално идентификовати њихови аутори, и хоће ли се тада знати да су те своје књиге Срби писали српским језиком, и хоће ли се оне рачунати у српско културно насљеђе или у хрватско, и, на крају – хоће ли се знати јесу ли их писали Срби или Хрвати?

 Кад би писмо, ма које писмо, било само формалан, и неутралан, графички лик (аналогон) језика, и када ди-лема ћирилица или латиница не би била од суштинског значаја за чување како језичког, тако и духовног и националног идентитета међу Србима, односно – да, кроз више-вјековну историју, прелазак Срба на латинско писмо није био највидљивији знак њиховог конвертитства – онда би се можда и могло казати: свеједно је писали ћирилицом или латиницом. Али, као што знамо, ствари не стоје тако. Прелазак с једног писма на друго можда, сам по себи, не може изазвати промјену менталитета, карактера, културе и духовности народа, али је сигурно знак да је до те промјене већ дошло или се таква промјена жели остварити. Црна Гора је управо најбољи доказ за то. Свој нови, у ос-нови антисрпски и антиправославни, тј. антиисторијски, идентитет она гради на латиници, и то би требало да буде посљедња опомена свим Србима да се добро замисле прије него што кажу да им је свеједно писали ћирилицом или латиницом.

Друго, једно је учење страних језика, с њима и њи-хових писама, а друго напуштање сопственог писма. Стране језике и њихова писма уче и тако се културно и духовно обогаћују сви народи свијета: и Грци, и Арапи, и Руси, и Јапанци… Уче и усвајају и математичке формуле и симболе, али због тога не напуштају, као ми, своја писма, нити штампају своје књиге, уџбенике и новине туђим писмима. Али чувајући своја писма, видимо, баш не заостају за нама ни у науци, ни у култури, ни у технологији. Није, дакле, проблем у познавању латинице, или било којег другог писма, напротив – то је добро и корисно (ла-тиница је одавно постала дио наше културне баштине којег се не можемо и не смијемо одрећи), него је наш про-блем у напуштању ћирилице, које неминовно води нашем однарођавању и отуђењу од сопствених културних, духовних, па и моралних вриједности. А то се најмање ради због научних или виших културних потреба. Управо је обратно: то је израз незнања и културне неизграђености, лакејског карактера и комплекса ропског менталитета, уколико није идеолошко-политичко завођење, интерес разних центара моћи, па и завјера, ако баш хоћемо. Шта је друго до одређена врста завјере форсирање латинице у Црној Гори као, наводно, писма новопромовисаног, чисто политичког, црногорског језика?[1] И даље: ако један по-луписмени трговац или кафеџија истакне назив свог ду-ћана на латиници, ради ли он то из научних и каквих ви-ших културних побуда, или из неких других потреба и због неких других мотива? Или ако вам преко ноћи промијене лого на државној телевизији, или вам једног јутра новине које сте деценијама читали на ћирилици, освану штампане латиницом, је ли то потреба науке и културни искорак, или је то, ипак, нечији идеолошко-политички интерес?

Треће: за разлику од, на примјер, неких словенских и других народа који су прихватили латиницу, наша историјска стварност је друкчија. Ти народи су латиницу прихватили с католичењем, у времену њиховог духовног формирања, као што су Срби у истом том времену прихватили ћирилицу. Од тада је она, као и српски језик, постала одредница нашег народног и духовног идентитета, „темељ одржања нашег народног карактера“, како ка-же митрополит Мојсије Путник, а иза њеног потискивања увијек је стајала, а тако је и данас, одређена идеологија и нечија политика, превасходно – како је већ речено – прозелитизам Римокатоличке цркве, који се у нашем времену, у картезијанско-протестантској кореографији, и мими-крији, на свјетској политичкој позорници појављује као идеологија тзв. новог свјетског поретка и евроатлантских интеграција.

(Ако и ми једног дана у потпуности пређемо на ла-тиницу, што није немогуће, можда тај моменат није ни далеко, уколико се процес њене фаворизације међу Срби-ма настави темпом из друге половине 20. вијека, и ми ћемо једног дана бити такав примјер и доказ социолингвистици да писмо није одредница народног идентитета.)

Ћирилица за српски народ има посебну симболичку вриједност, исто као што и за друге народе имају њихова писма: грчко, арапско, јеврејско, кинеско, јапанско, али којих се ти народи, као препознатљивих знакова свог идентитета, никада неће одрећи.

Случај са турским и румунским народом, који су се наводно одрекли својих традиционалних писама, није адекватан примјер којим се доказује супротно. Арапско писмо, којим су се Турци служили све до 1928. године, када су присилом Кемала Ататурка, прихватили латинско писмо, није било турско изворно писмо, нити је одговарало гласовном систему турског језика. Исти је случај и са Румунима, који су умјесто туђег црквенословенског језика и ћирилице, 1865. увели као књижевни свој језик и, као и остали романски народи, њима адекватну латиницу (Маројевић 1991: 26). И једни и други, дакле, прије преласка на латиницу, нијесу имали своја него су се служили туђим писмима, па, према томе, та писма нијесу ни била одреднице њиховог идентитета.

И четврто:да писмо може бити најважнија детерминанта националног, културног, па и вјерског идентитета исто као и језик, а некад и прије језика, показују данас сви простори некадашњег српскохрватског језичког заједништва. Ако, рецимо, сретнете двојицу Загрепчана, по језику никако нећете утврдити који је међу њима Хрват, а који Србин, али ако вам напишу своја имена на кафанском рачуну, знаћете макар да је онај који се потписао ћирилицом несумњиво Србин. То је још израженије у Цр-ној Гори, будући да у Хрватској од давнина велики број Срба користи латиницу као своје писмо. Али ако вам се у Подгорици неко потпише ћирилицом, тај вам је скоро све о себи рекао: будите сигурни да тај није национално Цр-ногорац, да не „говори“ тзв. црногорски језик, да је вјерник Српске православне цркве, да је опозиција постојећем режиму, да се никада неће помирити с отимањем Косова, да је антинатовац и „европски скептик“, итд. Они који се потпишу латиницом, макар у седамдесет посто случајева, Црногорци су, језик којим говоре зову црногорски, атеисти су или сљедбеници тзв. Црногорске православне цркве, лојални су режиму.

Напокон, ћирилицом се српски народ уписао међу цивилизоване (словесне) и историјске народе Европе и свијета, и њена историја је историја његове хиљадугодишње борбе за опстанак, како се и каже у образложењу оставке бјелопавлићких учитеља: „ћирилица је српска историја“. Њено напуштање значи прекид са националним, културним и духовним идентитетом, одрицање од свог културног насљеђа, насталог у кругу византијско-православне цивилизације, па отуда и оних етичких и животних начела и вриједности својствених тој цивилизацији, начела која су током историје била и остала основна дјелатна и покретачка сила у српском народу. За та начела и те вриједности, надограђујући их према сопственом карактеру (уму и срцу), потребама и животним околностима, српски народ је живио и умирао, а нигдје, чини се, с таквом горљивошћу као у Црној Гори, захваљујући, свакако, и светосавско-лазаревском надахнућу својих духовних вођа, посебно из династије Петровића, најдосљеднијим настављачима и чуварима светосавског духа и косовског завјета. Континуитет те духовне скопости и моралне досљедности откривамо и у понашању бјелопавлићких учитеља из 1916. године.

  • Ћирилица – странац у властитој кући
  •  

Срби, напросто, никад не смију заборављати да на балканском простору, на несигурној линији раздвајања католичанства и православља (Далмација, Хрватска, Босна, Херцеговина, Славонија, Бока), вјековима траје неравноправна борба између ћирилице и латинице, иза које су увијек стајали прозелитистички апетити Римокатоличке цркве са њеним пропагандним институцијама, какве су својевремено биле Дружба Исусова и Конгрегација за пропаганду вјере, основана 1622. год. „Војници Дружбе Исусове борили су се за своје небеско царство, ширећи латинску унију и гонећи ћирилицу све даље на исток. Та-ко је ово словенско писмо у повлачењу већ пуна четири века, иако су се босански и славонски фратри још у 18. веку служили ћирилицом“ (Кијук 2011: 59).

Борба та два писма симболише борбу између два антиподна погледа на свијет: есхатолошког (теоцентричног), православно-византијског, на једној, и геоцентричног (хомоцентричног), римокатоличког, на другој страни. Та борба вјековима је одређивала историјску судбину балканских народа и обиљежила цјелокупну историју и културу њихову.

   Борба та два писма, у истом симболичком поретку, траје и данас. Али можда никада у неравноправнијим условима. И никад с већом превагом латинског над Ћири-ловим писмом него данас. И никад у српском народу није било мање свијести о тој борби и њеној симболици него данас.

Политика Римокатоличке цркве и њених имплементатора на Балкану није се према српској ћирилици битно мијењала вјековима, али јесте, нажалост, однос српског народа, и то у толикој мјери да један његов дио одавно на њу гледа с равнодушношћу, чак с ниподаштавањем.

Идеолошки постављена као обиљежје западњачког (римокатоличког), економски и технолошки супериорнијег цивилизацијског круга и тзв. европских вриједности, са неизмјерним медијским и маркетиншким потенцијалом, и веома агресивним политичким и идеолошким за-леђем „војујуће“ Римокатоличке цркве, и њеног прозелитизма (након Другог свјетског рата, и с домаћом потпором те врсте), латиница се, у супарништву с ћирилицом, правно незаштићеном и у сопственој кући програмирано препуштеном немилосрдним законима тржишта и маркетинга, у приличној мјери и стигматизованом, као симбол наводног српског хегемонизма и етнонационализма, мо-рала испољити као ефикаснија и супериорнија, посебно у епохи информатике и глобализма, када је енглески језик са латиничним писмом постао језик међународне комуникације. С друге стране, од њеног продора у средиште српског културног простора, након Првог свјетског рата, прво преко науке, углавном медицине и технике, а затим комунистичког космополитизма и атеизма (антиправославља и антисветосавља), почело је у српском народу ус-вајање, с незајаживим апетитом, који траје и данас, духовних и културних садржаја „латинског свијета“, „обогаћених“ евроамеричким егоцентричним потрошачко-хедо-нистичким животним начелима и вулгарним прагматизмом.

Додуше, не може се са сигурношћу знати шта је ту чему претходило и да ли би се, с обзиром на историјске околности и сложене културолошке процесе током 20. ви-јека, десило исто и без латинице, али је чињеница да су те двије појаве ишле једна уз другу, те да су се Срби више расрбили и расправославили (можда не номинално колико суштински) од када су прихватили латиницу, прво као своје секундарно, а затим, у пракси – као примарно писмо, него за четири вијека током којих су на то силом, уцјенама, лукавствима и преварама навођени.

1. Ћирилица у Црној Гори

     до распада Југославије

Иако можда с истим узроцима, с истим циљевима и посљедицама (вјероватно и усмјераван из истих центара из којих је то рађено током 18, 19. и 20. вијека, а и раније), процес потискивања ћирилице по много чему је друкчији у Црној Гори него у Србији или у Републици Српској, гдје је ћирилица (трудом државних органа) данас ипак најстабилнија. У Србији је, прије свега, посриједи небрига (или неразумијевање) надлежних научних, културних, образовних и државних институција, и тамо се, будући да није непосредно генерисан из врхова власти и државне политике, он ипак, како-тако, може зауставити. Макар постоји разумна нада да се може зауставити. Га-ранција за то је и Устав Републике Србије, у коме је ћи-рилица назначена као примарно писмо у јавној употреби.

Међутим, ћирилица, као српско национално писмо, све донедавно најбоље се држала управо у Црној Гори. Иако творци идеје о црногорској националној посебности, али свјесни дубине српске историјске, језичке, култур-не и, уопште, духовне укоријењености Црне Горе, комунисти, очито, нијесу претјерано инсистирали на њеној ла-тинизацији. То им, вјероватно, није било толико ни потребно, након што је, по ријечима Предрага Вукића (2013: 159), „Опозиција титоизму која је у Црној Гори несумњиво постојала брутално ликвидирана 1945. на Зиданом Мо-сту, Кочевју, Похорју, Техарју и Камнику, док је опозиција лијевог политичког усмјерења ликвидирана у раздобљу од 1948. до распуштања Информбироа 1956. године, у ка-заматима Голог отока, Св. Гргура, Богдановог краја, подгоричке Јусоваче и осталим казаматима социјалистичке Црне Горе.“ „Велики број грађана – наставља Вукић – ко-јима титоизам на црногорски начин није био драг, трајно се иселио у Србију, и, у мањој мјери, у остале републике бивше СФРЈ, у којима се ипак слободоумније живјело и расуђивало него у Црној Гори. Грађани који су остали да живе и раде у Црној Гори, у највећој су се мјери саживјели, или прецизније речено, сродили са новим друштвеним системом, који им није нудио мало. Напротив, нудио им је широке социјалне повластице: незарађене плате, сигурна радна мјеста, друштвене станове, масовно запошљавање у државној и привредној администрацији и сл.“

Црна Гора, додуше, била је и економски и културно неразвијенија средина од, рецимо, београдске или новосадске па је, самим тим, била и мање изложена утицају за-падне културе, преко које се, између осталог, латиница наметала српском народу током друге половине 20. вијека.

То су неки од кључних разлога због чега су, у ко-мунистичком времену, када је латиница интензивно освајала српски језички простор, сви листови и часописи који су излазили у Црној Гори до почетка 90-их година 20. вијека штампани ћирилицом: Побједа, Стварање, Овдје, Историјски записи, Омладински покрет, Просвјетни рад, Васпитање и образовање, Универзитетска ријеч, све ло-калне новине: Титоградска трибина, Никшићке новине, Приморске новине, Пљеваљске новине, Бјелопољске новине, Барске новине; све новине радних организација и све новине организацијa друштвених дјелатности; сви годишњаци ЦАНУ; сви уџбеници и ђачке лектире у издању Завода за издавање уџбеника итд. Сва издања „Побједе“, међу њима и едиција „Луча“, и сва издања „Обода“ и „Универзитетске ријечи“, касније „Унирекса“, као главних издавача у тадашњој Црној Гори, такође су штампана ћирилицом. Латиницом су се у том времену штампали само Гласник Републичког завода за заштиту природе, Служба божија, лист Которске бискупије и лист РО Агросазнање. Оба писма била су присутна у Годишњаку Приморског музеја, часописима Мостови, Одзиви и Споне и листовима Пољопривреда и шумарство, Бока и Титов пионир. Латиницом (албанском) штампало се и све што је излазило на албанском језику. Због тога су многи, све до јуче, мислили „да је у Црној Гори званично писмо ћирилица“ (Мићовић 1984: 48).

Практично, књиге и часописи штампани латиницом долазили су у Црну Гору из Загреба, Сарајева и Београда. Први недјељник штампан латиницом у Црној Гори (изузимајући оне из времена аустроугарске и италијанске окупације, Цетињске новине и сл.) појавио се 1990. Био је то изразито сепаратистички, и у времену кад се појавио опозициони, лист Монитор (и данас једини недјељник у Црној Гори), а прве дневне новине Вијести, 1997. (И је-дан и други лист одиграли су посебну улогу у предреферендумском процесу и одвајању Црне Горе од Србије, и снажно подржавали сепаратистичку идеологију владајућих странака. (Вијести су, као вид идеолошке кампање, али и зарад доброг профита, у предреферендумском пери-оду убациле у црногорске домове преко два милиона латиницом штампаних књига, међу којима и низ најзначајнијих дјела свјетске књижевности.)

Међутим, „у интерној институционалној пракси, у администрацији уопште“ – како наводи проф. Вељко Ми-ћовић у свом истраживању из 1984. године – убједљиво је преовлађивала латиница“. „Она је тамо“, констатује Ми-ћовић „освојила терен најприје из техничких разлога (не увијек, дакле, слободним опредјељењем), а касније се, снагом репетитивне праксе, наметнула као владајуће пи-смо“(исто: 51). Непостојање ћириличних писаћих машина у „ободској Црној Гори“ о чему сликовито пише Ми-ћовић, није било случајно. Ћирилична писаћа машина ни-је била недостижна, али јесте забрањена, технологија за моћну Титову индустрију. „Дактилографкиња која је свој радни вијек провела за ћириличним писаћим стројем оти-шла је у пензију. Након њеног одласка, машина на којој је радила остала је упражњена, јер нико на њој више није радио. Та машина поклоњена је умировљеној дактилогра-фкињи за успомену“ (исто: 51). Овако свједочи овај познати лектор и језички стручњак 1984. године. И даље: „Ћириличне писаће машине у нашим излозима (…) ми нијесмо видјели. Кажу: слабо пролазе, па се добијају само посебном наруџбином од произвођача. У посљедње вријеме – веле у једној књижари – продали су само двије, и то манастирима (на Цетињу и у Острогу)“ (исто: 53).

2. Латинизација и помодарство

Пошто је, дакле, још у комунистичком времену, снажно захватила простор администрације и школства(Мићовић 1984: 53), латиница је, током деведесетих, за-хваљујући добрим дијелом и помодарском менталитету имућнијих слојева становништва, невјероватном брзином потиснула ћирилицу из медија, културе и маркетинга. Увођењем тзв. либералне економије, која је узроковала пропаст великих државних предузећа и „процват“ мале привреде, настало је безброј нових трговинских и угоститељских радњи, и све су оне добиле називе из страних језика (енглеског и италијанског), исписане латиницом. Огроман број тих назива биле су сложенице које су обавезно укључивале италијанизам monte-, од Montenegro, као евокацију на зеленашки поклич из времена након Првог свјетског рата, касније – главну паролу присталица независности Црне Горе у предреферендумској кампањи. Књижевник Tодор Живаљевић у роману Гор(с)ка рапсодија, наводи преко стотину таквих именовања. Тиме су њихови изумитељи изражавали политички став, с једне стране – према идеји о независности Црне Горе (Живјела права Црна Гора!), а с друге – према тзв. европеизацији, у ствари – снобизам и сервилност према својим политичким лидерима, а још више – према заступницима страног капитала, тј. „евроатлантским“ агентима, прерушеним у тзв. бизнисмене, који су тих година преплавили Црну Гору. Многи од тих новопечених „власника капитала“[2] нијесу знали ни шта значе називи њихових радњи, нити још увијек иједне енглеске или италијанске ријечи, али су били сигурни да су те језичке наказе њихове амајлије и да ће их заштитити од финансијских инспекција, полицијских истрага и рекеташких посјета. Затим су се, уз помоћ „Полиције мисли“, пошто је, напокон, све стављено под „мониторинг“ и под „скрининг“ Великог брата, та наказно-профитерска именовања преселила у медије, па редом, преко назива разних културних манифестација и тзв. НВО – до универзитета UDG (ЈУ ДИ ЏИ) – Универзитет Доња Горица Мила Ђукановића.

Нашу познату малограђанску склоност ка помодарству, имитацији и туђинству, лакој заради и простачком хедонизму, власт ће – медијском фасцинацијом евроамеричким економским благостањем и лагодним животом – веома добро искористити у циљу навођења народа (који је након пропасти комунистичке идеологије, остао без духовног ослонца и без етичких и културних оријентира), на одбацивање сопственог идентитета, како би му, заузврат, наметнула систем вриједности у складу с њеним политичким и профитерским интересима.

У почетку, као оправдање за ту конверзију, навођена су углавном два разлога: први је био економске природе – тврдило се да латиницом исписани путокази, називи улица, фирми итд. у доминантно туристичкој држави как-ва је Црна Гора, стрaнцима олакшавају комуникацију, а други технолошке – тврдило се да је латинизација неминовна посљедица укључивања Црне Горе у савремене ин-формационе токове и да су, наводно, компјутерски програми претежно на латиници, а да је ћирилица неподесна за такву технологију. И један и други нетачни су и неубједљиви. Други је напросто неистина: постоје бројни ћирилични компјутерски програми, које свако може ко-ристити у складу са својим културним потрeбама; „техничких проблема око примјене ћирилице у савременим информационим технологијама нема“ (Стојановић 2012: 84), а први, у најмању руку – комичан, и не разликује се по својој неубједљивости од онога који је наводио аустријски генерал Виктор Вебер, 1916. године, када је забрањивао ћирилицу у Црној Гори. И он је увођење латинице правдао олакшавањем комуникације између „странаца“ и окупираног народа. Онда су ти „странци“ били окупатори (мада су безмало сви говорили српским језиком), данас су то, ако не војнички, а оно – ништа безазленији – економски поробљивачи, туристи – најмање. (Туристи ко-ји посјећују Црну Гору добро познају ћирилицу.) А и да су туристи, „црногорску“ латиницу – како каше Драго Ћупић – нити би читали, нити би што на њој написано ра-зумјели. „Интересантно би било сазнати“, каже даље Ћу-пић „како би говорник енглеског језика читао латиничне називе, рецимо, градова Подгорица, Никшић, Цетиње и сл. Подгорицу би читао отприлике Подгорајка, Цетиње – Кајтајне (или слично), Никшић – Најксајк (или сл.)“ (Ћу-пић 2009: 49).

Туристички стручњаци пак тврде да би странцима са латиничног подручја било драже и занимљивије да умјесто латинице, и на путоказима и свугдје, као мање познато и за њих помало и егзотично писмо, виде ћирилицу. То је и логично. Туристи траже оно што им је ново и друкчије, а не оно што већ имају код својих кућа. Туристима не може правити сметњу туђа аутентичност, ни писмо, ни језик, ни обичаји. То смета освајачима. Штавише – ту нашу услужну латинизацију странци с правом доживљавају као знак нашег ропског менталитета и слабост духовно и културолошки неукоријењеног народа, са неизграђеном свијешћу о свом језичком идентитету.

  • Латинизација и школство
  •  

Врло значајну улогу у латинизацији Црне Горе имали су, и још увијек је имају, школа и наставници, по-себно након увођења у образовни систем тзв. црногорског као службеног и наставног језика, с латиницом схваћеном као битном детерминантом његовог идентитета, тј. једним од критеријума диобе српског језика на српски и тзв. црногорски.

Иако још увијек, процес описмењавања дјеце у пр-вом разреду основе школе, као у изворно ћириличној зем-љи, почиње на ћирилици, већ у старијим разредима, под утицајем учења страних језика (углавном енглеског и ита-лијанског), мобилних телефона, интернета и цјелокупног окружења, већина њих прелази трајно на латиницу, коју сматрају модерним, универзалним, европским итд. писмом. Кажу још да им латиница напросто прелази у навику и због енглеског језика („англохолизма“), па и због математике и природних наука, у којима се у великој мјери користе латинични симболи и називи из латинског језика. Ћирилицом се служе само по задатку, а таквих задатака је све мање, и њихов број углавном зависи од афинитета, тј. политичког опредјељења наставника. Посебно у средњој школи, гдје више готово нико не примјењује правило које произлази из уставне одредбе о равноправности писама, да се један писмени задатак пише ћирилицом, а други ла-тиницом. У ствари, тамо је, како чујем, то правило недавно и промијењено (ко га је промијенио и на основу чега, није ми познато) па ученици три од четири писмена задатка годишње пишу једним, а један другим писмом, по сопственом избору. Неучење руског језика такође је један од фактора напуштања ћирилице у нашим школама.

По једној недавно спроведеној анкети међу црногорским матурантима, на питање „које писмо примарно користе односно којим се писмом радије служе“, преко 90% ученика из Бара, Будве и Тивта навело је латиницу, у Котору – близу 90%; на Цетињу – преко 90%, у Подгорици – 70%, у Бијелом Пољу – 68%, У Херцег Новом – из-међу 50 и 60%, док у сјеверном дијелу још увијек већина радије користи ћирилицу, рецимо, у Беранама – 85%, Мојковцу – око 70% и Пљевљима – око 60%, у Никшићу – око 50% (Стојановић 2012: 89–90).

 Многи пак сматрају да је школа недужна у овој ствари, да се ту ради о неминовности, условљеној крупним друштвеним промјенама – политичким, културолошким, економским итд., и да је школа немоћна да ту било шта промијени. Али, да ли је баш тако?

Школа је дужна да код ученика развија љубав према свом културном насљеђу као и осјећање обавезе његовог чувања и упознавања, како би на њему, као непресушном извору духовне спознаје и стваралачког надахнућа, у сталном поређењу с другима, развијали и утврђивали и етички и естетски и сваки други систем вриједности. Тo је, уосталом, њихово право, записано и у Повељи ОУН о правима дјетета. Но, да ли се наше школе тога и придржавају? Ми сваког дана слушамо кампању која се води и у школи и ван ње за очување природне средине, што је добро, али, да ли се и приближно таква кампања води и за очување културног насљећа, чију основу у ободској Цр-ној Гори чини управо ћирилица, о чијем историјском, културном, духовном и, уопште, симболичком значају ученици углавном никаква знања не посједују? Да ли је, рецимо, икада иједна наша школа организовала неки јавни час о ћирилици, неко наградно такмичење, неку изложбу ћириличних рукописа и књига или било какву другу активност којом би указала својим ученицима на важност чувања ћирилице? И да ли је неки наставник сам предузео нешто слично? Колико их је, макар у оквиру редовне наставне, одржало неко предавање посвећено значају ћирилице у историјском, културном и духовном бићу нашег народа, бар толико да објасне дјеци због чега још увијек њихово описмењавање почиње на ћирилици? Колико их је повело некад дјецу да виде репринт Мирослављевог јеванђеља или Октоих? Из сопственог искуства, и наставника и родитеља, тврдим – веома мало!

Штавише, некад и несвјесно, из незнања и равнодушности, али много чешће смишљено и по налогу из неког навигационог центра, наставници чине супротно – преносе на своје ученике лични афинитет према латиници. Умјесто да остану поуздани чувари сопственог културног насљеђа, етичких начела и духовних вриједности, што им је била и професионална и морална обавеза, велики број наших наставника, а посебно директора и помоћника директора школа, на чудан се начин преквалификовао у својеврсне културтрегере – носиоце и пропагаторе агресивне ововремене псеудокултуре и псеудонауке. Онај други дио – навикнут на вишедеценијску неприкосновеност власти и, наводну (али никад лично испробану), узалудност борбе против њеног ауторитета – окреће главу, резигнирано се мирећи са свиме што директно не угрожава његов ситни материјални интерес, сигурност запослења и какву-такву егзистенцију. Као што знамо, наши су наставници, без ријечи отпора, прихватили (у периоду 2004–2011) прво матерњи умјесто српског језика, затим црногорски (својеврсни енглсоц[3]) умјесто матерњег, па црногорски – српски, босански, хрватски умјесто црногорског, па сертификате са тросатних курсева о знању тзв. црногорског… На крају, захваљујући таквом њиховом понашању, новоцрногорска језичка и духовна конверзија постала је неизоставан дио наставних садржаја у школама, а латиница основно писмо у њиховим учионицама.

4. Латинизација – државни програм!

Српски народ имао је ту историјску несрећу да се његова просвјета, након вишевјековног ропства под Турцима, почела развијати у окриљу и на идејној основи ев-ропског секуларног просвјетитељства, дакле – не само на туђим него и његовом духовном бићу супротним основама и темељима, што је узроковало трајну колизију између његове културе и његове духовности. Могло би се рећи да све велике забуне и заблуде у српском народу, па и напуштање ћирилице, проистичу из тога неспоразума, који је, како је вријеме протицало и мијењале се историјске прилике, бивао све израженији, захватајући све области на-родног живота: не само његову културу него и политику и привреду, па онда и његов карактер у цјелини. Средином и током друге половине 20. вијека достигао је такве размјере да је довео у питање и сам биолошки опстанак народа, а почетком 21. доводи и до језичких и вјерских раскола. Испоставило се, наиме, да, што се више културно изграђивао, захваљујући својој, од почетка мање-више секуларизованој, просвјети, српски народ се све више ду-ховно разграђивао и празнио, да би однедавно почео да се одриче (чак и да их исмијава) и своје прошлости и цјелокупног свог културног, духовног и моралног насљеђа, ну-дећи тако себе као добровољну жртву евроатлантском глобалистичком пројекту.

 Па ипак, све док се темељила на начелима која је прокламовало европско просвјетитељство („Усуди се да знаш“ и „Имај храбрости да употребиш свој разум“), на-ша је просвјета, иако све више идејно каналисана и духовно све равнодушнија, успијевала – чак и у комунистичком времену – да сачува какав-такав систем естетских и етичких вриједности и квалитет образовања, што је њене носиоце мотивисало на завидне интелектуалне напоре, професионалну одговорност и бригу о језичкој култури и писмености. Међутим, с распадом система коме је преко четрдесет година вјерно служила, и ти су се темељи, као што видимо – распали. Она више нити жели да зна, нити да употријеби свој разум, нити да се стави у заштиту културних тековина сопственог народа, а све чешће – ни ос-новних моралних принципа. Погледајмо школске програме и уџбенике по којима се данас ради у нашим школама, па ћемо се увјерити колико је то, нажалост, истина.

Али школа – рећи ће неко – не доноси програме ни-ти саставља уџбенике, то је, ипак, нешто што јој се сервира из простора политике и вољом власти, она их само примјењује; она је на то обавезна! Да, али обавезна је и на чување свог професионалног и стручног дигнитета, тј. својих темељних начела: етичности, слободе и духовности, без којих нема слободне личности, као крајњег циља цијелог васпитнообразовног процеса! (У томе је смисао њеног постојања.) Да ли се икада десило, осим у случају с никшићким професорима 2004, да се школа побунила, да је протестовала против онога што јој се намеће из страначке политике, односно Министарства просвјете и Завода за школство као њеног навигационог центра? Дабоме да није, и мало је вјероватно да ће се, у неком нама догледном времену, то икада десити.

Уосталом, описмењавање дјеце у Црној Гори још увијек почиње на ћирилици, али на крају школовања

Превлашћу непросвијећене, необразоване, новоком-поноване политичко-економске елите, састављене од транзицијских и ратних лифераната који 1997. посвајају Црну Гору, с дугорочним задатком да је претворе у велико монденско забавиште, балкански Лас Вегас, наша просвјета постаје слијепа трансмисија свеобухватног државног пројекта о разарању идентитета већинског (православног) становништва, с циљем његове језичке, културне и националне пресеминације, тј. потапања у дукљанско-монтенегрински етнокултуролошки бестијанлук.

Ослоњен на провинцијску фасцинацију комерцијално-забављачком представом евроамеричких цивилизацијских достигнућа, тај концепт (у складу с таквом перцепцијом смисла постојања) неминовно је водио псеудокритичком превредновању, а онда и пресеминацији културног, историјског и етичког насљеђа Црне Горе, тј. тријебљењу из памћења народа (најуспјешније преко школских програма и уџбеника), свега онога што би у напредак будило његову самосвијест и самопоштовање, па и ћириличног писма. Да би се то постигло, да би било прихваћено, потребно је и сав народ (то је циљ концепта), привољети да се претвори у циркусанте и опслужитеље богате бјелосвјетске и домаће клијентеле. (Ако од „трагичног јунака косовске мисли“ стварате тзв. „новог човјека“, који се одриче свог историјског, културног и језичког бића, то не може бити ништа друго до пајац који се бестидно руга самоме себи.)

Нажалост, просвјета наша није у стању да се томе супротстави. У времену недавних историјских ломова и преврата, који су јој сломили вијековну просвјетитељску вјеру у знање и науку и, духовно неутемељену, до сржи контаминирали вулгарним прагматизмом тзв. новог свјетског поретка, она је напросто остала без љубави према свом позвању, а тиме и без самопоштовања! И сад, сервилна пред носиоцима друштвене моћи, надничи режиму, задужена за извођење „унутрашњих радова“ у његовом антицивилизацијском пројекту обескорјењивања сопственог народа. Ми видимо, између осталог, како су бројни директори школа, који се по својој језичкој култури често ни у чему не разликују од продавачица за пијачним тезгама, постали најприљежнији активисти у изборним шпекулацијама владајућих странака. Може ли наша просвјета ниже од тога?

  • Латиница и „црногорски језик“
  •  

Насупрот уставној одредби о равноправности писама у јавној комуникацији, ћирилица у Црној Гори данас има статус дозвољеног, али не и обавезујућег писма. У кратком времену, након доношења Устава 2007, у коме је тзв. црногорски промовисан као „службени језик“, тј „је-зик државе“, „новоговор“ у орвеловском смислу („не само као средство којим се изражава философија и духовне навике сљедбеника владајућих партија, него и онемогућава сваки друкчији начин мишљења[4]“), сви јавни натписи, називи установа, институција, школа, сви путокази, исписани су само латиницом. Латиницом се, што значи „државним“,[5] „црногорским језиком“, води и сва државна ад-министрација и кореспонденција; њоме су исписани и сви државни обрасци, рачуни за струју, комуналије, итд. Кратко и једноставно речено: цјелокупна комуникација држа-ве и њене инфраструктуре према грађанима одвија се на латиници. Латиница је постала „латиногорица“, писмо тзв. црногорског језика, да би се овај, пошто им се нијесу примила два нова слова у азбуци, коликогод разликовао од свог оригинала – потиснутог српског, који се тако ограничава на ћирилицу, не само у пракси него и у законодавству, као у случају закона о јавним исправама.[6] До-душе, и ћирилица је црногорско писмо, али само када тре-ба цјелокупно овдашње културно насљеђе написано српским језиком и ћирилицом – прогласити црногорским.

Везујући у пракси латиницу за црногорски, а ћирилицу за српски језик, утјеривачи новог црногорског идентитета принудили су Србе и говорнике српског језика да се скоро у потпуности окрену ћирилици. Нећете више на-ћи ниједног аутора у Црној Гори који се држи српског језичког идентитета а да своје дјело штампа латиницом, као што, опет, нема ни оних с друкчијом језичком легитимацијом који за тај посао користе ћирилицу. Тако је овдје писмо, као нигдје у свијету, постало и национална, и језичка, и политичка, и идеолошка, па и естетска детерминанта. Аутори који се служе ћирилицом стигматизовани су као својеврсна књижевна герила, српски националисти, традиционалисти и митомани, потенцијални непријатељи државе и, као такви – одстрањени су с јавне сце-не, лишени права на државне награде и признања, на радна мјеста у државним институцијама, на упис у школске програме и уџбенике, а они који преферирају латиницу знаменовани као „државни“, тј. црногорски писци и анационалне патриоте, којима су широм отворена врата свих медија, свих државних надлештава, обезбијеђене столице у свим жиријима, мјеста у ђачким читанкама, власништво над свим наградама, међу којима и оне под именом прве српске ћириличне књиге Мирослављево јеванђеље.

У истој позицији су и све институције и организације које се држе ћирилице и које су због тога, на овај или онај начин, директна или потенцијална мета државне репресије. Било да се ради о СПЦ или пак о некој научној, културној или медијској организацији, власт је сваку стигматизовала као националистичку, ниже вриједну и опасну по Црну Гору и њену независност, и као такву – изоловала и скрајнула с медијске сцене и изван домашаја ши-ре јавности. Рецимо, ниједно овдашње ћирилично издање (књига или часопис) неће бити приказано, не може добити чак ни плаћени простор, на јавном сервису, који је прије неколико година у потпуности латинизован, мада његово издржавање подједнако плаћају и они грађани који преферирају ћирилицу.

Но, и поред свега, ћирилица, „аманет српски“, како је назива Стјепан Митров Љубиша, још увијек се веома добро држи у издаваштву – у неколико већих издавачких кућа: „Унирекс“, „Октоих“, „Светигора“, као и у богатом издаваштву Српске православне цркве и њеним публикацијама (Светигора и Свевиђе). Осим дневног листа Дан, ћирилицом се штампају и часописи Стварање, Слово, Српске новине, Књижевни југ, Записи, као и сва издања Удружења књижевника Црне Горе, Књижевног друштва „Његош“, Књижевне задруге СНВ, и недавно установљене Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. То је свакако охрабрујућа чињеница. По томе би се рекло да је латинизација засад захватила ипак само површинско ткиво Црне Горе, оно што је видљиво, оно што је изложено на тргу и на вашаришту, а да су њено језгро и њен коријен, а то је њено српско биће, остали још увијек здрави и нетакнути. Само – питање је до када? Ако му упорно ло-мите гране, засијецате врхове, стружете кору, не храните га и не залијевате – и најкоријенитије стабло најпослије се осуши.

Везивање латинице за тзв. црногорски, а ћирилице за српски језик, у државној администрацији, несумњиво доводи у питање и уставну одредбу о равноправности писама, будући да у Уставу та два имена језика нијесу равноправна: прво је привилеговано као „службени“, а друго дискриминисано као нижеразредни језик „у службеној употреби“. Према томе, и писмо које се везује за прворазредни (црногорски) мора бити привилеговано у односу на оно које се везује за другоразредни (српски) језик. Додуше, у чему је разлика између „службеног“ језика и онога у „службеној употреби“, и зашто је први „државни“, а други то није, никада нико није утврдио. Како каже проф. Милош Ковачевић: „По томе је ‘црногорски’ вјероватно једини од свих у уставу записаних је-зика у свијету ‘службени језик’, али не и ‘језик у службеној употреби’“ (Ковачевић 2013: 15).

Мапа Тома Матасића из 1984.

Мапа Тома Матасића

Међутим, варају се они који мисле да ће овако форсирана латинизација Црне Горе помоћи изградњи њеног новог „монтенегринског“ идентитета, различитог, по сваку цијену, од српског. Не, него ће је, напротив, убрзо уклопити, и не само на папиру, у познату карту Тома Матасића Хрватски језик са додатком српског (1984), рађену по формули: све што је написано ијекавски и латницом – хрватско је. Ко не вјерује нека још једном добро погледа ту једначину. Видјеће гдје је ту Црна Гора, заједно с Боком, „заљевом хрватских светаца“. Али и ону која каже да Граматика и Правопис црногорскога језика нијесу друго до„хрватска правила за самосвојне црногорске примјере“.

Хрвати су, уосталом, одавно у Међународном ин-формационом систему за културни и научни развој све што је штампано латиницом регистровали као да је штам-пано хрватским језиком(Петровић 2005: 62). Тешко да ће се у том регистру икада наћи мјеста и за добросусједски „црногорски језик“ – ни у фусноти. Латинизација није са-мој себи циљ, нити је икада била.

6. Ћирилица као стигматично и зазорно писмо

Слиједећи новоцрногорску логичку акробатику[7], да будући државници треба да се за то звање надмећу на „државном језику“, током скорашње изборне кампање за предсједника Црне Горе, оба кандидата свој скоро цјелокупан пропагандни материјал понудили су нам само на латиници, тј на „црногорском језику“. Код Лекића било је, ту и тамо (да се нађе, злу не требало), и нешто ћирилице, код његовог противника – ниједне реченице! Као да се и један и други нијесу, ипак, описменили на ћирилици.

С обзиром на чињеницу да је писмо у Црној Гори, вољом режима, одавно постало најуочљивија и национална, и језичка, и политичка, и вјерска, и културолошка одредница и линија раздвајања (ћирилицу преферирају они грађани који се национално изјашњавају као Срби, који су говорници српског језика, вјерници Српске православне цркве, заступници традиционалних вриједности и, разумије се, чланови, симпатизери и гласачи српских по-литичких странака, а сви остали латиницу), изостанак ћи-рилице у изборном материјалу предсједничких кандидата постаје порука од суштинског значења, којом се даје (на-мјерно или случајно – свеједно) снажан подстицај долатинизацији донедавно „најћириличније републике“ у Ју-гославији, а ћирилица своди на ниво секундарног писма, које преферира толико занемарљив број грађана да им не треба поклањати пажњу чак ни у предизборној кампањи.

Разумије се, то се није десило случајно, нити је био некакав проблем и једном и другом кандидату да штампају двоазбучне плакате, или пак – један број једним, а други другим писмом. У питању је, нема сумње, била политичка рачуница. Ипак, неразумљиво је какву би штету било коме могао нанијети један број двоазбучних или ћирилицом исписаних плаката. Уколико се ћирилица није почела доживљавати и код грађана и код њихових политичких вођа као нижеразредно, зазорно и стигматично писмо.

С друге стране, ако пођемо од чињенице да је предизборни плакат концепт, кондензат политичког програма странке или појединца, и једно од најважнијих средстава којим учесници у тзв. изборном процесу, убјеђују грађане да прихвате њихов програм, при чему је сваки, и најмањи детаљ, а камоли писмо, на таквом, а и сваком другом, плакату, порука од изузетног значаја, долазимо до недвосмисленог закључка да су оба претендента на мјесто предсједника државе, односно предсједника – како су оба говорили, „свих грађана“ – између осталог, позивали и убјеђивали „све грађане“ да слиједе њихов примјер и као своје једино писмо прихвате латиницу. Да ли је то баш у складу с Уставом који гарантује равноправност пи-сама?! А ако није, откуда право било коме, макар то био и предсједник државе или предсједнички кандидат, да било којим поводом, директно или индиректно, позива грађане на понашaње у супротности с Уставом? С друге стране, у Црној Гори несумњиво постоје грађани с бирачким правом који не познају латиницу. Да ли су они током прошлих избора били дискриминисани, ако је све што се тицало изборног поступка – без обзира на то да ли је потицало из изборних штабова предсједничких кандидата или од Државне изборне комисије, па и сами гласачки листићи – било исписано латиницом? (Не заборавимо притом да се Војислав Шешељ у спору с Хашким трибуналом изборио да му се судски списи достављају на ћирилици!) Уосталом, чак и ако би неки суптилан и непристрасан суд доказао да у томе није било ничије дискриминације а ни повреде Устава, фаворизовање једног писма од стране предсједничких кандидата оповргава њихова обећања да ће бити „предсједници свих грађана“, што је био чак и из-борни слоган г. Вујановића. Не личи ли то на оно правило из Орвеловог романа: „Сви су грађани равноправни, само су неки равноправнији“?

Опредјељење опозиционог кандидата и његових промотора и присталица за латиницу, нажалост, додатно је посвједочено и на постизборном протестном скупу у Подгорици – који је организовала уједињена опозиција, чије чланство највећим дијелом чине Срби. На том скупу сви транспаренти били су исписани латиницом. Међу њи-ма и парафраза Његошеве максиме: „Ми не љубимо ланце“. Није ли то неко мислио да ће тако исписани дјеловати истинитије или пак њихове поруке разумљивије онима којима су биле упућене?

Нота бене: сама чињеница да су оба предсједничка кандидата, као људи, наводно, од највишег повјерења у народу, и легалисти, и поред уставне одредбе о равноправности писама, на својим предизборним плакатима овако уочљиво демонстрирали свој афинитет према латиници, ништа добро не говори ни о садашњем ни о будућем од-носу државе Црне Горе, али и већине њених грађана, пре-ма ћирилици!

Враћање ћирилици значило би враћање Црногораца својој етничкој и етичкој основи, свом српском бићу, а то наши западни „пријатељи“ и модификатори наше свијести неће дозволити све док им буде у интересу да се латиницом, дајући јој статус кључне одреднице црногорског националног и језичког (!) идентитета, користе као видом отклона Црне Горе од Србије и Црногораца од Српства, тј. док највећи дио и Срба и Црногораца „не претворе у бесловесну масу, којој ће бити свједно ко је, шта је и каква јој је историја“ (Ћупић 2009: 49). Ефикасније средство за остварење тих циљева не могу пронаћи.

(Веселин Матовић, Ћирилица и латиногорица, Књижевна задруга Српског народбног вијећа, Подгорица, 2015)


[1] Шта је, ако није завјера, покушај латинизације Руса од стране бољшевика одмах по избијању октобарске револуције 1917. године, која је још тада правдана космополитизмом и „прогресивношћу“ латинице. Латинизацију Руса, ипак, зауставио је лично Стаљин, 1933. године. Шта је друго до својеврсна завјера данашња латинизација бивших совјетских република Азербејџана, у коме је 2006. године протјерана ћирилица и замијењена латиницом (без сагласности народа и језичких стручњака и упркос њиховом протесту!), Узбекистана, Казахстана, Украјине, Курдистана, Киргизије, Монголије?

[2] Иако је све до 1997. црногорска власт била изричито за опстанак државне заједнице са Србијом и подржавала српски идентитет Црне Горе, „власници капитала“, тј. дотадашње друштвене имовине, постали су, на чудан начин, баш у том времену, њихови, наводно, политички противници, који су се залагали за независну Црну Гору!

[3] Новоговор, званични језик Океаније, тоталитарне државе из романа 1984. Џорџа Орвела.

[4] Џ. Орвел, 1984.

[5] Термин „државни језик“ први пут у историји лингвистике употријебљен је у Црној Гори. Његови изумитељи су актуелни предсједник Владе Мило Ђукановић и актуелни предсједник Црне Горе Филип Вујановић.

[6] Ако, рецимо, тражите у Црној Гори да вам лична карта буде написана на српском језику, то значи да ће вам, по Закону о личним исправама, име и презиме бити уписани ћирилицом, а сви остали подаци латиницом, што би требало да значи на „црногорском“, као службеном или „државном“, а затим и на енглеском језику.

[7] По тој логици требало је да и гласачки листићи буду штампани, поред латинице, и ћирилицом, дакле: на црногорском и српском језику, јер је извјестан број листића, намијењен албанској националној заједници, штампан двојезично.